What do you think?
Rate this book
Pisci i knjige I
207 pages, Unknown Binding
2 people want to read
About the author
Jovan Skerlić
73 books1 followerJovan Skerlić was a Serbian writer and literary critic. He is seen as one of the most influential Serbian literary critics of the early 20th century. It is said that Skerlić revolutionized the Serbian literary scene around the turn of the nineteenth century as a young dashing critic, historian of literature, politician and polemicist.
________
Основну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности.
Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.
(From sr.wikipedia.org)
________
Основну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности.
Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.
(From sr.wikipedia.org)
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 of 1 review
November 12, 2021
Stankovic: "I sav taj bolesni i bolni svet, obavijen je nekom cudnom, strahovitom,zlokobnom atmosferom! Mlade matere cvile na grobovima svojih prvenaca , viju se u grcevima i ljube zemlju , dok se njohovo cvilje je cuje cak do varosi. Psi nocu urlicu i locu zejtin na gronim kandilima.Sumanuti se se strasno zavlace u ispucane istrulele grobove, i tu nicke leze , disu i mirisu ih. Ima necega jezovitog u pesmi onog bosonogog starca s nedrima punim zelenog gorskog zdravca: "Sveta Petka,sveta Petka crkvu gradi,
Gospode pomiluj, Gospode sacuvaj."
"A najteze je bilo kada odjednom- bilo to ludi Stevan,Marko, Copa i drugi- poceli u gomilama nocu da se vuku, tumaraju i cele noci idu po Turskim maalama , deruci se ludo, krestavo iz sveg glasa:
-A Turci! A,vuci! A , a !... Poceli bi da vicu i skacu oko njihovih kuca kao da pujdaju , tutkajunesto na njo. - A, a Turci , a ,a !...
Hriscani od straha, jeze, izumirali su, strepeci da Turci ne skoce i sve ih poseku:
No tada bi obicno neki star dusevan Turcin izasao i poceo da ih utisava , moli:
-Ne bre, deca, ne , bre , sinovi , ne tako! I za vas i za nas nije to dobro...
I ostali bi Turci izlazili i oni bi ih molili , otvarali im svoje kuce , zvali ih da ih nahrane , ugoste...Ali oni to nisuculi, vec bi isto onako produzavali da se vuku , idu zamicu po drugim maalama , kucama , jednako deruci se kroz noc.
-A Turci , a , i...
I tako bi celu celcatu noc isli, vukli se po maalama dok oh ne bi dan smirio i rasterao po njohovim rupama,leglima, razvalinama."
Skerlic: "Davno je zapazeno sa ukoliko umetnost napreduje , utoliko se i spusta na socijalnim stepenicama. Prvi spevovi pevali su dela besmrtnih i svemocnih bogova, njihovu silu i medjusobne borbe; zatim su na red dosli polubogovi, heroji , ljudi bozanskog porekla. Od njih se sislo na vladare i velike vojskovodje , zatim na viteze i plemice. Tek u XVIII veku, u Engleskoj, gradjnski stalez dobijati pocinje pravo da bude predmet knjizevnog dela. ASvojom pobedom u politickim revolucijama, gradjanstvo je osvojilo i roman. Pojavom novog cetvrtog, radnickog staleza, roman ide jos i dalje: Zola u Asoamaru peva tragediju alkoholizma u pariskoj radnickoj klasi ,a u Zerminalu velicanstvenu epopeju rudarskog radnika; Hauptman u Tkacima crta zivot toga novog sveta koji se javlja na svetlost dana. No ni na tome se nije zaustavilo. I otpaci drustva, njegov talog , njegove rane , ono sto je najnize, najbednije i najprezrenije u nasem i inace kljastavom i ubogom covecanstvu , prosjaci, skitnice, propali e , bivsi ljudi , naslo je svoje pesnike. Francuski pesnik Zan Rispen ispevao je svoju slikovitu , liricnu i sirovu Chanson des Gueux , a Maksim Gorki danas mocno prica istorije onih koji do sada nisu imali " svoga istorika" .
Umetnost se prosirila, prozela vise nego ikad simpatijom prema svemu sto zivi i pati. Za nju nema vise lepih i ruznih, blagorodnih i neblagorodnih predmeta; ona je postala kao onaj covek iz starinskog mita sto blato pretvara u zlato.
Isti razvitak- si parva licet...- daje se zapaziti i u nasoj knjizevnosti .Od vladara i plemica u romanima Milovana Vidakovica doslo se do seljaka u danasnjoj seoskoj pripovetci, ali seljaka domacina, bogatasa , vidjena. Cipko slika slika bedu dalmatinskog ubogog seljaka, a Budisavljevic prica jadegladnog i sirotinjom pritisnutog lickog brdjanina. U ovaj mah, Matavulj pokusava da slika beogradskog fabrickog radnika ( Sukobi, u 1. broju Nove iskre od ove godine), a Borisav Stankovi ide do vranjskih prosjaka i ludaka. Od nasih pisaca, jedino je Jakov Ignjatovic smeo da silazi do kujna,oficana i prljavoh krcama, da iznosi onaj sareni svet slugu i sluskinja , cirica , husara, berberskih kalfi, avanturista svake vrste.Stankovic , u realizmu sredine koju opisuje ide dalje no ijedan od nasih pisaca , on pokazuje u tome vise originalnosti i smelosti no iko do sad u nas, i zato Boziji ljudi obelezavaju jedan trenutak u razvitku nase realisticne pripovetke."
Kao prvo i prvo moramo istaci da je Jovan Skerlic jako lep covek i imao je simpaticne brkove. Drugo tekst o Glisicu je zbilja fastican i on mi se nekako najvise i dopao, mozda zto sto je to prvi tekst , a mozda i zato sto on Glisica nije mnogo kritikovao, stavise sa nekim postovanjem je pisao o njemu, vrlo moguce zbog toga sto je ovaj vec bio mrtav kada je on o njemu pisao, a o mrtvima sve najlepese. Jako jr zanimljivo to kako prica o Glisicu kad je bio mlad, kao da je on juce bio mlad, a to je bilo 1800 i neke , a ne juce, pa je nekako simpaticno. Elem Skerlic pise o tome kako je Glisic prevodio Gogolja i kako mu je Gogolj bio uzor u pisanj. Ono sto je najzanimljivije jste sto pise kako u to vreme postojala nekakva omladina koja je citala ( ne samo Gogolja vec i drugo) , sto je priznacete samo po sebi prilicno neverovatna cinjenica i to je ono sto me je zapravo nakvise fasciniralo u ovim tekstovima o Glisicu. Kako su se vremena promenila , kako je tad sve bilo drugacije u danasnje vreme bi verovatno i samog pisca mrzelo da cita, a o omladini da ne govorimo! Sto bi rekli latini "O tempora , o mores! U sadasnje vreme umesto ideja imamo pametne telefone, pa samim tim nema ni neke potrebe da citamo. I tako dalje , ali lepo je procitati o tome da to nije uvek tako bilo i lepo je da je to Skerlic pribelezio , inace bi se zaboravilo, zbilja je davno bila 1864. Ja inace cak ni ne volim mnogo preterano Glisica , nalazim da su njegove pripovetke zanimljive(doduse nisam ih jos uvek sve procitala pa je mozda i netacno zasnovano moje misljenje) samo iz realisticnog prikaza ondasnjeg seljaka,obicaja i zivota uopste, dok je njegova fantastika sasvim sporedna u njegovim pripovetkama, rekla bih da je cak i kvari ,da je ne zanimljiva i da ih unazadjuje umesto da ih uneobicava i da je kod Gogolja to mnogo uverljivije, ako mene pitate, a mene niko nista nije pitao. Sa druge strane tekstovi o Borisavu Stankovicu su mi se izuzetno dopali, mada cini se da su oni sa svih strana univerzalno prihvaceni kao njegovi najbolji tekstovi, te sam prepisala ovaj deo o "Bozijim ljudima" u kojima on konstatuje, isto kao i Borisav , da su njih dvojca tu poslednji u carsiji , da su oni i njima slicni zapravo ti prosjaci iz pripovedaka ( a ne pravi prosjaci kako neki i dan danas veruju i pisu po portalima kulturne kokoske) , da njihova misljenja niko ne zarezuje i da im zbilja jednino preostaje da idu i placu po grobljima i mole pretke da im pomognu, jer ako oni nece , pa onda i niko drugi nece. Od drugih stvari moram i da izdvojim lepe opise Dalmatinskih otoka , ja sam ih bas tako nekako i zamisljala , a cini se da je Skerlicu to veoma blisko. Zatim poprilicno sam bila besna na njega kada je pisao nepovoljno o Lazarevicu , a ponajvise o Stevanu Sremcu , koga su i inace izbacili iz lektire, a koji je jedan od mojih omiljenih pisaca i uopste nije mi bilo drago sto on za njega nema ni jedne lepe reci, nego ga je uglavom samo kritikovao zbog politickih stavova, kijo su po njemu pogresni. Dok sa druge strane Lazarevica samo nije organski podnosio. Uopste Skerlic je bio poprilicno ostar u kritikama , a ovo je tek prva knjiga, sta li je sve nepisao u ostalih pet? Osim toga shvatila sam da moram pod hitno da procitam dela Jakova Ignjatovica , on tako zanimljivo pise i ja sam ,vec jednom htela da citam "Vecitog mladozenju" jos dok smo vitali odlomak u srednjoj skoli i ni meni nije jasno zasto je do sada nisam uzela citati.
"Gogolj je u to doba kod nas uzivao jos veci glas. 1864. godine Danica ga proglasuje za " najboljeg danasnjeg ruskog pisca" , a 1865. hvali darovitog spisatelja koji iz" najprostijeg vitestva" moze da stvara poetska dela i ciji se junaci tako verno izneti da ih mozemo poznati ako ih "slucajno gdi na sokaku sretnemo". U doba od 1864. do 1871. Gogolj je bio obilno prevodjen po nasim listovima i casopisima. Ukoliko su se nove ideje sirile medju srpskom omladinom , utoliko je on postajao omiljeniji u srpskoj knjizevnosti. Oko 1870. godine on se nije vise dopadao, kao omladincima iz prvog trenutka, zbog njegovih fantasticnoh prica i poetskih izliva , no kao ostar socijalni satiricar , koji je sibao potkupljivu i nevaljalu borokratiju i lenje i glupe seoske spahije , zbog onih ismevanja celog jednog sveta , koji je tako bio slican nasem."
Inace moram jos i da dodam da mi nije jasno kako neko moze da ne voli Boru i npr. gazda Mladena kad kaze "umrecu ranjiv i zeljan" ili nesrecnu zaljubljenost njegovih junaka u na primer Kostani , njegov bol je i moj bol i nekako mi dodje kao melem na ranu i izleci ti i ono sto ne znas da te boli.
Gospode pomiluj, Gospode sacuvaj."
"A najteze je bilo kada odjednom- bilo to ludi Stevan,Marko, Copa i drugi- poceli u gomilama nocu da se vuku, tumaraju i cele noci idu po Turskim maalama , deruci se ludo, krestavo iz sveg glasa:
-A Turci! A,vuci! A , a !... Poceli bi da vicu i skacu oko njihovih kuca kao da pujdaju , tutkajunesto na njo. - A, a Turci , a ,a !...
Hriscani od straha, jeze, izumirali su, strepeci da Turci ne skoce i sve ih poseku:
No tada bi obicno neki star dusevan Turcin izasao i poceo da ih utisava , moli:
-Ne bre, deca, ne , bre , sinovi , ne tako! I za vas i za nas nije to dobro...
I ostali bi Turci izlazili i oni bi ih molili , otvarali im svoje kuce , zvali ih da ih nahrane , ugoste...Ali oni to nisuculi, vec bi isto onako produzavali da se vuku , idu zamicu po drugim maalama , kucama , jednako deruci se kroz noc.
-A Turci , a , i...
I tako bi celu celcatu noc isli, vukli se po maalama dok oh ne bi dan smirio i rasterao po njohovim rupama,leglima, razvalinama."
Skerlic: "Davno je zapazeno sa ukoliko umetnost napreduje , utoliko se i spusta na socijalnim stepenicama. Prvi spevovi pevali su dela besmrtnih i svemocnih bogova, njihovu silu i medjusobne borbe; zatim su na red dosli polubogovi, heroji , ljudi bozanskog porekla. Od njih se sislo na vladare i velike vojskovodje , zatim na viteze i plemice. Tek u XVIII veku, u Engleskoj, gradjnski stalez dobijati pocinje pravo da bude predmet knjizevnog dela. ASvojom pobedom u politickim revolucijama, gradjanstvo je osvojilo i roman. Pojavom novog cetvrtog, radnickog staleza, roman ide jos i dalje: Zola u Asoamaru peva tragediju alkoholizma u pariskoj radnickoj klasi ,a u Zerminalu velicanstvenu epopeju rudarskog radnika; Hauptman u Tkacima crta zivot toga novog sveta koji se javlja na svetlost dana. No ni na tome se nije zaustavilo. I otpaci drustva, njegov talog , njegove rane , ono sto je najnize, najbednije i najprezrenije u nasem i inace kljastavom i ubogom covecanstvu , prosjaci, skitnice, propali e , bivsi ljudi , naslo je svoje pesnike. Francuski pesnik Zan Rispen ispevao je svoju slikovitu , liricnu i sirovu Chanson des Gueux , a Maksim Gorki danas mocno prica istorije onih koji do sada nisu imali " svoga istorika" .
Umetnost se prosirila, prozela vise nego ikad simpatijom prema svemu sto zivi i pati. Za nju nema vise lepih i ruznih, blagorodnih i neblagorodnih predmeta; ona je postala kao onaj covek iz starinskog mita sto blato pretvara u zlato.
Isti razvitak- si parva licet...- daje se zapaziti i u nasoj knjizevnosti .Od vladara i plemica u romanima Milovana Vidakovica doslo se do seljaka u danasnjoj seoskoj pripovetci, ali seljaka domacina, bogatasa , vidjena. Cipko slika slika bedu dalmatinskog ubogog seljaka, a Budisavljevic prica jadegladnog i sirotinjom pritisnutog lickog brdjanina. U ovaj mah, Matavulj pokusava da slika beogradskog fabrickog radnika ( Sukobi, u 1. broju Nove iskre od ove godine), a Borisav Stankovi ide do vranjskih prosjaka i ludaka. Od nasih pisaca, jedino je Jakov Ignjatovic smeo da silazi do kujna,oficana i prljavoh krcama, da iznosi onaj sareni svet slugu i sluskinja , cirica , husara, berberskih kalfi, avanturista svake vrste.Stankovic , u realizmu sredine koju opisuje ide dalje no ijedan od nasih pisaca , on pokazuje u tome vise originalnosti i smelosti no iko do sad u nas, i zato Boziji ljudi obelezavaju jedan trenutak u razvitku nase realisticne pripovetke."
Kao prvo i prvo moramo istaci da je Jovan Skerlic jako lep covek i imao je simpaticne brkove. Drugo tekst o Glisicu je zbilja fastican i on mi se nekako najvise i dopao, mozda zto sto je to prvi tekst , a mozda i zato sto on Glisica nije mnogo kritikovao, stavise sa nekim postovanjem je pisao o njemu, vrlo moguce zbog toga sto je ovaj vec bio mrtav kada je on o njemu pisao, a o mrtvima sve najlepese. Jako jr zanimljivo to kako prica o Glisicu kad je bio mlad, kao da je on juce bio mlad, a to je bilo 1800 i neke , a ne juce, pa je nekako simpaticno. Elem Skerlic pise o tome kako je Glisic prevodio Gogolja i kako mu je Gogolj bio uzor u pisanj. Ono sto je najzanimljivije jste sto pise kako u to vreme postojala nekakva omladina koja je citala ( ne samo Gogolja vec i drugo) , sto je priznacete samo po sebi prilicno neverovatna cinjenica i to je ono sto me je zapravo nakvise fasciniralo u ovim tekstovima o Glisicu. Kako su se vremena promenila , kako je tad sve bilo drugacije u danasnje vreme bi verovatno i samog pisca mrzelo da cita, a o omladini da ne govorimo! Sto bi rekli latini "O tempora , o mores! U sadasnje vreme umesto ideja imamo pametne telefone, pa samim tim nema ni neke potrebe da citamo. I tako dalje , ali lepo je procitati o tome da to nije uvek tako bilo i lepo je da je to Skerlic pribelezio , inace bi se zaboravilo, zbilja je davno bila 1864. Ja inace cak ni ne volim mnogo preterano Glisica , nalazim da su njegove pripovetke zanimljive(doduse nisam ih jos uvek sve procitala pa je mozda i netacno zasnovano moje misljenje) samo iz realisticnog prikaza ondasnjeg seljaka,obicaja i zivota uopste, dok je njegova fantastika sasvim sporedna u njegovim pripovetkama, rekla bih da je cak i kvari ,da je ne zanimljiva i da ih unazadjuje umesto da ih uneobicava i da je kod Gogolja to mnogo uverljivije, ako mene pitate, a mene niko nista nije pitao. Sa druge strane tekstovi o Borisavu Stankovicu su mi se izuzetno dopali, mada cini se da su oni sa svih strana univerzalno prihvaceni kao njegovi najbolji tekstovi, te sam prepisala ovaj deo o "Bozijim ljudima" u kojima on konstatuje, isto kao i Borisav , da su njih dvojca tu poslednji u carsiji , da su oni i njima slicni zapravo ti prosjaci iz pripovedaka ( a ne pravi prosjaci kako neki i dan danas veruju i pisu po portalima kulturne kokoske) , da njihova misljenja niko ne zarezuje i da im zbilja jednino preostaje da idu i placu po grobljima i mole pretke da im pomognu, jer ako oni nece , pa onda i niko drugi nece. Od drugih stvari moram i da izdvojim lepe opise Dalmatinskih otoka , ja sam ih bas tako nekako i zamisljala , a cini se da je Skerlicu to veoma blisko. Zatim poprilicno sam bila besna na njega kada je pisao nepovoljno o Lazarevicu , a ponajvise o Stevanu Sremcu , koga su i inace izbacili iz lektire, a koji je jedan od mojih omiljenih pisaca i uopste nije mi bilo drago sto on za njega nema ni jedne lepe reci, nego ga je uglavom samo kritikovao zbog politickih stavova, kijo su po njemu pogresni. Dok sa druge strane Lazarevica samo nije organski podnosio. Uopste Skerlic je bio poprilicno ostar u kritikama , a ovo je tek prva knjiga, sta li je sve nepisao u ostalih pet? Osim toga shvatila sam da moram pod hitno da procitam dela Jakova Ignjatovica , on tako zanimljivo pise i ja sam ,vec jednom htela da citam "Vecitog mladozenju" jos dok smo vitali odlomak u srednjoj skoli i ni meni nije jasno zasto je do sada nisam uzela citati.
"Gogolj je u to doba kod nas uzivao jos veci glas. 1864. godine Danica ga proglasuje za " najboljeg danasnjeg ruskog pisca" , a 1865. hvali darovitog spisatelja koji iz" najprostijeg vitestva" moze da stvara poetska dela i ciji se junaci tako verno izneti da ih mozemo poznati ako ih "slucajno gdi na sokaku sretnemo". U doba od 1864. do 1871. Gogolj je bio obilno prevodjen po nasim listovima i casopisima. Ukoliko su se nove ideje sirile medju srpskom omladinom , utoliko je on postajao omiljeniji u srpskoj knjizevnosti. Oko 1870. godine on se nije vise dopadao, kao omladincima iz prvog trenutka, zbog njegovih fantasticnoh prica i poetskih izliva , no kao ostar socijalni satiricar , koji je sibao potkupljivu i nevaljalu borokratiju i lenje i glupe seoske spahije , zbog onih ismevanja celog jednog sveta , koji je tako bio slican nasem."
Inace moram jos i da dodam da mi nije jasno kako neko moze da ne voli Boru i npr. gazda Mladena kad kaze "umrecu ranjiv i zeljan" ili nesrecnu zaljubljenost njegovih junaka u na primer Kostani , njegov bol je i moj bol i nekako mi dodje kao melem na ranu i izleci ti i ono sto ne znas da te boli.
Displaying 1 of 1 review