Vrzel

by Darko Tuševljaković, Vasja Bratina (Translator)

Vrzel je pretresljiv roman o Srbiji na prehodu iz dvajsetega v enaindvajseto stoletje. Opisuje mlade, razpete med bivanjem v domovini in odhodom v tujino, ter starejše, prežete z nostalgijo in obsedene z bojem proti času, ki jih prehiteva. Pisatelj z upodabljanjem življenja mladih v razburkanih časih ter združevanjem elementov družbeno-psihološkega romana in fantazmagorije postavi prizorišče, na katerem se sredi velikih političnih in zgodovinskih prelomov izmenjujejo izjemno zanimivi liki s svojimi osebnimi, čisto človeškimi problemi. Je osupljiva zgodba o tem, kako se spopasti s prelomnimi zgodovinskimi dogodki, ne da bi se odrekli svoji drugačnosti.

V vzporednih in prepletenih pripovedih se od Beograda in Kragujevca v devetdesetih letih do počitnic v Grčiji razrešujejo osebne in družinske drame, dolgotrajno nasilje ter notranje in zunanje bitke posameznikov.

Genres: Novels

176 pages, Hardcover

First published October 18, 2016

About the author

Rođen u Zenici, 1978. godine. Objavio je pet romana (Senka naše želje, 2010; Jaz, 2016; Jegermajster, 2019; Uzvišenost, 2021; Karota, 2025) i tri zbirke priča (Ljudske vibracije, 2013; Naknadne istine, 2018; Hangar za snove, 2022). Dela su mu se našla u užim izborima za relevantne književne nagrade u Srbiji i regionu. Dobitnik je nagrade "Lazar Komarčić", Evropske nagrade za književnost (2017) i Andrićeve nagrade (2023). Roman Jaz je preveden na engleski, italijanski, bugarski, albanski, rumunski, slovenački, španski, grčki i makedonski jezik.

Born in 1978, in Zenica, Bosnia and Herzegovina. He lives in Serbia. He has published five novels and three story collections. His works have been shortlisted for several prestigious Serbian literary awards. He is the winner of "Lazar Komarčić" Award, EUPL (European Union Prize for Literature), and Andrić Prize. His novel Jaz (The Chasm) has been translated to English, Italian, Bulgarian, Albanian, Romanian, Slovenian, Spanish, Greek and Macedonian.

Reviews

[Kristijan · Rating 5 out of 5]

Drugi roman Darka Tuševljakovića se savršeno ogleda u vlastitom nazivu - "Jaz". Jednostavna reč od tri slova, ali opet toliko kompleksna jer u sebi uvek nosi neki raskorak, nesporazum, tajnu, različitost i večito nepremostivu distancu. Autor zasigurno nije mogao da svom romanu da bolji naziv, jer je u toj malenoj reči sažeo svu patnju i bol glavnih junaka koji između sebe imaju čitave provalije i nepremostive okeane.

"Jaz" počinje SKORO idiličnom pričom o letovanju, u kome Bogdan i Radica, sredovečni bračni par, odlaze na odmor u Grčku u nekom svom pokušaju da se pomire sa samim sobom, svetom, univerzumom ili sa ružnom činjenicom da je život za njih planirao nešto drugačije od onoga što su sami priželjkivali. Primećujete da je naglašena reč skoro, jer Tuševljaković u sliku osunčanog grčkog ostrva i toplog mora koji zapljuskuje njegove obale, ubacuje otežavajući faktor. U dosadnim krvopijama, bazenu koji nije za upotrebu, gomili nepotrebnih stvari koje su nagomilane u smeštaju (i nedostatku onih koje stvarno trebaju) autor transponuje nečistu savest junaka, prošlost koja se poput bumeranga vraća i udara u potiljak, fragmente ružne istine koji narušavaju san,...
Bogom dani Bogdan i njegova radna žena Radica na svom letovanju upoznaju poprilično čudan par - Zorana i Tanju, koji poput njih samih kriju tajnu, a tajne imaju tendenciju da se otkriju. Fragmenti čudnih momenata iz prošlosti oba ova para će se konačno sklopiti u celinu u nečemu nalik na Olbijevu igru iz drame "Ko se boji Virdžinije Vulf", pri čemu će posledice po Radicu i Bogdana biti katastrofalne - poput zemljotresa koji će dodatno produbiti jaz između njih.
Inače, očigledno je kako nije slučajnost što je autor smestio radnju na Krf, prvenstveno zbog istorije ostrva i posla kojim se jedan od likova bavio, ali se u njemu nije do kraja ostvario, ali i zbog brda, Pantokrator, koje se izdiže nad njima svima. Pantokrator, odnosno svemogući (bio on Zevs ili Hrist) stoji nad njima poput suca, i čeka njihovu ispovest, ali pre svega pokajanje za loše poteze koje su povlačili u svojim životima.

U drugom delu romana, autor nas vraća u burne devedesete, gde vidimo život u Srbiji kroz oči mladog Damira (onoga koji je u potrazi za mirom? ili onoga koji je ustrajan ili nepokolebljiv?). On je budući filolog koji iz Beograda odlazi na studije u Kragujevac i tamo životari i pokušava da nađe sebe u svakodnevnim rutinama. Njegov život će uzburkati pojava Davida čiji nekonformistički stav i opipljiva Drugost će uticati na to da se i Damirovi jazovi prema svetu dodatno prodube.
U Damiru autor oslikava večiti jaz između dve generacije, tradicije i savremenog, ustaljenog i drugačijeg. Damir je živi Drezden, srušen do temelja, a koji je poput feniksa vaskrsao i izgradio sebe, prihvatajući jazove (koje njegova suština produbljuje) kao istinske delove svoga bića.

Autor prepliće aktere ova dva dela romana i sklapa jednu neverovatno životnu priču. Njegovi likovi su živopisni i trodimenzionalni, i opipljiv je taj osećaj patnje, bola i razočaranja koji izvire iz njih. Ono što je dobro jesu male humoristične epizode (na primer kada Bogdan razmišlja o drugačijoj upotrebi reči Pantokrator ili Bulbulder,...) kojima osvežava roman i sprečava ga da pređe u patetiku. Međutim, ono što se kod Tuševljakovića uvek izdvaja kao izuzetno jesu liričnost njegovog teksta i njegov flert sa fantastičnim (namerno izostavljeni spoileri).

Tuševljaković je u ovom romanu napisao: "vatromet dolazi iznutra". Iz "Jaza" izbija pravi vatromet emocija. Dok čitamo roman, Tuševljakovićeve ideje i likovi se razvijaju pred nama u desetinama sitnih eksplozija koje usput osvetljavaju i nas same. Nas prave. One bez maske. Drugačije od ostalih. A biti drugačiji je skroz OK. Gore od izdaje tradicionalnog društva je kada čovek izda samoga sebe. Treba biti svoj i okrenuti leđa konformizmu, čak i onda kada to stvara provaliju između nas i drugih. Uvek će biti osoba koje će pronaći načina da prevaziđu jaz, ukoliko nas vole onakve kakvi jesmo.

[Tijana]

Za Darka Tuševljakovića može pošteno da se kaže da spada u kod nas malobrojne pisce koji rade na sebi, u tom smislu da mu je druga knjiga uočljivo bolja od prve, a ova treća od druge. Nažalost, to i dalje ne znači da će rezultat meni da se svidi :/ držim palčeve tamo negde za petu-šestu.

[Dimitrije Vojnov · Rating 3 out of 5]

JAZ Darka Tuševljakovića je zanimljiv roman postavljen u formi diptiha gde nudi dve povezane priče, praktično samostalne celine koje ipak čine labavu zajednicu na kraju. Teskoba Tuševljakovićevih junaka je opipljiva i u pogledu atmosferičnosti i izvesnog bekstva od "konkretnijih" i "definitivnih" razrešenja, rekao bih da pokušava da se odmakne od žanrovskog rukopisa kojim se do sada bavio, premda unutar priče ima elemanta koje tako tretira, među kojima je i poznata priča o golootočkom hormonalnom incidentu kome su svedočili lekari sa VMA, o kom je godinama Miša Radivojević spremao igrani film na bazi autentične dokumentacije.

Roman je teskoban, maštovit, temeljan u obradi teme, ali ono što mu nedostaje jeste prosto nešto veći obim i narativni zamah. Nemam ništa protiv "kratkih" romana, i JAZ definitivno jeste jedan od boljih primeraka ove vrste kod nas, međutim, osetio sam kako ova postavka možda može da rezultira nečim "većim", po obimu i zamahu, a to je izostalo.

No, nezavisno od onoga što JAZ na kraju nije, ono što jeste je vrlo solidno, i uz NIŠTA Petra Mihajlovića predstavlja još jedno dosta efektno izdanje pisaca rane srednje generacije o teskobi izraženoj kroz pristupačan rukopis sa skoro pa žanrovskom efikasnošću.

[Quiver · Rating 4 out of 5]

I posle toliko godina, Bogdana je budio prasak. Ovog puta su mu eksplodirale zenice i, kada je došao sebi, prešao je prstima preko kapaka da se uveri da ispod njih ipak ima nečega. Bio je prilično zadovoljan zaključkom: nalazio se u sve tri dimenszije, a i četvrta mu se postepeno vraćala dok se prevrtao po neudobom, nepoznatom krevetu.

Roman koji počinje intrigantno ali deluje sasvim bezazleno u prvih nekoliko poglavlja se razvija u nezamislive dubine. Ko očekuje čisti realism, razočaraće se. Ko očekuje fantastične vibracije od samog početka, razočaraće se, ali samo je potrebno da istraje!

Kada smo kod vibracija: Tuševljakovićeva kolekcija priča Ljudske vibracije me je oduševila, tako da sam započela čitanje Jaza s velikim očekivanjima na dva plana, na kreativno-idejnom i na jezičkom. S kreativne strane su me njegove priče iznenadile, zapitale, zadovoljile, i na kraju su na mene ostavile dubok utisak. S jezičke strane njegovo pisanje me je zadivilo; skoro nisam čitala domaćeg pisca koji ume tako da sroči rečenicu.

Naravno, drugo su kratke priče, drugo je roman, to treba uzeti u obzir, ali čini mi se da je Jaz jezički pomalo razvodnjenije delo. I dalje sijaju opisi, ali više zbog toga što ih je se trebalo setiti, što je trebalo pred sobom imati viziju, nego što su onda još pride umetnički skroz savršeni. Možda sam previše izbirljiva bila u mom očekivanju.

Fantazmi, neobičnost, osećanje da magija ključa ispod površine—čega je bilo na pregršt u pričama—ima i u Jazu, nisam se razočarala, ali opet, možda ga ima prekasno (u drugom delu romana), premalo, i na nekako neodređen način povezanim sa skoro naučno fantastičnom mini-pričom iz prvog dela romana.

Šteta što je sam kraj pomalo zbrzan. Stekla sam utisak da bi više reči pri kraju odagnalo utisak misterije (koji nikako ne želimo da izgubimo!), ali da takva naglost završetka više pripada žanru kratke priče nego žanru romana.

Sve to su ipak manje zamerke. Jedna od mojih zabeleški iz margine možda najbolje dočarava s kakvim poštovanjem čitam Tuševljakovića:„Još uvek mi nije jasno kako bilo ko može da iznjedri ovakvu dubinu.“

P.S. Za ljubitelje neobičnih narativnih tehnika htela bih da istaknem sledeće zapažanje: Tuševljakovićevi junaci u nekoliko navrata pričaju podužu priču, sa sve dijalogom. Tu se postavlja klasično pitanje kako obraditi, stilski, takav iskaz. Jedno rešenje je da se stavljaju navodi pre svakog pasusa, pa onda dupli navodi unutar tih pasusa itd; drugo rešenje je da se odvajaju te priče od ostatka teksta, ali da se nastavlja iskaz u prvom licu onako kako bi bilo da uživo slušamo. Tuševljaković pak to radi drugačije: on prenosi tu priču u unutrašnji monolog glavnog naratora. Tako da ako je roman pisan iz perspektive osobe A, koja sluša priču osobe B, priča gubi navodnike i prvo lice, i postaje unutrašnji monolog osobe A ali sada u trećem licu. Veoma zanimljivo.

[gallizio · Rating 5 out of 5]

Serbian fracking

[Boško Martinović · Rating 4 out of 5]

Darko nastavlja u prepoznatljivom stilu, neprimetno stežući obruč oko čitaoca. Na trenutak sam se zabrinuo oko spajanja delova priče u celinu, ali sve se završilo kako treba :)