What do you think?
Rate this book
Lazarevo časomerje
Autor kultnog serijala Kosingas i romana Sveti rat za Carigrad i Gorolom
Put spasenja od Svete Gore do Kremlja
Istorijska pustolovna pripovest o jednom davnom vremenu, upečatljivim junacima i konačnom iskupljenju.
Roman Aleksandra Tešića Lazarevo časomerje vraća čitaoce u 1404. godinu i vodi ih na fascinantno putovanje kroz srednjovekovnu Evropu oživljavajući prostore između atoskih pravoslavnih manastira i daleke Rusije. Delo prati sudbinu majstora Lazara Svetogorca, nekadašnjeg časovničara, koga je zanavek obeležila sinovljeva tragična pogibija u Dubrovniku. Osećaj krivice usmerava ga ka tišini i pokajanju u monaškoj keliji. Ali sudbina je imala drugačije planove za ovog genijalnog izumitelja. Na poziv velikog kneza Vasilija Lazar kreće ka Moskvi, gde treba da napravi svoje remek-delo – časomerje – do tada neviđeno u svetu koje bi krasilo Crkvu Svetog blagoveštenja u Kremlju. Na ovom neizvesnom i opasnom putu pratiće ga i sopstvenim životima srčano braniti ruski vitezovi. Sve je dodatno začinjeno brojnim intrigama i nenadanim izdajama.
Od Svete Gore, preko raskošnog ali opasnog Carigrada, pa do nemirnih talasa Crnog mora i divljih tatarskih stepa, Oleškija i Kijeva, učesnici ove avanture postaju pioni u široj političkoj igri između Vizantije, Moskve i Đenove.
Svaki deo ove nesvakidašnje priče obogaćen je temeljno istraženim istorijskim faktima, što doprinosi dodatnoj atmosferičnosti i uverljivosti.
Put spasenja od Svete Gore do Kremlja
Istorijska pustolovna pripovest o jednom davnom vremenu, upečatljivim junacima i konačnom iskupljenju.
Roman Aleksandra Tešića Lazarevo časomerje vraća čitaoce u 1404. godinu i vodi ih na fascinantno putovanje kroz srednjovekovnu Evropu oživljavajući prostore između atoskih pravoslavnih manastira i daleke Rusije. Delo prati sudbinu majstora Lazara Svetogorca, nekadašnjeg časovničara, koga je zanavek obeležila sinovljeva tragična pogibija u Dubrovniku. Osećaj krivice usmerava ga ka tišini i pokajanju u monaškoj keliji. Ali sudbina je imala drugačije planove za ovog genijalnog izumitelja. Na poziv velikog kneza Vasilija Lazar kreće ka Moskvi, gde treba da napravi svoje remek-delo – časomerje – do tada neviđeno u svetu koje bi krasilo Crkvu Svetog blagoveštenja u Kremlju. Na ovom neizvesnom i opasnom putu pratiće ga i sopstvenim životima srčano braniti ruski vitezovi. Sve je dodatno začinjeno brojnim intrigama i nenadanim izdajama.
Od Svete Gore, preko raskošnog ali opasnog Carigrada, pa do nemirnih talasa Crnog mora i divljih tatarskih stepa, Oleškija i Kijeva, učesnici ove avanture postaju pioni u široj političkoj igri između Vizantije, Moskve i Đenove.
Svaki deo ove nesvakidašnje priče obogaćen je temeljno istraženim istorijskim faktima, što doprinosi dodatnoj atmosferičnosti i uverljivosti.
440 pages, Paperback
Published December 12, 2025
5 people are currently reading
15 people want to read
About the author
Aleksandar Tešić
30 books277 followersAleksandar Tešić rođen je u Čačku, 5. marta 1961. godine. Detinjstvo je proveo u inostranstvu, gde je i počeo da piše. Studirao je prava. Zaposlen je u RTS-u kao prevodilac.
Godinama je putovao po Srbiji i planinario, nesvesno sakupljajući građu za "Kosingas". Oženjen je, i sa suprugom Irenom i sinovima Vladanom i Srđanom živi u Beogradu.
Godinama je putovao po Srbiji i planinario, nesvesno sakupljajući građu za "Kosingas". Oženjen je, i sa suprugom Irenom i sinovima Vladanom i Srđanom živi u Beogradu.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 6 of 6 reviews
January 25, 2026
Knjiga mi je tokom većeg dela čitanja ostavljala slab utisak, koji se tek pred kraj blago popravlja, ali ne dovoljno da promeni celinu.
Najveći problem je način pisanja. Autor stalno unapred nagoveštava događaje, ne ostavljajući prostor za misteriju ili napetost. Umesto da se tragedija polako i neprimetno približava, ona nam se gotovo saopštava unapred, pa njen dolazak gubi snagu. Nedostaje osećaj da se nešto sprema u tišini, da se opasnost nadvija.
Radnja je jednolična i vremenom zamorna: plovidba brodom, napadi koji se ponavljaju po istom obrascu, bez pravog razvoja. Dijalozi često zvuče savremeno i ne uklapaju se u vreme u koje je priča smeštena, a pojedine dosetke dodatno narušavaju atmosferu.
čitanje je ostalo bez dubljeg traga i stvarnog užitka.
• Vreme ne oduzima ono što volimo, ono samo preobražava sve što smo izgubili u svetlost koja nas prati do kraja puta.
Heidelberg 25.01.2025
Najveći problem je način pisanja. Autor stalno unapred nagoveštava događaje, ne ostavljajući prostor za misteriju ili napetost. Umesto da se tragedija polako i neprimetno približava, ona nam se gotovo saopštava unapred, pa njen dolazak gubi snagu. Nedostaje osećaj da se nešto sprema u tišini, da se opasnost nadvija.
Radnja je jednolična i vremenom zamorna: plovidba brodom, napadi koji se ponavljaju po istom obrascu, bez pravog razvoja. Dijalozi često zvuče savremeno i ne uklapaju se u vreme u koje je priča smeštena, a pojedine dosetke dodatno narušavaju atmosferu.
čitanje je ostalo bez dubljeg traga i stvarnog užitka.
• Vreme ne oduzima ono što volimo, ono samo preobražava sve što smo izgubili u svetlost koja nas prati do kraja puta.
Heidelberg 25.01.2025
January 13, 2026
Tešić je majstor pisanja i propovedanja!
Uživanje u svakoj rečenici, stranici. Maestralno!
Uživanje u svakoj rečenici, stranici. Maestralno!
December 19, 2025
Predivna priča. Nije moguće da ne uživate čitajući ovu prelepu priču. Tešić je sa ova tri romana u nizu pronašao zlatnu žicu. Nestrpljivo čekam sledeću priču.
January 7, 2026
Prva asocijacija mi je bila – ovo je ep o Argonautima na Tešketov način: Lazar je Jason (sa razvijenom moralnom vertikalom), Zaharije je Herkul (samo što ih neće ostaviti na pola puta da bi izvršio zadatke kralja Euristeja), Stana, Bobrok, Andrej i ostatak družine su Lazarevi Argonauti, a Medeja nije Janika već je to Jurij – jurodivac koji će umesto Medejinog filicida da počini dupli femicid. Nema Stimfalskih ptica, Harpija da muče Fineja, Scile i Haribde, Simplegade, Talosa, kolhidskog zmaja i ostalih mitskih bića, ali su tu Tatari, Pečenezi, Kozaci i drugi razbojnici koji im jednako zadaju muke na putu.
Kao i bilo koji drugi Tešićev roman, i ovaj se pročita u neverovatno brzom roku, bez obzira na broj stranica koji nije zanemarujuć. Po prvi put, čini mi se, dramskih elemenata ima ponajviše (Gorolom prati). Nema kataloga brodova kao u Argonautima i Ilijadi, ali ima različitog brodovlja i lađica (od ruskog koraba pa na dalje) koje će Lazar i družina da promene na svom putu. Osim poziva ruskog cara da mu napravi satni mehanizam koji će stajati na sahat-kuli kremljanskoj, na putu ka Moskvi i prolasku kroz Carigrad, Lazaru Svetogorcu biće povereno jedno pismo cara Manojla Komnina, koje će im, ispostaviće se, biti najveći uzrok nevolja koje su ih na putu snašle. Naravno, spletke su prosto neodvojive od Tešketovih romana, tako da ih je i ovde bilo poprilično, a gospodarenje istim bilo je dodeljeno Đenovljanima.
Ženskih likova je malo, ali Vlahinja Stana nadomešćuje sasvim prigodno kontratežu. Premda ratnički odgojena, Stana nema ništa androgeno u svojoj pojavi – štaviše, njena seksualnost, iako eksplicitno neopisana (osim raskošne kose i naznake zamamnih nedara) provejava i boji atmosferu jarkim svetlom, remeteći sivilo koje provejava od prvih stranica romana. Njena okretnost i umešnost u borbi afrodizijak je svakom ratniku koji je imao prilike to da vidi. A ratnika je tušta i tma. I borbi. Prsa u prsa i grupnih. Vrlo detaljno razrađenih i opisanih (od smrada zadaha protivnika do buva u njegovoj bradi i mimike usled straha ili uzbuđenja pred okršaj), i ako su časomerje i Komninovo pismo kičma romana, ove borbe su njena rebra. A u grudnom košu koji formiraju jeste Lazar i njegov dragoceni sanduk oko koga će se mnogi pobiti.
Nema eukatastrofe, nažalost, već će hibris emotivno i socijalno nezrelog jadnika Jurija (da ne upotrebim jednu težu narodnu reč) idilični dolazak družine u Moskvu da preobrati u diskatastrofu. I kao retko kad dok čitam – došlo mi je da zaplačem od muke. Ali, ovde ću se zaustaviti, jer to treba da svaki čitalac doživi na svoj način.
Jedino što mi je nedostajalo jesu mape itinerara Lazareve družine.
Kao i bilo koji drugi Tešićev roman, i ovaj se pročita u neverovatno brzom roku, bez obzira na broj stranica koji nije zanemarujuć. Po prvi put, čini mi se, dramskih elemenata ima ponajviše (Gorolom prati). Nema kataloga brodova kao u Argonautima i Ilijadi, ali ima različitog brodovlja i lađica (od ruskog koraba pa na dalje) koje će Lazar i družina da promene na svom putu. Osim poziva ruskog cara da mu napravi satni mehanizam koji će stajati na sahat-kuli kremljanskoj, na putu ka Moskvi i prolasku kroz Carigrad, Lazaru Svetogorcu biće povereno jedno pismo cara Manojla Komnina, koje će im, ispostaviće se, biti najveći uzrok nevolja koje su ih na putu snašle. Naravno, spletke su prosto neodvojive od Tešketovih romana, tako da ih je i ovde bilo poprilično, a gospodarenje istim bilo je dodeljeno Đenovljanima.
Ženskih likova je malo, ali Vlahinja Stana nadomešćuje sasvim prigodno kontratežu. Premda ratnički odgojena, Stana nema ništa androgeno u svojoj pojavi – štaviše, njena seksualnost, iako eksplicitno neopisana (osim raskošne kose i naznake zamamnih nedara) provejava i boji atmosferu jarkim svetlom, remeteći sivilo koje provejava od prvih stranica romana. Njena okretnost i umešnost u borbi afrodizijak je svakom ratniku koji je imao prilike to da vidi. A ratnika je tušta i tma. I borbi. Prsa u prsa i grupnih. Vrlo detaljno razrađenih i opisanih (od smrada zadaha protivnika do buva u njegovoj bradi i mimike usled straha ili uzbuđenja pred okršaj), i ako su časomerje i Komninovo pismo kičma romana, ove borbe su njena rebra. A u grudnom košu koji formiraju jeste Lazar i njegov dragoceni sanduk oko koga će se mnogi pobiti.
Nema eukatastrofe, nažalost, već će hibris emotivno i socijalno nezrelog jadnika Jurija (da ne upotrebim jednu težu narodnu reč) idilični dolazak družine u Moskvu da preobrati u diskatastrofu. I kao retko kad dok čitam – došlo mi je da zaplačem od muke. Ali, ovde ću se zaustaviti, jer to treba da svaki čitalac doživi na svoj način.
Jedino što mi je nedostajalo jesu mape itinerara Lazareve družine.
January 4, 2026
Postoji ta iskonska, gotovo tragična ljudska potreba da se neuhvatljivo ukroti. Da se taj pojam vremena, koji curi kroz prste poput peska, zatvori u kavez od zupčanika, opruga i klatna. U romanu "Lazarevo časomerje", Александар Тешић ne ispisuje samo istorijsku fikciju o prvom mehaničkom satu u Moskvi; on ispisuje priču o prolaznosti, o inženjerstvu duha i o jednom monahu koji je pokušao da izmeri otkucaje Božije volje.
Čitajući ovu knjigu, nemoguće je ne zastati nad samim vremenom. Zašto ga merimo? Da li iz straha od zaborava ili iz želje da zagospodarimo sopstvenom smrtnošću? Lazar Svetogorac nije samo majstor zanata; on je svedok neumitnosti. Njegovo časomerje nije puka mašina koja pokazuje sate, već memento mori, podsetnik da svako "tik" i svako "tak" nepovratno odnosi deo nas. Dok Lazar gradi svoj mehanizam, on zapravo gradi most između prolaznog (zemaljskog) i večnog (nebeskog). Tešić sjajno primećuje taj paradoks: što preciznije merimo vreme, to bolnije postajemo svesni njegove brzine.
Sam lik Lazara Svetogorca je fascinantan spoj duhovnosti i nauke. On je figura koja stoji na razmeđi epoha noseći u sebi tišinu Hilandara i buku nadolazećeg industrijskog sveta. U književnosti često imamo ili isposnike ili naučnike. Lazar je oboje. On je dokaz da intelekt i vera nisu suprotstavljeni, već da predstavljaju dva točka istog mehanizma. Njegova genijalnost nije samo u rukama koje kuju metal, već u umu koji shvata da je sat, na kraju krajeva, samo imitacija kosmičkog reda. Lazar Svetogorac u ovom romanu postaje simbol srpskog srednjovekovnog čoveka, učenog, sposobnog i duboko svesnog šireg sveta u kojem se nalazi.
"Lazarevo časomerje" je, stoga, mnogo više od istorijskog romana. To je razmišljanje o nasleđu. To je knjiga koja nas, ironično, tera da zaboravimo na sat dok je čitamo, uvlačeći nas u svet gde se vreme ne meri minutima, već delima koja ostavljamo za sobom. Tešić je još jednom dokazao da je majstor u oživljavanju onih delova naše istorije koji su nepravedno ostali u senci, dajući im glas koji je istovremeno drevan i savremeno rečit.
Čitajući ovu knjigu, nemoguće je ne zastati nad samim vremenom. Zašto ga merimo? Da li iz straha od zaborava ili iz želje da zagospodarimo sopstvenom smrtnošću? Lazar Svetogorac nije samo majstor zanata; on je svedok neumitnosti. Njegovo časomerje nije puka mašina koja pokazuje sate, već memento mori, podsetnik da svako "tik" i svako "tak" nepovratno odnosi deo nas. Dok Lazar gradi svoj mehanizam, on zapravo gradi most između prolaznog (zemaljskog) i večnog (nebeskog). Tešić sjajno primećuje taj paradoks: što preciznije merimo vreme, to bolnije postajemo svesni njegove brzine.
Sam lik Lazara Svetogorca je fascinantan spoj duhovnosti i nauke. On je figura koja stoji na razmeđi epoha noseći u sebi tišinu Hilandara i buku nadolazećeg industrijskog sveta. U književnosti često imamo ili isposnike ili naučnike. Lazar je oboje. On je dokaz da intelekt i vera nisu suprotstavljeni, već da predstavljaju dva točka istog mehanizma. Njegova genijalnost nije samo u rukama koje kuju metal, već u umu koji shvata da je sat, na kraju krajeva, samo imitacija kosmičkog reda. Lazar Svetogorac u ovom romanu postaje simbol srpskog srednjovekovnog čoveka, učenog, sposobnog i duboko svesnog šireg sveta u kojem se nalazi.
"Lazarevo časomerje" je, stoga, mnogo više od istorijskog romana. To je razmišljanje o nasleđu. To je knjiga koja nas, ironično, tera da zaboravimo na sat dok je čitamo, uvlačeći nas u svet gde se vreme ne meri minutima, već delima koja ostavljamo za sobom. Tešić je još jednom dokazao da je majstor u oživljavanju onih delova naše istorije koji su nepravedno ostali u senci, dajući im glas koji je istovremeno drevan i savremeno rečit.
January 29, 2026
Prelepa priča! Uživala sam toliko da bih mogla opet da čitam Kosingasa :)
Displaying 1 - 6 of 6 reviews