What do you think?
Rate this book
O miševima i ljudima - Crveni poni - Keneri Rou
293 pages, Hardcover
First published January 1, 1980
About the author
John Steinbeck
1,136 books29.9k followersJohn Ernst Steinbeck was an American writer. He won the 1962 Nobel Prize in Literature "for his realistic and imaginative writings, combining as they do sympathetic humor and keen social perception". He has been called "a giant of American letters."
During his writing career, he authored 33 books, with one book coauthored alongside Edward F. Ricketts, including 16 novels, six non-fiction books, and two collections of short stories. He is widely known for the comic novels Tortilla Flat (1935) and Cannery Row (1945), the multi-generation epic East of Eden (1952), and the novellas The Red Pony (1933) and Of Mice and Men (1937). The Pulitzer Prize–winning The Grapes of Wrath (1939) is considered Steinbeck's masterpiece and part of the American literary canon. By the 75th anniversary of its publishing date, it had sold 14 million copies.
Most of Steinbeck's work is set in central California, particularly in the Salinas Valley and the California Coast Ranges region. His works frequently explored the themes of fate and injustice, especially as applied to downtrodden or everyman protagonists.
During his writing career, he authored 33 books, with one book coauthored alongside Edward F. Ricketts, including 16 novels, six non-fiction books, and two collections of short stories. He is widely known for the comic novels Tortilla Flat (1935) and Cannery Row (1945), the multi-generation epic East of Eden (1952), and the novellas The Red Pony (1933) and Of Mice and Men (1937). The Pulitzer Prize–winning The Grapes of Wrath (1939) is considered Steinbeck's masterpiece and part of the American literary canon. By the 75th anniversary of its publishing date, it had sold 14 million copies.
Most of Steinbeck's work is set in central California, particularly in the Salinas Valley and the California Coast Ranges region. His works frequently explored the themes of fate and injustice, especially as applied to downtrodden or everyman protagonists.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 6 of 6 reviews
August 22, 2019
makar nisam ljubiteljica američke literature iz sredine prošlog stoljeća, steinbecku priznajem literarno umijeće. izvrstan je storyteller, s finim osjećajem za izvući emocije iz čitatelja i to je prisutno kroz ove tri priče od kojih je najpoznatija (i rekla bih najemotivnija) "o miševima i ljudima". steinbeck vješto dočarava karaktere svojih likova (a bavi se onim "običnima" - radnicima, seljacima, skitnicama, neprilagođenima, neprihvaćenima), a situacije začinjava dobro odmjerenim humorom. vrlo je human, ne stavlja se na pijedestal i to ga čini pristupačnim.
September 30, 2023
“Kad sabirate morske životinje, naići ćete na plosnate crve, koji su toliko nježni da ih je gotovo nemoguće uhvatiti čitave, jer se pod samim dodirom kidaju i raspadaju. Morate ih pustiti da se iscijede i sami uspužu na nož, pa ih tada nježno dignete i stavite u svoju bocu s morskom vodom. I to bi možda bio pravi način kako da se napiše ta knjiga – otvoriti stranicu i pustiti da pripovijesti same upužu u nju.”
🐴
Представљање природе је последица немогућности непосредне спознаје исте; она је увек виђена кроз филтер – текста, сочива, окулара – мозга. Биологија и остале природне науке пружају могућност најнепосреднијег и најреалистичнијег виђења материје, али саме огољене чињенице не творе доживљај. Људи нису само когнитивна, већ и емотивна бића, и да није било те предивне варке, тог љупког, рукописаног цртежа старинске енциклопедије и вештих монтажа скупоцених документараца, страствених часова и секција биологије, можда никада не бих постао дечак, а потом и мушкарац-екоцентрик, биолог.
🐸
Пре две недеље сам констатовао да летњој жеги нема краја и одлучио да посегнем за дигиталном књигом, не очекујући три у један верзију; тако сам отпочео Риђег понија, мислећи да сам још увек са Мишевима и људима. А духови прошлости су јако опасни – оплаках и понија и дивне природописе Конзерварнице, а зло ми је и док ово куцам. Стајнбек је последњи текст творио инспирисан маринским биологом Едвардом Рикецом, и стога не чуди што све делује као да је написано управо за моје тринаестогодишње сопство, када се мизантропско испреплитало са природољубљем и занавек армирало оно што се и данас зове Осоре. Двосмерни утицаји и прожимања између науке, биологије, и уметности, кључ су одржања сподобе и сабласти, туге у камену, која сам ја.
🐭
Афективни наратор, док чврсто грли своје ликове, сече кришке живота: идеализоване и несавршене, сетне и полетне, дирљиве и мирисне, пуне формалина, слузи, крви, живота; он освешћује присуство свих чланова биоценозе, претежно не персонификацијом и деификацијом, већ кроз опажај, довик – и ми смо живи, и ми смо присутни…чујте нас, осмотрите…! Моје сузе су вреле зато што су људи, па и биолози, хладни, јер су дрхтава грозница за овај убоги свет, за сву живеж. Боли ме што хомицид стоји испред, а не иза свог узрока, а то није метак, већ екоцид. Жао ми је што неке биологе боли уво за сову ушару која нам је у дворишту. Зар је тако тешко обратити мало пажње, видети, а не само гледати?! Жао ми је што је стварност тако одурна да ми је после целодневног пипетирања и борбе за научне принципе неопходна оваква књига да ме заплаче и засмеје, одржи и привуче кроз катарзе од хиљаду паучинастих велова, свих у нитима и преплетима механизама одбране. А нисам нападнут и нападан само ја, под опсадом је живот, сав од убодних и прострелних рана. Биосфера је на самрти, а време када се ово звало алармизмом је готово. Решење не постоји јер нико није спреман на жртву, нико не жели да буде колатерална штета, већ само штеточина.
🐶
О чему више да причам – о лабораторији која ми смрди исто као у тексту, о одбеглом пацову кога сам хватао клечећи на поду као мајка Јевросима, или о жабама које су скупљали Стајнбекови момци (о тзв. грађанској науци)? О богомољци и мојој керуши Лилит са којима сам се забављао у дворишту, или о Стајнбековом бисагашу и хоботницама? О деди Џодијевом или мом? О шуми коју поседујемо, а коју познајемо само из сећања једног старца на период после Другог светског рата? О јазавцима који се госте грожђем у винограду, лисицама које ловци истерују из брлога, свицима који ноћу трепере око стогова сена, копцу који носи кокошку, вуку који прати запрегу, или пак о кобили која се ождребила? И шта буде са тим ждребетом кад одрасте, питао сам деду. “Продамо га.” Како? Нису ваљда људи јели коњетину?! “Откупе Италијани! Пуна кола, све набијени коњи…!” Станка. Деда је у обојеном, црно-белом филму својих сећања. У Војводину је дошао пре војске, изашао је из шуме, али она у њему још шуми. “Овде су људи скупљали пужеве, задруга откупљивала.” Коме су то слали? “Исто за Италију… На улицама није било асфалта, само блато. Баште пуне кртица, убијали их лопатом! А рађа, бог те је*о!” То је црница, а не она твоја црвеница доле. Сад је чернозем испошћен, скотови су упропастили земљу, сикћем ја… (Очито, ово су токови паралелни са двонедељним читањем, а сви заједно привезују прошлост.)
🌼
Кхм, читајте Стајнбека у савременим кључевима – феминистичким, расним, екокритичким, пост-колонијалним… Читајте га као човек, као биће спремно да опажа неустрашиво и огледалствено, радознало и неосуђивачки, спремно за одраз, поредбеност, преламање, расипање и сажимање свих дражи кроз сва чула. Отуђите се од света у књигу и будите избачени у изломљеној перспективи. Оголити се значи спознати се болно, али истинито (а не лажно дописивати писцу оно што ни сам није знао).
❄
Има пет година како је ова песма изашла и увек суза сузу сустиже; почиње говором једног старца: Panopticon – Snow Burdened Branches . 🎵
🌎
“Ponekad bi se sam za se rasplakao, ali je to bio pravi raskoš, i obično bi se nakon toga dobro osjećao. Čitao bi naglas Rimbauda, sa veoma lošim naglaskom, i pri tom se divio kako mu govor glatko teče. (…)
On otare oči nadlanicom. U svojim su kavezima bijeli štakori skakutali i trčkarali amotamo. A za staklom nepomično ležale čegrtuše zureći u prazan prostor prašnjavim namrgođenim očima.”
🐴
Представљање природе је последица немогућности непосредне спознаје исте; она је увек виђена кроз филтер – текста, сочива, окулара – мозга. Биологија и остале природне науке пружају могућност најнепосреднијег и најреалистичнијег виђења материје, али саме огољене чињенице не творе доживљај. Људи нису само когнитивна, већ и емотивна бића, и да није било те предивне варке, тог љупког, рукописаног цртежа старинске енциклопедије и вештих монтажа скупоцених документараца, страствених часова и секција биологије, можда никада не бих постао дечак, а потом и мушкарац-екоцентрик, биолог.
🐸
Пре две недеље сам констатовао да летњој жеги нема краја и одлучио да посегнем за дигиталном књигом, не очекујући три у један верзију; тако сам отпочео Риђег понија, мислећи да сам још увек са Мишевима и људима. А духови прошлости су јако опасни – оплаках и понија и дивне природописе Конзерварнице, а зло ми је и док ово куцам. Стајнбек је последњи текст творио инспирисан маринским биологом Едвардом Рикецом, и стога не чуди што све делује као да је написано управо за моје тринаестогодишње сопство, када се мизантропско испреплитало са природољубљем и занавек армирало оно што се и данас зове Осоре. Двосмерни утицаји и прожимања између науке, биологије, и уметности, кључ су одржања сподобе и сабласти, туге у камену, која сам ја.
🐭
Афективни наратор, док чврсто грли своје ликове, сече кришке живота: идеализоване и несавршене, сетне и полетне, дирљиве и мирисне, пуне формалина, слузи, крви, живота; он освешћује присуство свих чланова биоценозе, претежно не персонификацијом и деификацијом, већ кроз опажај, довик – и ми смо живи, и ми смо присутни…чујте нас, осмотрите…! Моје сузе су вреле зато што су људи, па и биолози, хладни, јер су дрхтава грозница за овај убоги свет, за сву живеж. Боли ме што хомицид стоји испред, а не иза свог узрока, а то није метак, већ екоцид. Жао ми је што неке биологе боли уво за сову ушару која нам је у дворишту. Зар је тако тешко обратити мало пажње, видети, а не само гледати?! Жао ми је што је стварност тако одурна да ми је после целодневног пипетирања и борбе за научне принципе неопходна оваква књига да ме заплаче и засмеје, одржи и привуче кроз катарзе од хиљаду паучинастих велова, свих у нитима и преплетима механизама одбране. А нисам нападнут и нападан само ја, под опсадом је живот, сав од убодних и прострелних рана. Биосфера је на самрти, а време када се ово звало алармизмом је готово. Решење не постоји јер нико није спреман на жртву, нико не жели да буде колатерална штета, већ само штеточина.
🐶
О чему више да причам – о лабораторији која ми смрди исто као у тексту, о одбеглом пацову кога сам хватао клечећи на поду као мајка Јевросима, или о жабама које су скупљали Стајнбекови момци (о тзв. грађанској науци)? О богомољци и мојој керуши Лилит са којима сам се забављао у дворишту, или о Стајнбековом бисагашу и хоботницама? О деди Џодијевом или мом? О шуми коју поседујемо, а коју познајемо само из сећања једног старца на период после Другог светског рата? О јазавцима који се госте грожђем у винограду, лисицама које ловци истерују из брлога, свицима који ноћу трепере око стогова сена, копцу који носи кокошку, вуку који прати запрегу, или пак о кобили која се ождребила? И шта буде са тим ждребетом кад одрасте, питао сам деду. “Продамо га.” Како? Нису ваљда људи јели коњетину?! “Откупе Италијани! Пуна кола, све набијени коњи…!” Станка. Деда је у обојеном, црно-белом филму својих сећања. У Војводину је дошао пре војске, изашао је из шуме, али она у њему још шуми. “Овде су људи скупљали пужеве, задруга откупљивала.” Коме су то слали? “Исто за Италију… На улицама није било асфалта, само блато. Баште пуне кртица, убијали их лопатом! А рађа, бог те је*о!” То је црница, а не она твоја црвеница доле. Сад је чернозем испошћен, скотови су упропастили земљу, сикћем ја… (Очито, ово су токови паралелни са двонедељним читањем, а сви заједно привезују прошлост.)
🌼
Кхм, читајте Стајнбека у савременим кључевима – феминистичким, расним, екокритичким, пост-колонијалним… Читајте га као човек, као биће спремно да опажа неустрашиво и огледалствено, радознало и неосуђивачки, спремно за одраз, поредбеност, преламање, расипање и сажимање свих дражи кроз сва чула. Отуђите се од света у књигу и будите избачени у изломљеној перспективи. Оголити се значи спознати се болно, али истинито (а не лажно дописивати писцу оно што ни сам није знао).
❄
Има пет година како је ова песма изашла и увек суза сузу сустиже; почиње говором једног старца: Panopticon – Snow Burdened Branches . 🎵
🌎
“Ponekad bi se sam za se rasplakao, ali je to bio pravi raskoš, i obično bi se nakon toga dobro osjećao. Čitao bi naglas Rimbauda, sa veoma lošim naglaskom, i pri tom se divio kako mu govor glatko teče. (…)
On otare oči nadlanicom. U svojim su kavezima bijeli štakori skakutali i trčkarali amotamo. A za staklom nepomično ležale čegrtuše zureći u prazan prostor prašnjavim namrgođenim očima.”
October 31, 2019
Књигу чине три новеле: "О мишевима и људима", "Црвени пони" и Кернери роу". Велика је разлика у квалитету између прве две и треће. Прве две су одличне, а трећа... онако. Личи на заметак неког романа и делује недоречено.
Од мене петица, (5+5+3,5):3 = 5 😊
Од мене петица, (5+5+3,5):3 = 5 😊
June 22, 2018
Prevod je očajan
July 18, 2021
Interesting and colorful stories that have a downfall because in the end they end up bad for the main protagonist. Worth reading.
April 20, 2026
👥Novela koja ostavlja trag dugo poslije čitanja. Vizuelno dočarani glavni junaci lahko djeluju kao karikatura.
Dva kontrasta po veličini, poslana u svijet zajedno da jedan drugom prave društvo i obilježe život.
Djelo se zaista moze gledati kroz niz detalja koji sugerišu na razne diskusije i analize.
Čitat ćete o neukrotivoj snazi, prijateljstvu, opstanku, tragediji...
Izdvojeni red
"Curley je kao mnogi mali ljudi. Mrzi velike momke. Neprestano zapodijeva svađu s velikim momcima. Kao da je nekako bijesan na njih što on nije velik. Već si vidio takve malene ljude, zar ne ? Uvijek nabrušene?"
Dva kontrasta po veličini, poslana u svijet zajedno da jedan drugom prave društvo i obilježe život.
Djelo se zaista moze gledati kroz niz detalja koji sugerišu na razne diskusije i analize.
Čitat ćete o neukrotivoj snazi, prijateljstvu, opstanku, tragediji...
Izdvojeni red
"Curley je kao mnogi mali ljudi. Mrzi velike momke. Neprestano zapodijeva svađu s velikim momcima. Kao da je nekako bijesan na njih što on nije velik. Već si vidio takve malene ljude, zar ne ? Uvijek nabrušene?"
Displaying 1 - 6 of 6 reviews