„Њанађивако је, заправо, и међу свим аскетама негдашњег Цејлона постао највећи тако што је по многим детаљима и у крајности отишао најдаље. Али, занимљиво, ни њега није заобишла 'бољка' старења и приближавања коначном утрнућу у људском животу: почео је да размишља о месту свог телесног спокоја. После деценија избивања из своје земље, учинило му се да би и она могла ући у најужи избор. У складу са уверењима, трагао је за местом своје смрти, не за местом свога гроба. Смрт је била део утихнућа, крајњег угаснућа, нирване.“
Омамљеност бамбусима исписаним Владислављевим пером на поклон ми је долепршала још једна његова књига коју сам годинама успешно избегавао, искључиво на моју штету. Средњовековни Јапан и зен свештенике заменила је средњовековна османлијска стварност наше земље, православље и ислам, али у комбинацији са садашњим светом. Необична комбинација историјске приче о Мехмед паши Соколовићу и Мимар Синану, пишчевих аутобиографских прича, насталих током потраге за материјалом за ову и друге ауторове књиге, интересантних анегдота насталих током година бављења издаваштвом, књижевно теоријским радом и свакодневним животом. Тако да се као главни ликови у овом тексту, поред поменутих паше и аге, налазе нобеловац Памук, аутор дела Бајац, Александар Генис, Кенвард Елмсли, Џејмс Лафлин, Хуан Октавио Пренс, професор математике Девиде и бројни други знани и незнани хероји, догађаји па и саме грађевине, богомоље и мостови. О градитељу Синану, познатом као Микеланђело са орјента, текстови нису долазили до мојих руку па зато о њему нисам знао скоро ништа и да је књига добила име по њему то би било сјајно. Синан је по рођењу носио име Јусуф и пореклом је или православни Јерменин или Грк, и као такав био је идеалан саговорник Бајици Соколовићу, касније Мехмеду Соколију, великом везиру отоманског царства. Однос две значајне историјске личности, два неимара стварности средњег века, ктитора и архитекте историјски непролазних грађевина, два моста ка неизбрисивом генетском наслеђу, представља језгро ове савремене историјске књиге која покреће бројна питања о односу различитих вера, сталној културној дифузији истока и запада, али и уједно и сукобу и неповерењу истих страна. Јусуф и Бајица или Синан и Мехмед, уједно су и градили и рушили мостове, један у камену, други пре свега у политичкој мисли и интелектуалном делању, и у том делању поред обала које је повезивао, много је и срушио. Описан је Бајицин пут од младог човека, православног ученика, који је одведен далеко, свестан, наочит и мудар и који је временом напредовао до везира код тројице султана, који није желео да сагради исламску богомољу у Београду, али који је уједно све своје рођаке преводио у ислам, даривао им положаје и неки можда мирнији живот. Описан је траг у води и камену који је остао иза двојице пријатеља, приказан је настанак Селимије и Султаније, приказана је љубав два пријатеља, приказан је раскош и суровост османлијских освајања, темељно, раскошно, одмерено, историјски неутрално. Продубљивање историјске приче даривали су пријатељски разговори Памука и Бајца о биткама, владарима, о само посвећеним историчарима и тумачима времена познатим анегдотама описаног времена, о сплеткама, злочинима и заблудама обичних људи и владара. Посебно интересантне анегдоте су о заљубљености једног дечака који се крије у Памуку док пролази крај теразијске чесме и посматра људе како мењају сличице и свим срцем жели да им се придружи, али и суровост и подсмехе југословенске паланке док се исмева однос Владимира Девидеа према хаику поезији, као заљубљенику, као ствараоцу, као обичном човеку са свим својим љубавима које тежи да повеже у једно. Паша ме је разочарао, ага опчинио, Сулејманију и Султанију желим да видим, Памуку да кажем добар дан, хаику Девидеов да прочитам, да се упознам са животом Чедомила Вељачића, желим да упознам малог човека који зна да испоштује нечију страст и љубав и када пољуби закључана врата и да та иста врата отвори, желим да будем више Зен и са већим миром у срцу да корачам кроз букову шуму јер њу волим више од бамбуса, јер је моја, јер ујутру мирише лепо, а Бајцу желим да кажем хвала, као и особи која ми је даривала ову фантастичну књигу.
„Једном у другој вери, многи Срби су за собом повукли у ислам своје шире породице и пријатеље. Турци су знали да ће управо такви лакше, брже и масовније за собом повући друге јер ће, бивајући међу својима, са више умешности било разјединити било ујединити остале. Османлијама је све одговарало: Срби су обављали посао уместо њих, резултати су били видљиви, а они су, штедећи своје, остављали Србе са тек неопходним бројем Турака међу њима. Србима је то одговарало јер су остајали на своме, а то колико и 'своји' друга је прича.“