Wunder wird es hier keine geben

by Goran Ferčec

Hoffnungslos, aber nicht ernst: Ferčecs Roman ist ein kleines existentialistisches Meisterwerk.

Wunder wird es in den Staaten des ehemaligen Jugoslawien tatsächlich keine geben, auch wenn der Kapitalismus sie unablässig verspricht. Bender, der vor dem Bürgerkrieg geflüchtet ist und seitdem in der Fremde im Exil lebt, kehrt erstmals in das zerstörte Dorf seiner Kindheit zurück. Sein Vater, der in Kroatien geblieben ist, ruft ihn: Die Mutter ist verschwunden, Bender soll helfen, sie zu finden. Präzise, lakonisch und mit schwarzem Humor beschreibt Goran Ferčec die Alltagsroutinen und die vergebliche Suche der beiden Männer. Vater und Sohn sind traumatisiert und außerstande, Worte für ihre Verluste zu finden, ihre kargen Dialoge scheinen geradewegs aus dem absurden Theater eines Beckett zu stammen. So knapp und so untergründig komisch ist bisher noch selten von der Sinnlosigkeit des Kriegs erzählt worden.

288 pages, Hardcover

First published June 1, 2011

Reviews

[Čavle Margarin]

nakon pozitivne ocjene borisa postnikovog u 'postjugoslavenskoj književnosti?' koju sam nedavno čitao i ovih vrhunskih rejtinga na ovoj stranici ovaj je roman ispao poprilično razočaranje. zbilja bih od ljudi koji ovo ocjenjuju kao fenomenalan roman volio čut neku elaboriraniju argumentaciju o tome što im se ovdje toliko svidjelo.
po meni je ovo jednostavno pisano UBITAČNO SUHO(PARNO) i čitajući ovo štivo namučio sam se puno više nego što bih trebao s djelom ovakvog opsega. fabula je sljedeća: protagonist BENDER živi u nekoj neimenovanoj zapadnoj metropoli kad ga jedan dan nazove otac iz DOMOVINE i kaže mu da je njegova žena, tj. benderova majka nestala. BENDER otputuje doma u ruralnu pustoš pokošenu ratom i tamo jede, gleda tv, šeće i pokušava ili ne pokušava nešto prokomunicirati s ocem. i to je, bez nekih dodatnih spoilera, TO. ALI ZATO u prvih STO STRANICA čitamo o tome kako "Bender otvori vrata. Bender pogleda na hodnik. Na hodniku nema nikoga. Bender zatvori vrata. Bender stane na igračku i ozlijedi stopalo. Bender odluči ponijeti kante s bojom u podrum pa silazi niz stepenice pa dotakne vrata od podruma pa dotakne prekidač za svjetlo pa se leđima nasloni o hladan zid." Zatim Bender (kuiš, homoseksualac koji se zove BENDER, TO MI JE MOŽDA I NAJBOLJA STVAR U CIJELOJ KNJIZI lololol) malo ode do gradskog parka po mraku u nadi da zbari nešto, ali OH NOES, umjesto porcije vruće muške ljubavi dobije porciju batina. pa je 30 stranica na aerodromu gdje se ne dogodi ništa osim što ode na wc pa je 20 stranica u vlaku pa je...
ovakvo suho i distancirano pripovijedanje djeluje efektno u par vrlo uvjetno rečeno NAPETIJIH epizoda u romanu, ali ipak imate osjećaj da možete na komade komotno preskočiti desetke stranica znajući da nećete propustiti ama baš ništa zanimljivo ili krucijalno za radnju. također, neke rečenice po mom mišljenju ispadaju bolno pseudointelektualno i isforsirano glupe, iako bi valjda trebale biti vrlo duboke ili emocionalno bolne ili štajaznam kakve. npr: "Glas spikera pomiješa se s glasom televizijske voditeljice. Bender pojača ton radioaparata ne bi li im osigurao jednake uvjete borbe. Voditeljica se uspravi u svojoj stolici. Radiovodotelj se nakašlje i pročisti glas. Bender se trudi shvatiti o čemu govore, ali ih ne razumije. Očigledno je da jedno kod drugog pokušavaju izazvati mješavinu suosjećanja i milosrđa. Bender pomisli kako mora biti jedini čovjek na svijetu koji im je oboma istovremeno pružio šansu." LJUDI, NEPOVEZANI RADIOSPIKER I TEVESPIKERICA OČIGLEDNO JEDNO KOD DRUGOGA POKUŠAVAJU IZAZVATI MJEŠAVINU SUOSJEĆANJA I MILOSRĐA (dosta patetično, ha?), A BENDER POMISLI KAKO MORA BITI JEDINI ČOVJEK NA SVIJETU KOJI IM JE OBOMA ISTOVREMENO PRUŽIO ŠANSU. nazovite me seljačinom i filistrom, ali ja zbilja NEMAM POJMA KOJI BI OVO JARAC TREBALO ZNAČITI. a da ne spomenem i FASCINANTNE MUDROSLOVICE poput "Otvori torbu i gurne ruku u nju. Dlanom prođe po podebljanom dnu. Ne pronađe ništa. TORBA JE PRAZNA ZATO DA BI U NJU NEŠTO MOGAO STAVITI." :ssSSSSSS DRAGI ČITATELJI, GLAVA ĆE MI EKSPLODIRATI.
također, opis na poleđini knjige govori o benderu kao nekakvom otuđenom intelektualcu punom sumnje u samog sebe, ali od karakterizacije tog bendera osim ovakih vanjskih opisa njegovih radnji zapravo nema baš ništa. recimo, čitatelj kroz cijelo djelo ne dozna ništa o tome što bender uopće radi u životu, ništa o njegovim mislima, osjećajima, pogledima na ljude i život, o stvarima koje voli, cijeni i poštuje (osim cigareta i homoseksualnog seksa). nema tu baš ničeg od nekakvih temeljnih stvari po kojima bi se uopće konkretnije mogla procijeniti benderova osobnost. to mi je također dosta bizarno.
u bilješci o piscu piše kako je ovo pisano na relaciji zagreb-koprivnica-beč između 2006. i 2011. godine. pet godina za 228 stranica. ne kažem da to išta znači i koji ja *urac znam o pisanju, ali ovo mi baš i djeluje tako nekako previše puta minuciozno editirano i premalo inspirirano.
solidno sam se izrentao. ali prihvaćam i mogućnost da je jednostavno problem u meni. :D

[Bono]

Knjiga vrvi značenjskim pobijanjima. Na jednom mjestu kaže da se uplašio žara sasušene cigarete, a ne kaže da se uplašio žara kada je palio cigaretu. Kada Bender i otac stupe u razgovor, on nasluti očeve suze, a poslije kaže da je rečenica nedostajanja koju je otac izgovorio, najmanje logična od svih koje je mogao izgovoriti. Zašto bi to bila nelogična i nepotrebna rečenica, ako suze mogu biti potvrda da mu sin nedostaje?
Nije mi se dopalo kada pripovjedač daje likovima da ponove rečenicu koju je već skovao. Bolje da im odmah da pravo na samoodređenje.
Oni katalozi nabrajanja organa na jednom mjestu, potpuno su suvišni. Sintaktički kaos na kraju knjige podržan je malo izravnijim tekstom, pa mu to mogu progledati kroz prste. Ipak saznajemo o okolnostima upletenima u ratna stradavanja. Mislim da lik Bendera može biti amblem ili prototip intelektualca jedino ako je suočen sa svijetom u kojem vlada anomija. Nije aktivan, u knjizi ne saznajemo ni o čemu što bi ga predstavilo u svjetlu intelektualca. (obrazovanje, osobni izbori)
Sudjeluje u koloni što bi moglo biti znak aktivizma, intelektualne hrabrosti, ali od toga kukavički odustaje.
Stil pisanja s jednostavnim i jednostavno proširenim rečenicama nije nimalo učinkovit, jer zamara hipermotivacijom svakog postupka. To si dobro zapazio.
Ponekad mi se čini kao da je ovaj tekst pisao mjesečar kojeg polako obuzima paranoja.