What do you think?
Rate this book
Des voix dans le vent
Au XVIIe étage d'un hôtel new-yorkais, dans un état de semi-veille, Danilo Aracki sent qu'il n'est pas seul dans la chambre. Les lumières multicolores des enseignes publicitaires transpercent la pénombre, éclairant partiellement le visage et les cheveux d'une femme blottie contre son épaule. Qui peut-elle être, que fait-elle dans son lit ? Encore hébété par le long voyage et l'insomnie, Danilo sursaute. Une voix parvient du clair-obscur où se pressent les fantômes des Aracki.
Entre rêve et réalité, l'histoire de la famille de Danilo se dessine, et avec elle, celle des Balkans du XXe siècle. Le temps d'une nuit, d'un souffle, les voix racontent.
Entre rêve et réalité, l'histoire de la famille de Danilo se dessine, et avec elle, celle des Balkans du XXe siècle. Le temps d'une nuit, d'un souffle, les voix racontent.
320 pages, Paperback
First published January 1, 2009
About the author
Grozdana Olujić
50 books8 followersSerbian writer, essayist, translator, and anthologist.
Grozdana Olujić received a master's degree in English and English literature at the Faculty of Philology of the University of Belgrade. Her first novel, An Excursion to Heaven (Izlet u nebo) was released in 1958, when the writer was 24 years old.
The book became a bestseller, received an award of Narodna prosvjeta publishing house for the best novel of Yugoslavia and was instantly translated into several European languages. The novel was first adapted for the stage, and in 1962, based on the book, the film director Jovan Živanović shot the melodrama Strange Girl (Čudna devojka).
The novels Vote for love (Glasam za ljubav), Do not wake a sleeping dog (Ne budi zaspale pse) and Wild seed (Divlje seme) published in the 60s confirmed Grozdana Olujić as one of the leading authors of Serbian literature.
Short story The Game (Igra) from the collection African Violet (Afrička ljubičica), published in 1985, received the main prize of an international short story competition in Arnsberg (Deutscher und internationale Kurzgeschichtenpreis).
Almost all of the stories from that collection were translated into foreign languages and were included in various anthologies of short prose around the world: in Germany, USA, Ukraine, Russia, Israel, India, Great Britain, France, etc.
In 2009, the writer's novel Voices in the Wind (Glasovi u vetru) became the winner of NIN Award, the main literary award of Serbia.
Olujić also translated a number of works into Serbian: Saul Bellow, Amrita Pritam, William Kennedy, Arnold Wesker, Yukio Mishima and others. She is also highly praised for her essays on Kafka, Thomas Wolfe, Marcel Proust, Virginia Woolf and most notably for the essay The Poetics of fairy tale (1981).
Grozdana Olujić received a master's degree in English and English literature at the Faculty of Philology of the University of Belgrade. Her first novel, An Excursion to Heaven (Izlet u nebo) was released in 1958, when the writer was 24 years old.
The book became a bestseller, received an award of Narodna prosvjeta publishing house for the best novel of Yugoslavia and was instantly translated into several European languages. The novel was first adapted for the stage, and in 1962, based on the book, the film director Jovan Živanović shot the melodrama Strange Girl (Čudna devojka).
The novels Vote for love (Glasam za ljubav), Do not wake a sleeping dog (Ne budi zaspale pse) and Wild seed (Divlje seme) published in the 60s confirmed Grozdana Olujić as one of the leading authors of Serbian literature.
Short story The Game (Igra) from the collection African Violet (Afrička ljubičica), published in 1985, received the main prize of an international short story competition in Arnsberg (Deutscher und internationale Kurzgeschichtenpreis).
Almost all of the stories from that collection were translated into foreign languages and were included in various anthologies of short prose around the world: in Germany, USA, Ukraine, Russia, Israel, India, Great Britain, France, etc.
In 2009, the writer's novel Voices in the Wind (Glasovi u vetru) became the winner of NIN Award, the main literary award of Serbia.
Olujić also translated a number of works into Serbian: Saul Bellow, Amrita Pritam, William Kennedy, Arnold Wesker, Yukio Mishima and others. She is also highly praised for her essays on Kafka, Thomas Wolfe, Marcel Proust, Virginia Woolf and most notably for the essay The Poetics of fairy tale (1981).
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
November 30, 2015
Буквалізація простої формули "Кожен носить своїх мерців із собою" - варіант практично безпрограшний. Змішати Павича із Маркесом, додати Кафки або (ворнінг: абсолютно необґрунтована думка) Платонова та підкислити психоналітичними натяками - також хороший шлях. Але прямувати ним можна в різних напрямках.
Та частина "Голосів по вітру", котра крихка фольклорно-магічна версія балканської дійсності 20 століття - чудова, як лютневі первоцвіти. Навколо героя кружлють мертві Арацькі - цікавезні, хоча й по-своєму досить-таки нещасні люди: красуня Вета, що залишає по собі калюжі, старий лікар Лука, який злетів у небо (ні, не так, як Ремедіос, еее... яскравіше), крихітна знахарка Наталія та її мати - Симка-Галичанка, ловелас Стеван та вже його матінка - хтонічно прекрасна Петрана з її невмирущою жовтою трояндою... Про Арацьких хочеться читати нескінченно, але, на жаль, в передостаннього з цього роду - власні плани. У дорослого вже дитя війни Данили - свої складні стосунки із реальністю, що складається із експатівських роздумів, проблемних взаємин з колишньої дружиною і справді професійної (він психіатр - цей Данило) фіксації на забутті та пошуках старшого брата. Можливо, в тому, що реальність перемагає сни, а майбутнє перетягує на себе ковдру минулого, є щось глибинно правильне. Але це не та сюжетна"команда", за яку хотілося вболівати.
Та частина "Голосів по вітру", котра крихка фольклорно-магічна версія балканської дійсності 20 століття - чудова, як лютневі первоцвіти. Навколо героя кружлють мертві Арацькі - цікавезні, хоча й по-своєму досить-таки нещасні люди: красуня Вета, що залишає по собі калюжі, старий лікар Лука, який злетів у небо (ні, не так, як Ремедіос, еее... яскравіше), крихітна знахарка Наталія та її мати - Симка-Галичанка, ловелас Стеван та вже його матінка - хтонічно прекрасна Петрана з її невмирущою жовтою трояндою... Про Арацьких хочеться читати нескінченно, але, на жаль, в передостаннього з цього роду - власні плани. У дорослого вже дитя війни Данили - свої складні стосунки із реальністю, що складається із експатівських роздумів, проблемних взаємин з колишньої дружиною і справді професійної (він психіатр - цей Данило) фіксації на забутті та пошуках старшого брата. Можливо, в тому, що реальність перемагає сни, а майбутнє перетягує на себе ковдру минулого, є щось глибинно правильне. Але це не та сюжетна"команда", за яку хотілося вболівати.
July 16, 2021
Ovo je prva knjiga koju sam čitao od autorke, prevođena na preko trideset jezika, koja je nagrađena nekolicinom nagrada među kojima je i NIN-ova 2009. godine za upravo ovaj roman – Glasovi u Vetru.
Roman je jedna velika i ispreplitana porodična priča gde se pripovedač nalazi između sna i jave. Ležeći u velikom i ozloglašenom američkom hotelu počinje prisećanje prošlosti i preispitivanje iste. Kako je prikazan unutar romana „Karanovski letopis“ podsetio me je na Lavkraftov „Nekronomikon“, kao poseban spis koji na krajnje uverljiv način prikazuju zbivanja jednog izgubljenog sveta, ili ovde ako ne izgubljenog onda zamaskiranom prašinom prošlosti i potisnutom a koji kreće da se raspetljava i prikazuje kroz porodični album. Kroz roman se prožima veliki broj besmrtnih tema i pitanja koja su se prožimala kroz ceo književni svet, a gde možemo videti dileme i pitanja o prošlosti, identitetu i gubitku istog, pamćenje i zaboravu, slučaju i sudbini, besmrtnosti, kao i mnogo drugih podjednako važnih koji se kroz suptilne rečenice prožimaju širom dela. Iako se radi o nekoliko generacija porodice Aracki, sama radnja fokusirana je uglavnom oko nekoliko likova i uže porodice, mada se sa završetkom romana ipak čini da je to kružni ciklus koji me je donekle asocirao na jako blažu (i ipak nikako uporedivu) varijantu Pekićevih Njegovana. Kada vi učinite nešto loše da li od toga možete pobeći? Čini mi se da je na ovo pitanje pokušano da se odgovori kroz mnogo likova i sa mnogo različitih strana gledišta, a gde se odgovor uglavnom fokusirao na isto.
Album slika koji se povremeno javlja kroz roman deluje dosta snažno i slikovito, i do te mere je prikazan nekom misterioznošću da ne možete a da ne zamisliti neki veliki, stari i prašnjavi album koji vucarate sa sobom ne bi li uspeli da sačuvate prošlost, ili makar da uspete da je ne zaboravite. Notu koju ovaj roman odaje deluje jako lepa i unikatna na svojstven način a gde veliku pohvalu dajem i nazivu romana, što obično i zanemarim u potpunosti, koji ovde jasno govori o glasovima, glasovima koji su rastrzani i izgubljeni, glasovi koji se prožimaju kroz sve paragrafe i gde su pojedine rečenice nalik svojstvenim paragrafima. I opet, te glasove čitate kao kratke, čitate ih kao da se nalazite na nekakvoj stolici na klackanje, sedite zatvorenih očiju i slušate šapat promaje između koje se nalazite a koja vam ostavlja upravo te otiske prošlosti i bezbroj bledih sećanja koja se polako račvaju, granaju i konačno prikazuju u punoj svetlosti. Pojedini delovi prikazani su dosta upečatljivo i, iako deluje i nebitno, kasnije dolazi do razjašnjenja događaja koji daju dodatnu snagu u građenju delova bitnih za spajanje pojedinih likova i momenata. Glasovi o vetru su po mom mišljenju takođe i roman o identitetu, gubitku istog, i prožima se ne samo lični već i narodni identitet. Bežanje iz države ne znači i zaborav iste, a vraćanje istoj ne znači i zagarantovanu sreću. Možda. Slična i mnoga pitanja biće prikazana kroz veliki spektar boja gde će se videti prelaz između uverenosti u ponovo pitanje istog. Kada se pojedina pitanja reše, ili kada mislite da su se rešila, onda se pojave nova i kada uvidite da kao da postoje situacije u kojima je jedino zagarantovan gubitak. Da li je to i smrt? Međutim, kao što je u romanu i kazano: da li smrt uopšte i postoji ukoliko se veliki broj ljudi seća te osobe i pamte je. I, dodaće se, da li je spas ili uništenje ako dođe do brisanja iluzije.
Stilski, iako jako lepo napisan, roman me podseća na popularne romane kod kojih nailazim na notu koja mi stvara malo veći stepen odbojnosti i koji me je na prvi utisak asocirao na američku književnost, ili na ona pojedinu koju ne volim, i način na koji je roman napisan odavao mi je utisak kao da je prvobitno pisan na engleskom, a zatim bio prevođen. Tek nakon završetka romana pročitao sam da je autorka zapravo studirala englesku književnost i, možda bi to bila suludost moje mašte, ali ne bi me iznenadilo da je tako i bilo. Ono što se meni takođe nije svidelo je ulazak u subjektivno autorovo mišljenje (ne rečeno, već protumačeno), nešto što miriše na simpatije i antipatije, slaganje sa junacima i težnja ka monotonom romanu, gde ja nisam video i prepoznao veštinu pesničkog stvaralaštva i velike umetnosti što bi ovom romanu dala sasvim novu i veću težinu. Iako se o nezavršenom jezgru ličnosti prišlo sa dobrog ugla, postoje delovi koji mi se ni malo nisu svideli a koji se pojavljuju u drugoj polovini knjige gde sam osetio veliki pad kvaliteta u poređenju sa inicijalnom idejom i smerom koji je roman imao u prvoj polovini. I, iako je ideja u početku romana bila jako dobro zamišljena, kasniji rasplet ostavio me je u većem razočarenju a kada sam se pitao da li je ovaj roman i zaslužio nagradu. Mada, opet, pitanje je i da li nagrada ima značaj koji je nekada imala.
Ukratko, svakako zanimljiv i upečatljiv susret sa autorkom i ovim delom. Postoje brojna pitanja koja je roman izneo, a koja su se uselila u moje moždane pore i o kojima često razmišljam, što je svakako uspeh jer je utisak i otisak ostavljen, što znači da svakako nisam žalio što sam pročitao, ne, daleko od toga.
Roman je jedna velika i ispreplitana porodična priča gde se pripovedač nalazi između sna i jave. Ležeći u velikom i ozloglašenom američkom hotelu počinje prisećanje prošlosti i preispitivanje iste. Kako je prikazan unutar romana „Karanovski letopis“ podsetio me je na Lavkraftov „Nekronomikon“, kao poseban spis koji na krajnje uverljiv način prikazuju zbivanja jednog izgubljenog sveta, ili ovde ako ne izgubljenog onda zamaskiranom prašinom prošlosti i potisnutom a koji kreće da se raspetljava i prikazuje kroz porodični album. Kroz roman se prožima veliki broj besmrtnih tema i pitanja koja su se prožimala kroz ceo književni svet, a gde možemo videti dileme i pitanja o prošlosti, identitetu i gubitku istog, pamćenje i zaboravu, slučaju i sudbini, besmrtnosti, kao i mnogo drugih podjednako važnih koji se kroz suptilne rečenice prožimaju širom dela. Iako se radi o nekoliko generacija porodice Aracki, sama radnja fokusirana je uglavnom oko nekoliko likova i uže porodice, mada se sa završetkom romana ipak čini da je to kružni ciklus koji me je donekle asocirao na jako blažu (i ipak nikako uporedivu) varijantu Pekićevih Njegovana. Kada vi učinite nešto loše da li od toga možete pobeći? Čini mi se da je na ovo pitanje pokušano da se odgovori kroz mnogo likova i sa mnogo različitih strana gledišta, a gde se odgovor uglavnom fokusirao na isto.
Album slika koji se povremeno javlja kroz roman deluje dosta snažno i slikovito, i do te mere je prikazan nekom misterioznošću da ne možete a da ne zamisliti neki veliki, stari i prašnjavi album koji vucarate sa sobom ne bi li uspeli da sačuvate prošlost, ili makar da uspete da je ne zaboravite. Notu koju ovaj roman odaje deluje jako lepa i unikatna na svojstven način a gde veliku pohvalu dajem i nazivu romana, što obično i zanemarim u potpunosti, koji ovde jasno govori o glasovima, glasovima koji su rastrzani i izgubljeni, glasovi koji se prožimaju kroz sve paragrafe i gde su pojedine rečenice nalik svojstvenim paragrafima. I opet, te glasove čitate kao kratke, čitate ih kao da se nalazite na nekakvoj stolici na klackanje, sedite zatvorenih očiju i slušate šapat promaje između koje se nalazite a koja vam ostavlja upravo te otiske prošlosti i bezbroj bledih sećanja koja se polako račvaju, granaju i konačno prikazuju u punoj svetlosti. Pojedini delovi prikazani su dosta upečatljivo i, iako deluje i nebitno, kasnije dolazi do razjašnjenja događaja koji daju dodatnu snagu u građenju delova bitnih za spajanje pojedinih likova i momenata. Glasovi o vetru su po mom mišljenju takođe i roman o identitetu, gubitku istog, i prožima se ne samo lični već i narodni identitet. Bežanje iz države ne znači i zaborav iste, a vraćanje istoj ne znači i zagarantovanu sreću. Možda. Slična i mnoga pitanja biće prikazana kroz veliki spektar boja gde će se videti prelaz između uverenosti u ponovo pitanje istog. Kada se pojedina pitanja reše, ili kada mislite da su se rešila, onda se pojave nova i kada uvidite da kao da postoje situacije u kojima je jedino zagarantovan gubitak. Da li je to i smrt? Međutim, kao što je u romanu i kazano: da li smrt uopšte i postoji ukoliko se veliki broj ljudi seća te osobe i pamte je. I, dodaće se, da li je spas ili uništenje ako dođe do brisanja iluzije.
Stilski, iako jako lepo napisan, roman me podseća na popularne romane kod kojih nailazim na notu koja mi stvara malo veći stepen odbojnosti i koji me je na prvi utisak asocirao na američku književnost, ili na ona pojedinu koju ne volim, i način na koji je roman napisan odavao mi je utisak kao da je prvobitno pisan na engleskom, a zatim bio prevođen. Tek nakon završetka romana pročitao sam da je autorka zapravo studirala englesku književnost i, možda bi to bila suludost moje mašte, ali ne bi me iznenadilo da je tako i bilo. Ono što se meni takođe nije svidelo je ulazak u subjektivno autorovo mišljenje (ne rečeno, već protumačeno), nešto što miriše na simpatije i antipatije, slaganje sa junacima i težnja ka monotonom romanu, gde ja nisam video i prepoznao veštinu pesničkog stvaralaštva i velike umetnosti što bi ovom romanu dala sasvim novu i veću težinu. Iako se o nezavršenom jezgru ličnosti prišlo sa dobrog ugla, postoje delovi koji mi se ni malo nisu svideli a koji se pojavljuju u drugoj polovini knjige gde sam osetio veliki pad kvaliteta u poređenju sa inicijalnom idejom i smerom koji je roman imao u prvoj polovini. I, iako je ideja u početku romana bila jako dobro zamišljena, kasniji rasplet ostavio me je u većem razočarenju a kada sam se pitao da li je ovaj roman i zaslužio nagradu. Mada, opet, pitanje je i da li nagrada ima značaj koji je nekada imala.
Ukratko, svakako zanimljiv i upečatljiv susret sa autorkom i ovim delom. Postoje brojna pitanja koja je roman izneo, a koja su se uselila u moje moždane pore i o kojima često razmišljam, što je svakako uspeh jer je utisak i otisak ostavljen, što znači da svakako nisam žalio što sam pročitao, ne, daleko od toga.
Displaying 1 - 2 of 2 reviews