„Бити Србин – значи бити предан Косовском завету, припадати заједници оних који бране и по сваку цену одржавају Косовски завет.
Нови век насрће на Косовски завет тражећи стално упориште тога завета. Кад је оно пронађено, више се не врши напад на сам завет – који може да буде изобличен у „Видовдански“ атентаторски, нихилистички, терористички, па и полицијски култ – него на једину сигурну основу завета, на Православље.
Тај Видовдански култ, пре свега, није српски, него управо југословенски: као идејна база југословенства које је истовремено било и негација Косовског српског предања као посебног.
Сад приступамо ономе што је у Косовском завету најзначајније: питању о Небеском царству. У њему заједница настаје. У њему се она чува и обнавља. Чување заједнице је чување Небеског царства. Преданост заједници је преданост Небеском царству. Народ као заједница, и то духовна, не може пропасти док је веран Небеском царству, док чува то Небеско царство. Јер то Царство је искон, завичај, чувар и храна народа као духовне заједнице. Косовски завет каже: нека пропадне царство земаљско, али Небеско царство чувајте! Или тачније: за Небеско царство се борите!
Небеско царство о којем говори Косовски завет је – свечаност. Та свечаност има и своје име: Божанска Литургија“.