Islednik

by Dragan Velikić

Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji. Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest, ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema.

Genres: Fiction, Novels, Serbian Literature

269 pages, Paperback

First published January 1, 2015

About the author

Драган Великић српски је књижевник, двоструки добитник Нинове награде.

Одрастао је у Пули. Дипломирао је светску књижевност на београдском Филолошком факултету. Од 1994. до 1999. године био је уредник издавачке делатности Радија Б92 „Самиздат Б92“. Писао је колумне за Нин, Време, Данас и Репортер. Двоструки је добитник Нинове награде за роман године.Члан је Српског књижевног друштва. Пише романе, прича, есеје, публикује књиге изабраних интервјуа. Преведен је на петнаест европских језика.

Reviews

[Palindrome · Rating 3 out of 5]

Nikad ne bih mogla reći da je Velikić loš pisac. Netalentovan. Onaj koji mi ne prija. Jer nije tačno.
Fini je gospodin uživo, asocijativno je vešt, prija mi način raslojavanja misli koji zastupa u pisanju, ali ono što mi smeta je tematska monotonija.
Vazda gotovo OKP viđanje sveta, nasleđeno od majke, vazda podsećanje na majku. Valjda je ovde loše to prigovoriti jer majčina smrt i pokreće priču, dovodi do tog ISLEĐIVANJA. Ali, već smo sve to znali u, recimo, "Ruskom prozoru", već smo se upoznali i sa majkom i njenim poimanjem sveta, njenim manirom življenja. Čemu opet to? Ili, ako razumemo čemu, zašto to na isti način?

Dakle, Velikić nije loš pisac. Nije netalentovan. Ali nije onaj koji je napredovao. A kad stagniraš u ma kom segmentu sebe, to je istovetno survavanju u samo dno. Dakle, to je loše.

Čitaocima: Jedna je knjiga Velikićeva dovoljna. Sami birajte koju, ali posle nje, računajte da ste ga apsolvirali. :)

[Knjigoholičarka]

Napomena: Ne želim uopšte da ulazim u kvalitet ovog dela (za šta nisam stručna, sposobna, niti pozvana). Naprosto, činjenica je da je, i pored moje silne želje da ispoštujem i Velikića i NIN-ovu nagradu, ovo sentiment koji mi ne leži i o kom ne želim da čitam. Temperamenti nam se razilaze, Isledniče.

[Александра · Rating 3 out of 5]

Боље од ,,Руског прозора" али опет ми је било делимично мучење за читање. Три добре, занимљиве и повезане реченице, па три досадне и тако у круг. И стааално се понављају неке мисли или догађаји. Понекада ми је деловало као да писац намерно жели да разбацује неке дубокоумне реченице само да би завршиле негде као драматични цитати. Изгледа да се овај писац, његова дела и ја не можемо споразумети, те ова књига по мишљењу неких других људи вероватно заслужује већу оцену. Maybe I'm just dumb to understand this.

[Alex · Rating 3 out of 5]

Ich glaube, wenn man in einer bestimmten Stimmung sich befindet, dann dieses Buch könnte problemlos 5 Sterne bekommen. Melancholisch-nostalgisch wäre die richtige Stimmung.
Ich hatte dieses Buch seit über einem Jahr im Regal stehend. Gekauft, weil ich bis jetzt keinen einzigen serbischen Author gelesen habe. Ich dachte, es geht um Jugoslawien und Krieg und Zerteilung u.s.w.
Am Anfang war ich ein bisschen enttäuscht, weil es nicht um Geschichte per se ging. Es geht um Erinnerungen...an seine Mutter, an Lisette (habe nicht so richtig verstaden, wer sie war - vllt nur eine Nachbarin, die auf ihn aufgepasst hat), an seine Kindheit. Velikic erwähnt viele Hotels und viele Zugfahrten, dazu viele Städte. Es gibt ein bisschen Geschichte doch, vor allem um die ganze Städte am ionischen Meer. Alles als Metaphor für Vergangenheit, Erinnerung, Vergehen der Zeit. Bla bla bla (weil irgendwann nach 150 Seiten hat man genug davon !!!!)
Das Buch ist schön und flüssig geschrieben. Deshalb habe doch bis zum Ende geschafft. Sonst hätte längst aufgehört. Es geht um Erinnerungen und das Vergehen der Zeit und nichts anders. Ja, klar, das Buch ist mit sehr viel Sensibilität und Liebe geschrieben (die Mutter des Authoren ist quasi die Hauptfigur). Aber es ist ein Mambo Jambo von Erinnerungen, viel wiederholt sich (gewünscht, bestimmt) ohne ein richtiges Plan. Als möglicher Plan - Teil 1 - die Suche nach Lisettes Story, Teil 2 - die Story. Lisette als Metaphor für die verlorene Kindheit.
Keine Ahnung, zu viel Metaphor für mich. Irgdenwann wirkt alles nur langweilig und trotzdem schön geschrieben und sensibel (wie gesagt, es ist mir nicht 100% klar, ob es mir gefiel das Ganze, oder war alles ein großes Gähnen.) Vllt werde ich es irgdenwann nochmal lesen. Mal schauen.

[Ruzica · Rating 4 out of 5]

Islednik je čista melankolija i poravnavanje računa s vlastitom svijesti. O ovakvim stvarima se teško piše, a mislim da je Velikić iskreno pristupio poslu mapiranja vlastite prošlosti i otimanja komadića sjećanja zaboravu. Ovo je prvenstveno priča o dominantnoj majci, a tek onda o onoj još jednoj obitelji koja se toliko čvrsto usjekla u njega kada vjerojatno nije ni slutio da takve stvari mogu ostaviti trag. Jer kada smo djeca, uvijek mislimo da velike i prave stvari tek čekaju na nas, a kada dosegnemo određenu dob, vjerujem da se čovjek sve više krene zagledavati u prošlost i osjećati da se sve važno za njega već odigralo. A tek demoni koji krenu gmizati iz prošlosti. Napisati knjigu vjerojatno je jedan od načina da se boriš s time. Naravno, ako ti to pruža zadovoljštinu, ako imaš talent i ako ti obitelj nije u tom smislu sveta da nemaš problema najiskrenije pretresti obiteljske kosture.
"Što stalno izmišljaš?", kaže majka u romanu. Ovaj cijeli roman vjerojatno je odgovor na to pitanje jer nije fikcija u punom smislu riječi, nego iskren čin osobne potrage.

[Jelena · Rating 3 out of 5]

Jedna od onih knjiga koja se čita polako, upija red po red, misao po misao sa olovkom u ruci jer je pregršt divnih i mudrih piščevih zapažanja o životu i njegovom smislu.
Uspomene i preispitivanje samog autora, kroz koje provejava lik majke i sećanje na nju. Ovo nije delo koje nosi mnogo radnje i dinamiku, već ono koje nas podstiče na ličnu introspekciju. Iz tog razloga mislim da nije za svakoga jer može ostaviti utisak "teškog i dosadnjikavog" štiva.
Za veštinu izražavanja je čista 5-ica; ali ako ipak procenjujem po stepenu sopstvenog uživanja tokom čitanja ne više od 3-ke...

[Jovana · Rating 4 out of 5]

Poetično i melanholično. Priča o samorazotkrivanju i prisećanju. Gorka iskustva iz otužnog detinjstva i mladosti ostavila su svoj trag.
,,Biti manji od sebe – prava mera mogla bi da povredi okolinu.
Jedina sigurna zaštita od života je skloniti se u nišu autizma. Urediti život tako da ga ukineš. Na kraju je rezultat: odsustvo života, a sve u ime života.
I zato, osloboditi konačno rebela iz podruma. Duboko udahnuti, suočiti se sa propuštenim. Kukavičluk je najgori greh.''

[Ivan · Rating 1 out of 5]

Ubedjen sam da su moderna ninova "nagrada", booka i bookstagrameri jedan veliki BIA/UDBA/Rokefeler/Soroš psy op da se spreči nagradjivanje dobre i kvalitetne književnosti u nas, jer ne mogu da shvatim da jedno jugonostalgičarsko bumersko degutatno smeće poput ovog ne samo pograbi svakakve "književne nagrade" već i da se proda u tolikom tiražu, mora da su neke volšebne i zle sile uključene u sve ovo.
Jednostavno mora da je tako.

[Hana Kazazovic · Rating 3 out of 5]

Zanimljiva knjiga. Pisala sam o njoj na http://cyberbosanka.me/islednik-draga...

[Massimiliano · Rating 3 out of 5]

Purtroppo più si prosegue con la lettura e più si perde il filo del discorso.
Resta comunque un bel libro di memorie legate a luoghi (quelli della ex-Yugoslavia/est-Europa in generale) tutti pregni di una storia non banale.

[Djordje Popovic · Rating 2 out of 5]

Uz Velikićevo nesumnjivo umeće spisateljskog izražavanja, moram biti iskren i reći da me je knjiga prilično razočarala, jer joj nažalost manjka dinamike i čisto pripovedačkog kvaliteta. Pritom, za nju je dodeljena najprestižnija domaća književna nagrada, što svedoči, ponajpre, o ukupnom stanju naše kulture. Roman je izlomljen na nemali broj komadića međusobno nepovezanih ili jedva povezivih priča, prenaporne, preduge, nepotrebne, nagomilane i ponavljajuće slike, potpuno monotoni ritam pripovedanja, bez glave i repa, bez kraja i konca. Prosto, ukoliko ste dovoljno uporni da ga do kraja pročitate (a to nije uopšte zadatak za potcenjivanje), dolazite do zaključka da je moglo sve komotno da okonča i nekih stotinu trideset stranica ranije. Najmanje. Nasumične, beskrajno detaljne faktografije pojedinih istorijskih, geografskih, ličnih i drugih storija umaraju i opterećuju samu priču (ako ona uopšte i postoji), ili bar osnovnu nit, a nikakva im se svrha ne nazire (osim verovatno doprinosa toliko željenoj “verodostojnosti”). No, kako je zaista teško očekivati da bilo ko toliku količinu međusobno nepovezivih pa i nebitnih činjenica može zaista držati u pamćenju, to je bolno i pomisliti koliko li je tek samom pa autoru vremena i energije otišlo na lukrativno prikupljanje tih i takvih činjenica, ili bar građu za njihovo fingiranje i postavljanje u ram priče.

Na momente, međutim, u romanu isplivava iskrenost. To su svetle tačke ovog inače po svemu ostalom vrlo bolnog poduhvata. U tim trenucima, svedoči se jedna zrela, mudra, patinasta, uviđajuća emocija i svest o granicama sopstvenih pregnuća. Nit pripovedanja najednom (ponovo) postaje fina, duboka, lepa, smislena i obzirna prema čitaocu. Bez kajanja. Bez stida. Bez kalkulacija. Krajnje lična ispovest. Verna. Nekom možda i poučna. Uviđanje kratkih spojeva vlastite uvreženosti, i nadrastanje porodične - maltene legatske - uslovljenosti. To je deo koji treba poštovati.

Ostalo zaboraviti. Naročito napore da se kroz prikazivanje određenih selektivno fokusiranih lokalnih geografija i beskrajnih porodičnih storija ljudi nebalkanskih prezimena, pa makar to bilo i u Istri, romanu (ili možda, zapravo, samom autoru?) na silu, i bez ikakvog vidnog ili razumljivog razloga, dodeli nekakav atribut ‘kosmopolitskog’.

[Jovana Kuzmanović · Rating 4 out of 5]

Prva polovina naporna, pretenciozna... više puta bila na samoj granici odustajanja... ali postaje sve bolje kako priča odmiče... pogotovo kraj ostavlja dobar opšti utisak. Intrigantni sporedni likovi. Odlično ukomponovane različite niti priče. Sve u svemu, vredno malo (više) truda.

[Literaturis · Rating 5 out of 5]

Posle Davida i "Kuće sećanja i zaborava", još jedan ninovac koji me je oduševio. Najpre mi je delovao zbunjujuće, ali ta konfuzija toliko postaje jasna kad se shvati da je narator zapravo dementan i romanom (pisanjem) se bori protiv Alchajmerove bolesti. Roman je njegovo oružje, traganje za prošlim vremenom, suočavanje sa prošlošču i na ličnom, ali i kolektivnom (nacionalnom) planu. Velikić nam ne da da zaboravimo ono što smo kao narod potisnuli.
Takođe, volim romane u kojima veliki pisci, poput Aleksandra Tišme u "Isledniku", imaju status lika u književnom delu i koji navodi pisca (naratora) da dodje do svoje i ljudske i poetičke suštine: otarasiti se viška i ne izmišljati (ne lagati)!
Odeta

[Kuszma · Rating 4 out of 5]

Ez a könyv – ahogy én látom – egy fölényes tudással megírt semmi különös. Velikić regénye voltaképpen anyaregény, és mint ilyen, az emlékezés regénye, elbeszélője (részben – pezsegj fel, hazai szív, a magyar vonatkozáson! – egy Erzsébet körúti lakás ablakán kibámulva) a gyermekkorba, sőt, a gyermekkor előtti korba visszarévedve nyomozza-kutatja a szerb és balkáni történelem sorsfordulóit. A révedés központjába az anya figurája került, aki a maga karakteres jelenvalóságában egyértelmű origója a szövegnek. Jól látszik, a szerző tudja, hogyan kell ezeket a regénytereket létrehozni: megborsozza anekdotákkal, kibeszél az olvasóhoz és a trükköktől sem ódzkodik (az E/1-es elbeszélő egyszer csak E/3-ra vált, bár mondjuk én nem értem, ez mennyiben kéne emelje az alkotás fényét), szóval van itt minden, mint a búcsúban, okosan egymás mellé-mögé rendezve, csak épp valahogy azt nem találtam, amiben más lenne, mint az efféle emlékezések szoktak lenni. Így hát azzal az érzéssel raktam le a könyvet, hogy Velikićnek ezt alighanem fontosabb volt megírni, mint nekem elolvasni.

Jó, persze, ez az ellenvetés annyira egzakt, mint egy vetési varjú hajnali futó gondolatai. Megpróbálom picit konkretizálni, bár köztudott, az érzések csak szűk határok között konkretizálhatóak. A személyesség a gond. Úgy érzem, Velikićnek volt egy határozott elképzelése, hogyan lehet a személyesség látszatát különböző eszközökkel előidézni a műben, csak ezek az eszközök kissé túl tudatosan vannak egymás mellé illesztve. Amivel nem azt akarom mondani, hogy a szerző színlel – én elhiszem, hogy ez a szöveg az ő lelkének legmélyéből fakad –, csak épp a saját, erősen átérzett személyességét nem tudja úgy a könyvbe, mint tükörbe vetíteni, hogy azt én a saját személyes élményemnek lássam.

Na, hát így. Amennyiben ez konkrét. Lópikulát az, persze.

[Miroslav Maričić · Rating 2 out of 5]

Islednik od Dragana Velikica predstavlja pravu enigmu i nakon sto sam procitao ovo delo. Prvi deo (do 100 str.) je kao lavirint, prepun slepih ulica i srusenih mostova u mislima njegovih alchajmerovih junaka. Preskakanje sa teme na temu, sa tacke gledista na drugu, sa junaka na junaka, iz grada u grad u istoj recenici ili pasusu remete razumljivost i cesto nateraju na pomisao Sta ja to uopste citam? Kasnije dolazi do laganog raspetljavanja i sjajnog finisa, ali za onog ko prezivi prvih 100 strana...
Pripovest vise isprepletanih porodica kroz godine i vekove u gradovima koji vise ne postoje, hotele koji to vise nisu i misli koje su se pomutile obrisima nadolazece demencije. Prica o izgubljenim vrednostima, moralnom posrnucu i gramzivosti ljudi kroz vekove...
Sve u svemu ne bih mnogo toga prpustio da sam zaobisao ovu knjigu, ali sve u svemu prosek koji nije vredan nagrade koju je dobio.

[Aleksandar Obradović · Rating 4 out of 5]

Velikića cijenim kao autora, prije svega zbog poetičnog stila, ali mi ova knjiga nije legla najsjajnije. Jednostavno već više puta viđen obrazac kod autora sa naših prostora...

[Andrea · Rating 3 out of 5]

La demenza è paragonabile allo scioglimento del ghiaccio dei due poli terrestri. Un territorio compatto si frantuma creando una miriade di isolette. C’è sempre più acqua e sempre meno terraferma. Il malato di Alzheimer diventa prigioniero di un oceano di oblio.

Questo paragrafo tratto dall'ultimo romanzo di Dragan Velikić ne riassume per certi versi la struttura di fondo: ci troviamo di fronte a un libro che cerca di rievocare la storia di una famiglia (quella dell’autore) durante il secolo scorso, con uno sviluppo frammentato, in linea con il caos politico di quel periodo storico nell’area dei Balcani dove il tutto si svolge, prevalentemente l’Istria e le sue zone adiacenti (a salire fino a Trieste e a scendere fino a Spalato).

L’autore procede a tentoni, in maniera ondivaga, seguendo tracce che si perdono e ritornano (sovente riscrivendo cose già scritte, per ampliarle), quasi ci si trovasse di fronte a un romanzo buttato di getto e senza un editor alle spalle a “risistemare”. Velikić lavora sul concetto di memoria (vero deus ex machina del narrato) che confluisce in quello di identità, sempre gestita non come scelta bensì come un’eredità trasmessaci dai nostri antenati e da tutte le persone con cui abbiamo interagito, una permanenza imperitura per i morti ed un retaggio forzato per i vivi e su come la perdita della memoria e, conseguentemente, dell’identità, possa anche essere vissuta come una liberazione dal proprio destino genetico.

[Dragana Jovanović · Rating 5 out of 5]

Roman Dragana Velikića mi je dopao kao podsetnik da lep stil nije passe, nije prevaziđen, već je odraz velike umešnosti. Autor svoje rečenice isleđuje do njihove nosivosti, a čitav roman nije ništa drugo do isleđivanje kako sopstva, tako i ljudi iz okruženja, prošlih života, bivših epoha i ideologija. Ujedno, roman obiluje autopoetičkim iskazima - priča kao i život ima više ishodišta i svi su joj neophodni, priča kao i život ne mora imati zaplet ni iznenađenje na kraju (što podseća na ideju Vladana Desnice o romanu bez fabule, jer je i sam život bez nje). Velikić ne pripoveda o negativnim ili velikim junacima, tako prisutnim u književnosti, već o ljudima svakodnevice, kakva je njegova majka ili poznanici iz detinjstva i rane mladosti. Kao što je narator arhivator hotela, brojeva, imena, ljudi i gradova, tako i Velikić kao pisac izuzetno detaljno pristupa pisanju, ništa nije ovlaš i površno, jezička ogoljenost i preciznost daju već istrošenim rečima novu znagu. Stoga, za njega ne važi jedan od izdvojenih citata: „Rečnici su opusteli. Tek nešto malo neistrošenih prideva ostalo je za nekrologe.“ U svom nekrologu majci, pored neistrošenih prideva, Velikić je oživeo i oveštale, što svakako govori da prezime koje nosi nije slučajnost, kao što ni u ispripovedanom životu nema koincidencija.

[Miloš · Rating 2 out of 5]

Asocijativno, na početku privlačno i čak glagoljivo napisano, ali ipak napuštam čitanje ovog romana nakon stotinak stranica (iako sam pročitao napomenu o važnosti prelaska prvih sto stranica od jednog korisnika ove mreže u kojeg imam poverenja i kojeg sa pažnjom pratim).
Mislim da sam trebao više energije sa uložim, možda bi se na kraju isplatilo, ali zaista - ne mogu.

[Nataša]

Od Velikića sam do sada samo "Ruski prozor" pročitala, baš davno...i drago mi je da mu se vratih.

Iako su mnogi mišljenja da je radnja previše spora i nezanimljiva, meni su bili dovoljnu opisi Pule i Istre, da se prepustim uživanju - slow reading, baš kako dolikuje letnjem odmoru. 🌴

[Collezionedistorie · Rating 2 out of 5]

È sempre un dispiacere quando il nostro cammino di lettori incontra un libro che non ci convince: questo aveva tutte le carte in regola per piacermi, visto che la sua trama mi aveva anche ricordato Origini un libro che ho amato molto. Invece non mi è piaciuto!

È diviso in tre parti. La prima, decisamente più lunga e in prima persona, è un ripetersi di ricordi dell’autore, della madre con la quale ha sempre avuto un rapporto conflittuale perché troppo perfezionista ed incline a modificare la realtà a proprio piacimento, e delle persone che hanno circondato il loro passato, in particolare una vicina di casa di nome Lisetta.
Nella seconda parte invece l’autore si guarda dall’esterno e racconta di sé e della madre in terza persona, intervallando la narrazione con pagine in corsivo del romanzo su Lisetta che ha scritto. Brevissima l’ultima terza parte che è una lettera alla madre, con la memoria della quale con l’avanzare dell’età ha fatto pace.
Elemento ricorrente dall’inizio alla fine è il quaderno del titolo sulla quale la madre da giovane annotava gli alberghi in cui soggiornava, ma anche i propri pensieri, i propri sogni, e che fu rubato nel corso di un viaggio in treno e mai più ritrovato, ma rimase fisso nella mente della donna anche quando questa cominciò a tradirla con l’età.

Gli elementi di interesse in questa storia sono più che altro gli scorci sulla ex Jugoslavia, sui Balcani e in particolare sull’Istria che emergono dai tanti paragrafi descrittivi. Non sono però raccontati in ordine cronologico né con particolari riferimenti e quindi per me che non conosco bene la zona questo elenco di indirizzi, alberghi, piazze e così via si è rivelato confusionario.

Di certo è uno di quei casi in cui "non è lui, sono io", perché l'autore ha indubbiamente uno stile proprio, un'idea chiara di cosa raccontare, una profonda capacità di analisi e recupero della memoria. Tuttavia per me è stata una lettura lenta e ripetitiva, nella quale non sono purtroppo riuscita ad entrare...

[Anita]

Ako ćete pročitati samo jedan Velikićev roman, neka to bude ovaj. Ako ćete pročitati više Velikićevih romana... nemojte. Suviše su slični da bi zaslužili da budu zasebni romani. Ova priča je solidno napisana, iskrena i zanimljiva, uz mnoštvo vešto uklopljenih elemenata. Nažalost, rekla bih da ima premalo duha a previše depresije. Kao da je nešto isisalo svu životnu energiju iz autora, te samim tim i iz dela.

[Anica · Rating 5 out of 5]

Really cannot find anything not great with this book. A real proof that real art can be painful, but healing. Amazing unputdownable read. Writer gave his own story helping readers to experience their own story through him. I am really grateful to him that he wrote it. Definitely worth rereading from time to time.

[Anamarija · Rating 5 out of 5]

ova knjiga nema klasicni dramaturski okvir, uvod, zaplet, zakljucak. u njoj se naoko ne dogadja nista. ali sa svake njene stranice kulja zivot koji se dogadja u gradovima koji mijenjaju drzave.

[Miloš · Rating 4 out of 5]

Roman u vremenskim i prostornim fragmentima, bljeskovima varljivih uspomena kao starih fotografija nepostojećih ljudi i događaja, vrlo težak za čitanje, istovremeno i ličan i obestrašćen.

[Mladenka Orlić · Rating 5 out of 5]

NACRT:
Kompoziciono zanimljiva trodelna forma romana. Najuspeliji je središnji, II deo, u kome pribrane utiske autor izveštava u formi trećeg lica, i posvećuje pažnju izgradnji likova Hoterota, Lizete, oca i majke, koji su ukrštaju na neobične načine, ali isto tako i razmimoilaze. Stilistički izraz obložen starinskom patinom. Mana romana - bolovanje savremenog pisca da piše o sebi samom, zato i jeste drugi deo najuspeliji, kada distanciranost naratora u 3. licu nalaže da se pažnja posveti i drugim likovima, i njihovim životima, a ne samo sebi i svom spisateljskom naumu. Ispovedna forma, traganje za identitetom, autopsihoanaliza, autoterapija, pisanje kao terapija, pisanje kao podloga da se dođe do istine, zamršeni, oprečni, naizgled kontradiktorni putevi do istine. Kritika mentaliteta. Plodni dijalog s Aleksandrom Tišmom, osluškivanje trotoara. Gubitak opozicije "narator:građansko lice", građenje opozicije "narator:fiktivni lik". Majka, porodica, detinjstvo, preci, nasleđe, geni, mogućnosti, realizovane opcije, stvarni i fiktivni svetovi. Prošlost. Prostor i vreme. Prostor se menja, gradovi propadaju kao i ljudi. Osloboditi buntovnika iz podruka - Frojd, nesvesno. Geni koji diktiraju postupke - u dosluhu s Jungovim kolektivnim nesvesnim.

[Ante Imotski · Rating 5 out of 5]

Roman maestralno prikazuje čitavo dvadeseto stoljeće. Velikić hrabro govori o onome o čemu mnogi danas šute. Niti su u Hrvatskoj otkopane masovne grobnice žrtava komunističkoga terora, niti su rasvijetljena udbaška ubojstva. Ubojstvo rovinjske obitelji nakon dolaska jugokomunista na vlast otvara pandorinu kutiju. U vječnoj potrazi za srećom, ljubavlju i mirom, likovi u romanu bore se sa svojom sudbinom, međugeneracijskim vezama i ostavštinama. Jedan od najljepših opisa Istre u književnosti. Iako je roman pisan ekavicom (Ivo Andrić je isto pisao ekavicom, pa se svrstava u hrvatsku literaturu), tema i predjeli o kojima roman govori čine ga jednim od najboljih hrvatskih romana ikada napisanih.

[Zuzana Spendelova · Rating 5 out of 5]

Ak ste fanúšikom kníh, ktoré Vás nútia otáčať jednu stranu za druhou, tak sa tejto oblúkom vyhnite. Autor v čriepkoch spomienok skladá obraz svojej mamy, okolia a krajiny svojho detstva, aby sa pokúsil nájsť cestu k samému sebe a identifikovať faktory, ktoré ho formovali. Zo začiatku je náročnejšie zorientovať sa v jednotlivých dieloch mozaiky, ale ak ste ochotní venovať knihe dostatok času a svoje plné sústredenie, odmení vás bohatým jazykom, závanom Jadranského mora, štedrou dávkou nielen rodinnej histórie a myšlienok, ktoré vám občas vyčaria úsmev na tvári, inokedy zamrazia. Moje prvé, ale rozhodne nie posledné stretnutie s autorom.

[Marija]

Pokušavala da je završim, ali neuspešno... Divan stil i vidna lakoća izražavanja, ali nije mi nikako držala pažnju. Možda je samo imala lošu sreću da dođe na red nakon Atlantide, a nakon Atlantide retko šta bude podjednako zanimljivo. Kako sam sebi obećala da više neću završavati knjige po svaku cenu, ako vidim da se mučim i da mi nije uživanje da ih čitam, ovu ostavljam na pola bez griže savesti.

[Luka_84 · Rating 5 out of 5]

Roman me je odusevio od samog pocetka. Vrlo topla, melanholicna i emotivna prica o odrastanju, sazrevanju, o detinjstvu u Jugoslaviji. Lik majke je toliko uverljivo opisan, da svaki citalac moze da pomisli da se radi bas o njegovoj majci. Po meni jedan od najlepših portreta majke u srpskoj knjizevnosti. Sigurno i jedan od najboljih romana nagradjenih NIN-ovom nagradom.