Sedamdesetih godina dvadesetog veka film Moskva suzama ne veruje dobio je nagradu Oskar, kao najbolji strani film. Sada je pred nama i roman prema kojem je napisan scenario za filmsko ostvarenje. Zapamcen je, pre svega, po izvrsnoj prici. Isti sarm, intrigantna fabula i upecatljivi likovi koje smo videli u filmu pronalazimo i u romanu. Pisac durski, vedro i duhovito govori o tri devojke iz ruske provincije. Ljudmila, Antonina i Katerina dolaze u Moskvu "koja suzama ne veruje" i pokusavaju da tu pronadju ne samo ostvarenje svog sna, vec i ozivotvorenje nade i vere u moguci srecan zivot koji vredi proziveti samo u centru (njihovog) sveta, prestonici - Moskvi. Cernih pripoveda sa zavidnom lakocom, humorom i ironijom koja je tipicno ruska, dakle s malo neznosti u dnu i dobrim poznavanjem zenske psihologije. Moskva suzama ne veruje je roman i o ljubavi, ali ne o ljubavi iz romana, vec o ljubavi koja postoji van literature - u stvarnosti. Otuda su i devojacke ceznje ponekad tuzne, poljupci katkad bezukusni i opori, a dani pocesto predugi i bez smisla. Pa ipak, ono sto u ovom romanu pleni je i neutaziva zelja junakinja za zivotom koji "samo sto nije poceo" i njihova nepokolebljiva odluka da stvore srecu u buducnosti, u svetu koji, bas kao ni Moskva, odavno vise ne veruje ni u sta, pa ni u suze.
„москва сузама не верује“ је израз који се користи када нечије сузе и жалопојке због великих проблема не изазивају саосећање и не могу да помогну у решавању тих проблема.
владимир даљ у „пословицама руског народа“ (издање из 1989. године) наводи ову фразу као пословицу, уз следећу примедбу: „тј. нико се неће сажалити. сви су туђини“. а 1866. у причи „девојка-ратница“ јунакиња николаја лескова изговара овакав монолог: „ево погледајте, каже, моје сузе. какве везе, кажем ја, имају сузе? јесу сузе, мени самој је тебе веома жао, али москва сузама не верује, каже пословица. за њих се не добија новац“.
морам признати, књига ме је првенствено привукла својим називом јер ме је заинтригирало зашто москва сузама не верује и какве то везе има било са чим. одговор сам у некој мери и добила у роману који гура главну јунакињу као архетип јаке самосталне жене којој не треба мушкарац како би била успешна.
три дођошкиње се селе у москву која нуди бољи и богатији живот - једна се сели како би студирала, а две превасходно циљају на удају. све три имају одличне разлоге и методе како да постигну шта желе у животу и сваку од њих то гради као личност. имају искрено другарство пропраћено раскидима и ситним преварама које одолева разликама у њиховим карактерима и амбицијама.
оно што је лоше остарило је чињеница да се главна јунакиња упркос томе што је самостално изградила каријеру и одгајала дете не осећа "испуњено" већ се то мери искључиво кроз озбиљност њених веза са мушкарцима.
Tri životne priče. Tri drugarice karakterom potpuno drugačije, ali sudbinski povezane. Kako ostvariti ono što silno želite? Upornošću. To je ključ uspeha.
Ljudmila, Antonina i Katerina su devojke iz provincije koje silno žele da žive u Moskvi. Knjiga prati njihov život u periodu od čak dvadeset godina. Njihove promašene ljubavi, njihov put ka uspehu, ka ostvarivanju snova.
"Ali kako uspeti u Moskvi? Kako uspeti bilo gde, kada su želje u neskladu sa mogućnostima?
Moram priznati da me je knjiga naterala da zamislim koliko mi sami možemo uticati na to da se sve naše želje ispune ako silno želimo da tako bude. Koliko zapravo samo od nas zavisi da li ćemo i u kolikoj meri uspeti.
Книгата ја знам од првото издание, ја купив за подарок на другарка. Го начекав второто издание, повеќе од 15 години подоцна и мислам дека е со причина. Токму во време кога Русија ја нападна Украина, низ оваа книга одев како современик. Многу работи станаа појасни. Целото руско општествено уредување на дланка. Да, луѓето знаеле уште тогаш! Ми потврди дека сѐ што сакаш, може да дознаеш од книгите. Катерина, Људмила и Антонина, одлично ме спроведоа низ животот во Москва, во текот на 20 години.
Сравнивая одноименный фильм и книгу скажу, что первый мне понравился больше: прекрасные актеры и их замечательная игра, сценарий фильма и съемки, короче, оптимистичный и светлый фильм без лишней пошлости - все это выгодно отличает его от романа. Хотя, прочитав произведение, все становится более понятно в сюжете, в поведении персонажей. В романе же несравненно больше пошлости, разговоры сводятся к тому, кто, с кем и сколько "трахается" (кстати, очень распространенное и популярное слово среди персонажей) и жесткости. На первом плане страдания главных героинь из-за того, что единственная мысль - это за кого выйти замуж, как найти хорошего мужика. В отличие от фильма, многие персонажи являются циничными, грубыми, жестокими и, в общем, малоприятными. Не пожалел, что прочитал, но смотреть фильм интереснее.