Иво Андрић је на једном месту у овој књизи написао како осећа да се за сваког од нас, у тренутку нашег рођења, плете замка, мала и танка, која расте упоредо са нама и јача са нашим годинама, помера се за нама као наша сенка и чека нас свуда. Узалудни су сви напори човека да се одвоји од те замке и сагледа је у целости како би је боље схватио и савладао. Она нам је дата као некаква тајна рођења, дубоко срасла са животом. Никада је нећемо тачно оценити ни разумети, али ипак ћемо покушавати да је докучимо, мислећи да ћемо тако доћи до смисла. Напослетку, та замка је само повод да гледамо у чуду живота широм отворених очију. Сви предели које откријемо и сва лица која сусретнемо јесу знаци да живот није ништа друго до непрестана потрага за собом.
„Нема сумње да Андрићеви знакови поред пута са медитативним фрагментом као посебним прозним жанром, као основним обликом који се развија у просторима његових већих прозних целина, једнако као и са рефлексијама о различитим видовима живота и постојања, осветљавају Андрићев поглед на свет и као уметника и као човека. Ти фрагментаризовани записи представљају изломљене делове велике мисаоне фреске коју је писац досликавао целога живота. У њима је могуће пронаћи елементе не само његовог психолошког профила него и основу разумевања његових филозофских начела и интелектуалних преокупација“.