What do you think?
Rate this book
Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika
Svedočanstvo o jednom neponovljivom vremenu.
Izvanredno napisana knjiga, obogaćena antologijskim fotografijama.
Kapitalno delo koje se čita u jednom dahu. Uzbudljiva i nostalgična knjiga o pesmama i pločama koje su nam menjale život, o sudbinskom preplitanju popularne muzike i populističke politike i o usponu i padu zemlje na koju je svet decenijama gledao sa poštovanjem. Od vladavine zabavne muzike, preko rokenrol eksplozije, pojave panka i novog talasa, pa do novokomponovane narodne muzike i turbo folka, knjiga Kako smo propevali priča o višedecenijskom braku države i njene muzike. O tome kako su se Jugoslavija i njena muzika volele, svađale, sarađivale, sukobljavale, rastajale, ponovo spajale i na kraju umrle zajedno. Podjednako namenjena onima koji su u Jugoslaviji prohodali i odrasli, u čijem pamćenju su Štafeta, radne akcije, fića i gol Josipa Katalinskog koji nas je odveo na Svetsko fudbalsko prvenstvo 1974, i onima koji su rođeni kada je pepeo Jugoslavije već bio razvejan na sve strane, ova izvanredno napisana knjiga, obogaćena antologijskim fotografijama, čita se i čuva kao svedočanstvo o jednom neponovljivom vremenu.
Josip Broz Tito • Đorđe Marjanović • Bijelo Dugme • Azra • Riblja Čorba • Ekatarina Velika • Đorđe Balašević • Zdravko Čolić • Lola Novaković • Mišo Kovač • Tereza Kesovija • Miki Jevremović • Predrag Cune Gojković • Lepa Brena • Miroslav Ilić • Šaban Bajramović • YU Grupa • Momčilo Bajagić • Idoli • Film • Partibrejkersi • Prljavo kazalište • Haustor • Korni grupa • Smak • Leb i Sol • Parni valjak • Električni orgazam • Šarlo Akrobata • Mile Lojpur • Slobodan Milošević • Rambo Amadeus • Ante Marković • Emir Kusturica • Zabranjeno pušenje • Laibach • Aleksandar Ranković • Vice Vukov • Siluete • Elipse • Crni biseri • Crveni koralji • Roboti • Mladi • Dado Topić • Plavi orkestar • Van Gogh • Olivera Katarina i mnogi drugi...
Izvanredno napisana knjiga, obogaćena antologijskim fotografijama.
Kapitalno delo koje se čita u jednom dahu. Uzbudljiva i nostalgična knjiga o pesmama i pločama koje su nam menjale život, o sudbinskom preplitanju popularne muzike i populističke politike i o usponu i padu zemlje na koju je svet decenijama gledao sa poštovanjem. Od vladavine zabavne muzike, preko rokenrol eksplozije, pojave panka i novog talasa, pa do novokomponovane narodne muzike i turbo folka, knjiga Kako smo propevali priča o višedecenijskom braku države i njene muzike. O tome kako su se Jugoslavija i njena muzika volele, svađale, sarađivale, sukobljavale, rastajale, ponovo spajale i na kraju umrle zajedno. Podjednako namenjena onima koji su u Jugoslaviji prohodali i odrasli, u čijem pamćenju su Štafeta, radne akcije, fića i gol Josipa Katalinskog koji nas je odveo na Svetsko fudbalsko prvenstvo 1974, i onima koji su rođeni kada je pepeo Jugoslavije već bio razvejan na sve strane, ova izvanredno napisana knjiga, obogaćena antologijskim fotografijama, čita se i čuva kao svedočanstvo o jednom neponovljivom vremenu.
Josip Broz Tito • Đorđe Marjanović • Bijelo Dugme • Azra • Riblja Čorba • Ekatarina Velika • Đorđe Balašević • Zdravko Čolić • Lola Novaković • Mišo Kovač • Tereza Kesovija • Miki Jevremović • Predrag Cune Gojković • Lepa Brena • Miroslav Ilić • Šaban Bajramović • YU Grupa • Momčilo Bajagić • Idoli • Film • Partibrejkersi • Prljavo kazalište • Haustor • Korni grupa • Smak • Leb i Sol • Parni valjak • Električni orgazam • Šarlo Akrobata • Mile Lojpur • Slobodan Milošević • Rambo Amadeus • Ante Marković • Emir Kusturica • Zabranjeno pušenje • Laibach • Aleksandar Ranković • Vice Vukov • Siluete • Elipse • Crni biseri • Crveni koralji • Roboti • Mladi • Dado Topić • Plavi orkestar • Van Gogh • Olivera Katarina i mnogi drugi...
- GenresMusic
467 pages, Paperback
First published December 12, 2013
11 people are currently reading
66 people want to read
About the author
Ivan Ivačković
11 books8 followersNovinarsku karijeru započeo je 1982. godine u listu Omladinske (kasnije NON); 1984. godine prelazi u kuću Politika, gde - uz povremene izlete u Borbina izdanja ili hrvatsku štampu - radi narednih deset godina, pišuci za NIN, Rock, dnevnu Politiku, itd. Paralelno sa tim, u prvoj polovine devedesetih piše za Vreme i Našu borbu; objavio je nekoliko stotina komentara, intervjua, kritika, prikaza i eseja; od 1987. Do 1997. član Udruženja novinara Srbije, a od 1997. član NUNS-a. Jedno vreme radio je za producentsku kuću Komuna, a zatim kao PR menadžer u beogradskoj kancelariji francuske marketinške agencije Publicis.
Autor je bestselera Kako smo propevali“, za koji je 2013. godine dobio Nagradu „Desimir Tošić“, najveće priznanje koje se u Srbiji dodeljuje za publicistiku
Autor je bestselera Kako smo propevali“, za koji je 2013. godine dobio Nagradu „Desimir Tošić“, najveće priznanje koje se u Srbiji dodeljuje za publicistiku
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 11 of 11 reviews
July 15, 2021
„Какво је друштво, таква је и музика. Музика не може да се гледа ван контекста друштва.“ (Џони Штулић)
Негде тамо пред крај постојања старе државе постао сам пионир. Плава капица титовка, црвена марама, бела кошуља, приредба у част малих пионира, и заклетва Данас када постајем пионир... а срце велико, осмех безграничан, постали смо нешто, нешто нам је значило, до нечега нам је стало. Загрљаји родитеља, баки, дека, комшије само у нас гледају, сви смо били битни, нешто је значило, нешто и даље значи. Идеологија је небитна за децу, идеологија је небитна и сада након много година, није важно да ли се делимо на ове или оне, да ли смо уопште подељене личности па прелазимо из табора у табор, из идеологије у идеологију, тада је нешто било битно, тада је нешто било важно. А суперстар је био један и био је један од оних истинских суперстарова, попут Елвиса или Битлса, и поглављем о њему, том сада већ митском бићу званом Тито, почиње путовање кроз једну државу које више нема, кроз ту државу односе у друштву и музику, ону лепу, ватрену, певљиву, новоталасну или нововалну, ону уз коју ноге почињу да играју, срце заигра, а глас бива пуштен у етар као да сутра ни не постоји.
Ова фантастична књига која се превасходно бави музиком насталом у заједничкој нам земљи, на један духовит, народан и изнад свега носталгичан начин прича и причу о тој земљи њеним друштвено- политичким односима, религији забаве, религији љубави, религији различитости људи који су се волели, слагали, створили један савремени мит попут оног грчког или нордијског, са бројним анегдотама и легендама о Боговима који су владали, били вољени и волели, били узор и одређивали тендове који ће бити поштовани. А ритмови музике наших родитеља били су смештени на винилу, албумима и синглицама на којима је Ђорђе Марјановић око осам волео да звиждуће, а на старим снимцима чули су се уздаси младих девојака, за једним од оних суперстарова који су пратили савремене трендове, у песми, облачењу, фризури и били признати, препознати. Лола, Мики, Мишћевић, Џентлмени, Лепа, Лео, Цуне, Тозовац, Тома, Шабан и један и други, Есма, Оливера и многи други воде нас кроз причу која ће закотрљати камење на нашим просторима уз неизбежну спрегу са социјалним темама и политиком специфичном за ове просторе, које су и одређивали оновремену актуелност, али и често предвиђали неку другачију будућност.
„'Па то је било као у рају кад си. Окрећу се јагњићи, па рингишпил, па музика... Мила мајко, како је лепо! Где год сам певао, то је било пуно, то је била лудница. (...) Још сам имао и играчице, те данашње стриптизерке. Оне су се тамо вешале, ја сам певао, и то је била дивота. (...) Четворо деце и дванаесторо унучади сам издржавао, па сам морао све да трпим. То певање по свадбама ме је и убило.'“ (Шабан Бајрамовић)
Када се та југословенска каменчуга са Стонсима и Битлсима закотрљала дошло је до појаве рока, дошло је и до хипи покрета, праћења и имплементирања Вудстока, Хендрикса и Џенис, на наше просторе, запевали смо уз ритмове Атомаца, Сунцокрета, Генерација, Дугмића, Чорбе, Вјештица, Дивљих воћака, Златних јабука, Идиота са културом у стиховима, Џонија, неопраних Казалишта, Ваљака на пару, неких светлих Хаустора, небиблијских Смакова, великих Катарина и или Акробата, гостопримљивост се изражавала уз рајске укусе Леба и соли у Оргазмичком путовању кроз рај музике, укуса, књижевности и, на нашим просторима, ретког мирног благостања. Уз развој музике таласа или вала развијале су се и политичке идеје које су нам говориле да све то није како треба. Формирали су се нови устави који су омогућавали излаз из заједнице, који су се показали као Курвини синови и вероватно се у тим стиховима и препознавали и најавили нам још само Пар година за нас.
„'Ја нисам политичар. Данас је Пољска, некад је био Вијетнам, сутра ће бити Салвадор. (...) Желео бих да они сами ријеше своје проблеме, да се поштује жеља народа и да радници овладају својим радом, марксистички.'“ (Џони Штулић)
Одласком бравара, маршала, суперстара, митског бића дошло је до расипања које је годинама најављивано. Они који су желели да нас деле делили су нас, а музичари су попут Нострадамуса све то давно преточили у стихове и ритмове, упозоравајући, жалећи, очајавујући. Још неко време су извођени слетови у част Дана младости, они исти слетови којима смо се подсмевали, називали их разним именима пред крај заједничког живота, да би се тим истим слетовима дивили када су их представили на олимпијским играма Кинези. Младост је ишчилила са ових простора, на трон су дошли они који су само прочитали име бенда Партибрејкерси, али њихове заносне ритмове изгледа нису слушали и долучили су се за Дисциплину кичме југословенске деце, тих веселих пионира, али без жеље да заплешу уз ритмове кичме. Када је пао зид, пала је и музика нашег доба, музику су сада свирали из других инструмената и та музика није била лепа. Са микрофона су се чуле само речи неких мрачних типова који нису били стварни Идоли, а са њима је дошла и нека музика која својим турбом никада није била вредна пажње. Сви који су вредели склонили су се у Атомско склониште, где је било све забрањено па и Пушење, а други су учили да све ово није било вредно да је наш, заједнички Филм био само бедна лаж и имагинација, да су ти весели пионири у ствари све време били у заблуди, да сјај у њиховим очима није био истинит, није био искрен. Водиле су се последње битке деце Мирка и Славка, а Лајбах је свирао Марш на Дрину, певао о НАТО, позивали су да се свиња поједе и нико их није слушао, све је отишло у Хондурас, па и Ђоле. Онако у сумрак на Сунчаној страни улице, ова књига нам буди носталгију и упознаје и подсећа на све оно што знамо или не знамо, са пуно илустрација, стихова, историсјких чињеница, цитираних речи људи који су нешто значили и још увек значе, и даје нам на суд да сами одлучимо да ли је све то било само једна велика лаж и заблуда или су нас само слагали да је све то била лаж.
„И мада знам ниси ту/ чекам као у сну/ мислим, негде у даљини чућеш ти/ те кишне капи на окнима/задње сузе две/ у очима заборављени сни, и знај/ ко некад у осам/ и сад прођем улицом твојом/ и станем сам под прозор твој/ и звиждим тад, наш стари знак.“ (Ђорђе Марјановић)
Негде тамо пред крај постојања старе државе постао сам пионир. Плава капица титовка, црвена марама, бела кошуља, приредба у част малих пионира, и заклетва Данас када постајем пионир... а срце велико, осмех безграничан, постали смо нешто, нешто нам је значило, до нечега нам је стало. Загрљаји родитеља, баки, дека, комшије само у нас гледају, сви смо били битни, нешто је значило, нешто и даље значи. Идеологија је небитна за децу, идеологија је небитна и сада након много година, није важно да ли се делимо на ове или оне, да ли смо уопште подељене личности па прелазимо из табора у табор, из идеологије у идеологију, тада је нешто било битно, тада је нешто било важно. А суперстар је био један и био је један од оних истинских суперстарова, попут Елвиса или Битлса, и поглављем о њему, том сада већ митском бићу званом Тито, почиње путовање кроз једну државу које више нема, кроз ту државу односе у друштву и музику, ону лепу, ватрену, певљиву, новоталасну или нововалну, ону уз коју ноге почињу да играју, срце заигра, а глас бива пуштен у етар као да сутра ни не постоји.
Ова фантастична књига која се превасходно бави музиком насталом у заједничкој нам земљи, на један духовит, народан и изнад свега носталгичан начин прича и причу о тој земљи њеним друштвено- политичким односима, религији забаве, религији љубави, религији различитости људи који су се волели, слагали, створили један савремени мит попут оног грчког или нордијског, са бројним анегдотама и легендама о Боговима који су владали, били вољени и волели, били узор и одређивали тендове који ће бити поштовани. А ритмови музике наших родитеља били су смештени на винилу, албумима и синглицама на којима је Ђорђе Марјановић око осам волео да звиждуће, а на старим снимцима чули су се уздаси младих девојака, за једним од оних суперстарова који су пратили савремене трендове, у песми, облачењу, фризури и били признати, препознати. Лола, Мики, Мишћевић, Џентлмени, Лепа, Лео, Цуне, Тозовац, Тома, Шабан и један и други, Есма, Оливера и многи други воде нас кроз причу која ће закотрљати камење на нашим просторима уз неизбежну спрегу са социјалним темама и политиком специфичном за ове просторе, које су и одређивали оновремену актуелност, али и често предвиђали неку другачију будућност.
„'Па то је било као у рају кад си. Окрећу се јагњићи, па рингишпил, па музика... Мила мајко, како је лепо! Где год сам певао, то је било пуно, то је била лудница. (...) Још сам имао и играчице, те данашње стриптизерке. Оне су се тамо вешале, ја сам певао, и то је била дивота. (...) Четворо деце и дванаесторо унучади сам издржавао, па сам морао све да трпим. То певање по свадбама ме је и убило.'“ (Шабан Бајрамовић)
Када се та југословенска каменчуга са Стонсима и Битлсима закотрљала дошло је до појаве рока, дошло је и до хипи покрета, праћења и имплементирања Вудстока, Хендрикса и Џенис, на наше просторе, запевали смо уз ритмове Атомаца, Сунцокрета, Генерација, Дугмића, Чорбе, Вјештица, Дивљих воћака, Златних јабука, Идиота са културом у стиховима, Џонија, неопраних Казалишта, Ваљака на пару, неких светлих Хаустора, небиблијских Смакова, великих Катарина и или Акробата, гостопримљивост се изражавала уз рајске укусе Леба и соли у Оргазмичком путовању кроз рај музике, укуса, књижевности и, на нашим просторима, ретког мирног благостања. Уз развој музике таласа или вала развијале су се и политичке идеје које су нам говориле да све то није како треба. Формирали су се нови устави који су омогућавали излаз из заједнице, који су се показали као Курвини синови и вероватно се у тим стиховима и препознавали и најавили нам још само Пар година за нас.
„'Ја нисам политичар. Данас је Пољска, некад је био Вијетнам, сутра ће бити Салвадор. (...) Желео бих да они сами ријеше своје проблеме, да се поштује жеља народа и да радници овладају својим радом, марксистички.'“ (Џони Штулић)
Одласком бравара, маршала, суперстара, митског бића дошло је до расипања које је годинама најављивано. Они који су желели да нас деле делили су нас, а музичари су попут Нострадамуса све то давно преточили у стихове и ритмове, упозоравајући, жалећи, очајавујући. Још неко време су извођени слетови у част Дана младости, они исти слетови којима смо се подсмевали, називали их разним именима пред крај заједничког живота, да би се тим истим слетовима дивили када су их представили на олимпијским играма Кинези. Младост је ишчилила са ових простора, на трон су дошли они који су само прочитали име бенда Партибрејкерси, али њихове заносне ритмове изгледа нису слушали и долучили су се за Дисциплину кичме југословенске деце, тих веселих пионира, али без жеље да заплешу уз ритмове кичме. Када је пао зид, пала је и музика нашег доба, музику су сада свирали из других инструмената и та музика није била лепа. Са микрофона су се чуле само речи неких мрачних типова који нису били стварни Идоли, а са њима је дошла и нека музика која својим турбом никада није била вредна пажње. Сви који су вредели склонили су се у Атомско склониште, где је било све забрањено па и Пушење, а други су учили да све ово није било вредно да је наш, заједнички Филм био само бедна лаж и имагинација, да су ти весели пионири у ствари све време били у заблуди, да сјај у њиховим очима није био истинит, није био искрен. Водиле су се последње битке деце Мирка и Славка, а Лајбах је свирао Марш на Дрину, певао о НАТО, позивали су да се свиња поједе и нико их није слушао, све је отишло у Хондурас, па и Ђоле. Онако у сумрак на Сунчаној страни улице, ова књига нам буди носталгију и упознаје и подсећа на све оно што знамо или не знамо, са пуно илустрација, стихова, историсјких чињеница, цитираних речи људи који су нешто значили и још увек значе, и даје нам на суд да сами одлучимо да ли је све то било само једна велика лаж и заблуда или су нас само слагали да је све то била лаж.
„И мада знам ниси ту/ чекам као у сну/ мислим, негде у даљини чућеш ти/ те кишне капи на окнима/задње сузе две/ у очима заборављени сни, и знај/ ко некад у осам/ и сад прођем улицом твојом/ и станем сам под прозор твој/ и звиждим тад, наш стари знак.“ (Ђорђе Марјановић)
November 6, 2014
Лепо написана књига, веома питка, са доста фотографија које доста појачавају утисак при читању. Књига највише говори о онима извођачима који су изазивали, да кажем контроверзе и који су се прожимали са тадашњим комунстичким системом.
Неке веома популарне групе се ретко или уопште не помињу(Дивље Јагоде, Генерација 5, Кербер), док је некима посвећен веома мало простора, управо због теме књиге. Не знам да ли је ауторов лични укус или не, али неке је групе на сав глас хвалио(на пример Бајагу, Ван Гог), док је по њему Смак имао само једну добру плочу(Црна Дама). После тог албума, аутор није имао ниједну похвалну реч за групу. Има још пар примера, али је мени овај најуочљивији, међутим то не ремети општи утисак књиге. Аутор је оштро ошинуо и по тадашњој новокомпонованој музици осамдесетих, Лепој Брени, на пример. Књига има много занимљивости и изјава тадашљих звезда који дају увид у њихове личности(део о Лепој Лукић је посебно занимљив).
Све у свему, ако неког занима ова тема, ову књигу би требало обавезно да има у својој колекцији.
Неке веома популарне групе се ретко или уопште не помињу(Дивље Јагоде, Генерација 5, Кербер), док је некима посвећен веома мало простора, управо због теме књиге. Не знам да ли је ауторов лични укус или не, али неке је групе на сав глас хвалио(на пример Бајагу, Ван Гог), док је по њему Смак имао само једну добру плочу(Црна Дама). После тог албума, аутор није имао ниједну похвалну реч за групу. Има још пар примера, али је мени овај најуочљивији, међутим то не ремети општи утисак књиге. Аутор је оштро ошинуо и по тадашњој новокомпонованој музици осамдесетих, Лепој Брени, на пример. Књига има много занимљивости и изјава тадашљих звезда који дају увид у њихове личности(део о Лепој Лукић је посебно занимљив).
Све у свему, ако неког занима ова тема, ову књигу би требало обавезно да има у својој колекцији.
February 13, 2023
Свеобухватно штиво за сваког ко се интересује за југословенску музику и њену историју уопште, две ствари које иду руку под руку без обзира на временске или географске одреднице.
Једина замерка—Дражен Ђерић (?) који се негде при крају наводи као обновитељ Црвене јабуке. Како је Жера напрасно постао Ђера верујем да би умела да објасни једино коректура, јер сам Ивачковић, по свему судећи, барата сувише великим знањем за овако баналне грешке.
Једина замерка—Дражен Ђерић (?) који се негде при крају наводи као обновитељ Црвене јабуке. Како је Жера напрасно постао Ђера верујем да би умела да објасни једино коректура, јер сам Ивачковић, по свему судећи, барата сувише великим знањем за овако баналне грешке.
November 1, 2020
Ne samo izvrsna istorija muzike SFRJ, nego i svojevrstan prikaz kako se u toj zemlji živelo, koji ideali i idoli su se smenjivali, kako je izgledala politika, sport, kultura uopšte... Izvanredno. Za sve nas koji smo deo tog doba osetili da se setimo kako je moglo da bude, da smo samo bili pametniji.
July 13, 2018
Some of us know how Riblja Corba got its name…some know that Bora Djordjevic and Djordje Balasevic were in the same group once…or that Bajaga was driving force in many Riblja Corba songs before he went alone…very few of us know that quite a few names, legendary names of ex-YU rock had one peculiar thing in common- their fathers were JNA officers (Bora Djordjevic, Bajaga, Vlatko Stefanovski, Jasenko Houra, Goran Bregovic, Johnny Stulic,…)…some know that Belgrade label PGP refused many of those legendary groups or albums and that, if wasn’t for Zagreb-based Jugoton, they would never have been produced…finally, if it wasn’t for Bijelo Dugme “shepherds rock” or his fusion of folk and rock sounds, Turbo Folk would unlikely be the choice of youngsters in 90s….
If you want more of above mentioned things…if you are just simply nostalgic for greatest rock scene outside of the western world…or know something but want to find out more…
Look for the book “Kako smo propevali- Jugoslavija i njena muzika”. Its author is a renowned and seasoned rock journalist and critique. In this book you will not find all the relevant rock names and albums, you will not find all the answers you want. You will find some inaccuracies and exaggerations. You will find quite a few pages devoted to worst turbo folk “divas” and “whatever the male equivalent for diva is”. But the book is very good starting point to give you some names and dates so you can start your research from there.
Dragan Obrenović
If you want more of above mentioned things…if you are just simply nostalgic for greatest rock scene outside of the western world…or know something but want to find out more…
Look for the book “Kako smo propevali- Jugoslavija i njena muzika”. Its author is a renowned and seasoned rock journalist and critique. In this book you will not find all the relevant rock names and albums, you will not find all the answers you want. You will find some inaccuracies and exaggerations. You will find quite a few pages devoted to worst turbo folk “divas” and “whatever the male equivalent for diva is”. But the book is very good starting point to give you some names and dates so you can start your research from there.
Dragan Obrenović
January 24, 2018
vrlo dobra knjiga o povijesti glazbe na našim prostorima. Obuhvaća razdoblje od Robića, Vukova i Đ. Marjanovića do kraja domovinskog rata. Autor se najviše bavio glazbenicima i bendovima koji su na neki način utjecali na kulturni život u Jugoslaviji, bilo kao protivnici ili pristaše režima. Zamjerka ide u smjeru tumačenja povijesti i povijesnih ličnosti. Naime Tuđman je opisan kao Miloševićev tek nešto blaži pandan, šovinist i licemjer, a Kapetan Dragan npr. je vodio "civilizovan rat" i nije ubijao nego samo zatvarao. Srbija je žrtva NATO-a koji je kršio srpska prava, Bora Čorba je manji nacionalist i četnik nego Mišo Kovač ustaša i tako dalje i tome slično. To me uopće ne čudi, svako piše svoju verziju povijesti, ali šteta da se ovako kvalitetna i opsežna studija kvari političkim, subjektivnim stavovima naročito u zadnjem poglavlju knjige.
January 29, 2020
"Kako smo propevali" je svjedočanstvo s dozom nostalgije glazbenog opusa države koja ne postoji ali ipak je ta ista ono sta još uvjek ujedinjuje sve na prostoru ex-yu. Narocito mi se dopao opis glazbe kroz socio-politicku prizmu od nastanka pa do raspada jugoslavije. Ujedno je, pomalo sokantno, najzanimljiviji dio onaj koji se ne bavi rockom ( jer o novom valu je toliko toga vec ispricano i napisano ) nego narodnjacima/turbo-folku, njihovom nastanku, razlozoma njihove popularnosti itd. Preporuka svakome koga zanima glazba.
May 3, 2022
Mnogo trivijalnih detalja koji popravljaju na trenutke katastrofalan stil.
December 23, 2015
Ova knjiga je odlican opis povijest muzike iz bivse drzave. Autor tecno opisuje zivot poznatih muzicara i razne faze muzicke sene poput novog vala I turbofolka. Da se je Barem zadrzao muzike, knjiga bi bila odlicna, ali cim je poceo da pise o raspadu drzave knjiga postane necitljiva. Zadnji dio knjige nije o povijesti rok muzike nego pokusaj da se opravdaju grozne akcije srbina za vrijeme rata. Necu tvrdit da hrvati I ostali su bili nevina djecica, ali kad se opisuje opsada sarajeva sa dosjetkom da ni gradani nisu bili nevini (jer krada namirnica je gore od snajperivanja nevinih ljudi) I uopce se ne spominje srebrenica, ne more se tvrdit kako autor samo pokusa da objektivno opisuje rat. Barem me je dobro nasmijao kad je pokusa da opravda nacionalisticke I cetnicke izjave bora dordevica sa tvrdnjom da je on dobar covjek u srcu (Inace obozavam njegovu muziku, Ali neke njegove izjave su nemoguce opravdat) I kad nekoliko puta ocajnicki tvrdi da postoji neka svjetska konspiracija protiv srbe. Sve u svemu, kniga je odlicna ako se ne procitaju posljednja tri poglavlja.
October 16, 2020
U knjizi se vešto i sigurnim potezima oslikava prožimanje muzike i politike, neizbežna pojava u jednoj (post)komunističkoj državi, što u vidu vrlo zanimljivih anegdota (Bajagina "Verujem - ne verujem" kao reakcija na jogurt-revoluciju), što u vidu u mnogobrojnih dopunskih, uokvirenih tekstova (krvavi slučaj Đorđa Martinovića), što u vidu posebnih poglavlja (Drug Tito rokstar). Autor se, osim što navodi i citira kritike savremenika, ne libi da umetnike i dela provuče kroz sopstvene kritičarske šake (neko bi možda rekao i "šape", ali ja neću).
Sve u svemu, noseća poglavlja se uglavnom poklapaju sa komercijalno najostvarenijim grupama sa ovih prostora: Azra, Bijelo dugme, Riblja čorba, EKV. Bajaga po želji. Idući ovom linijom, autor se ne ustručava ni da ugazi u šlagerske (Marjanović, Čolić) a ni narodnjačke (2 Lepe) vode, i to zvuči odlično.
Sve u svemu, noseća poglavlja se uglavnom poklapaju sa komercijalno najostvarenijim grupama sa ovih prostora: Azra, Bijelo dugme, Riblja čorba, EKV. Bajaga po želji. Idući ovom linijom, autor se ne ustručava ni da ugazi u šlagerske (Marjanović, Čolić) a ni narodnjačke (2 Lepe) vode, i to zvuči odlično.
August 1, 2014
Za sve zaljubljenike u muziku, koji žele i dobar zalogaj istorije.
Deo koji nedostaje svim našim školskim udžbenicima.
Deo koji nedostaje svim našim školskim udžbenicima.
Displaying 1 - 11 of 11 reviews