Коначно је заврших. С тугом морам да кажем да ми је ова књига најмање легла, да не кажем најтеже пала, у досадашњем малашком опусу.
Најпре сам се
обрадовао, видевши да се ради о Даруџистану, јер сам, стицајем околности, поново прочитао Вртове. Ево среће, рекох, ликови којих се добро сећам, али...
Чини ми се у прве 2/3 књиге изређало се, са десетак старих, још једно двеста нових и свако је добио по једну и по страну да се представи и... не уради ништа. Па су ту деонице ламената Сина Таме и његових дубокоумних и депресивних саплеменика из којих би требало да схватимо да се нешто лоше ваља иза брда, али не и шта.
Последњих двестотинак страница сам додуше спичио у бусу, путујући за Праг, јер од спавања је било мало вајде. Хајде, ту се као нешто и дешавало, а и ја сам коначно похватао оних двеста протагониста - ко су и шта 'оће.
Почињем другу са мало стрепње око превода и надам се најбољем.