What do you think?
Rate this book
Zimski dnevnik
"Zimski dnevnik" je pisan četiri meseca, svakodnevno; poslednjih dvadesetak dana jeseni, zatim cele zime, i desetak prvih dana proleća. Prva tri meseca sam živeo na Lionu, a četvrti mesec na Konjarniku. U decembru je bila velika inflacija. Kažu da je to bila jedna od najvecih inflacija u istoriji, ali ja se u to ne razumem.
Uglavnom sam jeo kupus i kačamak sa sirom. U januaru sam se odlično osećao. U februaru me je boleo želudac. Uglavnom, nije bilo većih problema.
Ova knjiga ima četrdeset junaka i šest počasnih gostiju.
Cetrdeset junaka su ljudi - tada većinu nisam poznavao - koji su na osnovu pitanja koja sam im postavio ispričali svoje price ili delove priča iz svojih zivota. Svima je bilo teško, ali su to učinili, sto je odlično. Tu je i šest gostiju-predavača koji su mi rado održali po jedno predavanje, i objasnili mi ono sto me je zanimalo: Bata Karapešić, Miroslav Mandić, Zoran Kostić Cane, Irina Subotić, Nada Kolundžija, David Albahari.
Sve ljude, sva predavanja i predavače, kao i celu zimu, forografisala je Vesna Pavlović, fotograf. Veoma uredno.
Svima se toplo zahvaljujem.
Srđan Valjarevic, 1995. godine
Uglavnom sam jeo kupus i kačamak sa sirom. U januaru sam se odlično osećao. U februaru me je boleo želudac. Uglavnom, nije bilo većih problema.
Ova knjiga ima četrdeset junaka i šest počasnih gostiju.
Cetrdeset junaka su ljudi - tada većinu nisam poznavao - koji su na osnovu pitanja koja sam im postavio ispričali svoje price ili delove priča iz svojih zivota. Svima je bilo teško, ali su to učinili, sto je odlično. Tu je i šest gostiju-predavača koji su mi rado održali po jedno predavanje, i objasnili mi ono sto me je zanimalo: Bata Karapešić, Miroslav Mandić, Zoran Kostić Cane, Irina Subotić, Nada Kolundžija, David Albahari.
Sve ljude, sva predavanja i predavače, kao i celu zimu, forografisala je Vesna Pavlović, fotograf. Veoma uredno.
Svima se toplo zahvaljujem.
Srđan Valjarevic, 1995. godine
110 pages, Paperback
First published January 1, 1995
12 people are currently reading
247 people want to read
About the author
Srđan Valjarević
15 books165 followersSrđan Valjarević, popularni savremeni srpski književnik, rođen je u Beogradu. Objavio je više romana i knjiga poezije i proze.
List na korici hleba (1990)
Džo Frejzer i 49 pesama (1992)
Ljudi za stolom (1994)
Zimski dnevnik (1995)
Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (1996)
Dnevnik druge zime (2005)
Komo (2006)
List na korici hleba (1990)
Džo Frejzer i 49 pesama (1992)
Ljudi za stolom (1994)
Zimski dnevnik (1995)
Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (1996)
Dnevnik druge zime (2005)
Komo (2006)
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 23 of 23 reviews
January 2, 2021
Valjareviću, svetla tačko naše savremene književnosti!
Nije tajna, ne stojimo dobro sa savremenom književnošću, koliko god neki od nas hteli da to bude drukčije. Mnogo je razloga za to, od životno banalnih do institucionalnih, ali nije nam dobra ni akademska selekcija, koja ne stoji najbolje sa prepoznavanjem onoga što je vrednost sadašnjeg trenutka. Opet, mnogo je buke, more radova, još više romana, ali i svakojakih drugih dela i svi bi da pišu, a retko ko da čita i to najređe upravo ono što se sad piše. Iako je književnost izgubila ulogu koju je imala pre koju deceniju, ipak su se očuvali tračci nekadašnje aure prestiža – da, eto, kad neko kaže da je pisac, onda je njegov život uronjen u nekoj neočekivanoj posebnosti. Opet, ne treba zaboraviti ni to da je književnost bila i ostala ono sa čime se najintenzivnije susrećemo u prosvetnom sistemu, pa još od malih nogu se stvara doživljaj njene važnosti, iako razumevanje nedostaje i to još više nastavnicima nego deci. Zbog toga pravi se lanac promašenosti, a kontinuirani pogrešni pristup književnosti stavlja mlada bića na krive puteve, ali, zanimljivo je da pakovanje, odnosno, spoljašnjost ostaje – pisac je pisac je pisac.
Valjarević je u tom svetlu redak izuzetak i neko koga možemo lako potceniti. Kod njega ne postoji ni lična ni književna megalomanija – sve je stišano, suspregnuto, ali i te kako posebno. Najveći Valjarevićev književni trip je pogled prolaznika, pogled sa strane i sreća u autsajderskoj poziciji. To je neka sreća-bez-sreće, blagost gubitka, radost trenutka i skiciranje staklenog zvona koje bi nadsvodilo jedno košmarno doba. Ne eskapizam, već upravo uključivanje – uključivanje u ono sad i utapanje u onovremenu bedu. To uključivanje ne bi bilo moguće da i Valjarević nije još jedan odličan predstavnik proze hodanja – koračajući Beogradom, sam put i spomenute ulice tvore jednu paralelnu, para-priču u odnosu na prikazane prizore i skicirane sudbine. Bilo bi divno napraviti mapu tih kretanja i to ne da bi se pokazalo da su fizički moguća (uzgred – nisu), već da bi se sam svet teksta proširio u odnosu na činjenicu puta. Kako nekome da delo ne bude sugestivnije kada ne samo što zamišlja, već i vidi te ulice o kojima se piše.
Ali da ne bude zabune, ovde uopšte nije vrednost u dokumentarnom – čak i nešto što deluje verodostojno može ponekad da književno bude neuverljivo – već u pregršti raspamećujućih detalja. Možda je to do mog senzibiliteta, ali kako čovek da ostane ravnodušan na prizore: čoveka koji drži hleb pod miškom da bi i dalje bio topao (11), jabuke koja pukne u ustima (16), leš trolejbusa br. 28 (24), opis minđuša jedne prolaznice koje kao da menjaju (njene) dimenzije (54), spleta golih grana na Tašmajdanu, ili razmišljanja o likovnom jeziku dece (ne znam kad prestaje potreba da se bude tako tačan) (33).
A pošto sam spomenuo detalj vezan za razmišljanje o dečjim crtežima, ovo je možda autopoetički najvažnije Valjarevićevo delo, jer sve što je u njemu napisano, može se pronaći i na ostalim mestima – od saveta za bogatiju svakodnevicu u životu-u-trenutku (74) („nikad ne bih da idem dalje od onoga što vidim”) ili razmišljanja o prirodi slike: „Slika je bez priče. U priči je uglavnom sva beda. U ulici je uglavnom laž. U koracima je uglavnom sva promena.” (49) Ili upućivanje na filozofiju muzike Džona Kejdža – kao što je Kejdž tvrdio („muzika je stalna, samo je slušanje privremeno”), tako su i sve slike uvek tu – samo su selekcije različite. (11)
Dnevničke, posmatračke deonice isprepletene su monološkim ispovestima različitih ljudi za koje se ne zna da li su i ako jesu, na koji način, povezani. Taj deo mi je zasmetao, ne toliko zbog ideje, koja je odlična, već zbog toga što svi zvuče iznenađujuće isto. Neko bi mogao da kaže da je to pripovedačeva igra – da on projektuje sve te karaktere, pa da moraju da zvuče isto, međutim, za razliku od prizora sa ulice, oni nisu bili dovoljno ubedljivi. A što se tiče njihovih životnih puteva – sasvim je jasno zašto su skoro svi u rasejanju ili u nekim specifičnim životnim okolnostima. Doslovno svi navode sitnice iz svojih života – od detalja iz detinjstva, preko hrane, do nekih intimnih momenta, ali to je nedovoljno za uravnoteženi kontrapunkt te dve ravni. Ali, kako to biva uglavnom kod Valjarevića, znakovitije je ono što je prećutano, od onog izrečenog. Gotovo nigde ne spomenuvši rat, a svakako nigde političku situaciju u zemlji, Valjarević je svojom svakodnevnom osmatračnicom dočarao atmosferu kao da nam je tu, pred očima.
A svet je, koliko god nas ubeđivali da nije tako, drastično drukčiji nego pre četvrt veka.
Nije tajna, ne stojimo dobro sa savremenom književnošću, koliko god neki od nas hteli da to bude drukčije. Mnogo je razloga za to, od životno banalnih do institucionalnih, ali nije nam dobra ni akademska selekcija, koja ne stoji najbolje sa prepoznavanjem onoga što je vrednost sadašnjeg trenutka. Opet, mnogo je buke, more radova, još više romana, ali i svakojakih drugih dela i svi bi da pišu, a retko ko da čita i to najređe upravo ono što se sad piše. Iako je književnost izgubila ulogu koju je imala pre koju deceniju, ipak su se očuvali tračci nekadašnje aure prestiža – da, eto, kad neko kaže da je pisac, onda je njegov život uronjen u nekoj neočekivanoj posebnosti. Opet, ne treba zaboraviti ni to da je književnost bila i ostala ono sa čime se najintenzivnije susrećemo u prosvetnom sistemu, pa još od malih nogu se stvara doživljaj njene važnosti, iako razumevanje nedostaje i to još više nastavnicima nego deci. Zbog toga pravi se lanac promašenosti, a kontinuirani pogrešni pristup književnosti stavlja mlada bića na krive puteve, ali, zanimljivo je da pakovanje, odnosno, spoljašnjost ostaje – pisac je pisac je pisac.
Valjarević je u tom svetlu redak izuzetak i neko koga možemo lako potceniti. Kod njega ne postoji ni lična ni književna megalomanija – sve je stišano, suspregnuto, ali i te kako posebno. Najveći Valjarevićev književni trip je pogled prolaznika, pogled sa strane i sreća u autsajderskoj poziciji. To je neka sreća-bez-sreće, blagost gubitka, radost trenutka i skiciranje staklenog zvona koje bi nadsvodilo jedno košmarno doba. Ne eskapizam, već upravo uključivanje – uključivanje u ono sad i utapanje u onovremenu bedu. To uključivanje ne bi bilo moguće da i Valjarević nije još jedan odličan predstavnik proze hodanja – koračajući Beogradom, sam put i spomenute ulice tvore jednu paralelnu, para-priču u odnosu na prikazane prizore i skicirane sudbine. Bilo bi divno napraviti mapu tih kretanja i to ne da bi se pokazalo da su fizički moguća (uzgred – nisu), već da bi se sam svet teksta proširio u odnosu na činjenicu puta. Kako nekome da delo ne bude sugestivnije kada ne samo što zamišlja, već i vidi te ulice o kojima se piše.
Ali da ne bude zabune, ovde uopšte nije vrednost u dokumentarnom – čak i nešto što deluje verodostojno može ponekad da književno bude neuverljivo – već u pregršti raspamećujućih detalja. Možda je to do mog senzibiliteta, ali kako čovek da ostane ravnodušan na prizore: čoveka koji drži hleb pod miškom da bi i dalje bio topao (11), jabuke koja pukne u ustima (16), leš trolejbusa br. 28 (24), opis minđuša jedne prolaznice koje kao da menjaju (njene) dimenzije (54), spleta golih grana na Tašmajdanu, ili razmišljanja o likovnom jeziku dece (ne znam kad prestaje potreba da se bude tako tačan) (33).
A pošto sam spomenuo detalj vezan za razmišljanje o dečjim crtežima, ovo je možda autopoetički najvažnije Valjarevićevo delo, jer sve što je u njemu napisano, može se pronaći i na ostalim mestima – od saveta za bogatiju svakodnevicu u životu-u-trenutku (74) („nikad ne bih da idem dalje od onoga što vidim”) ili razmišljanja o prirodi slike: „Slika je bez priče. U priči je uglavnom sva beda. U ulici je uglavnom laž. U koracima je uglavnom sva promena.” (49) Ili upućivanje na filozofiju muzike Džona Kejdža – kao što je Kejdž tvrdio („muzika je stalna, samo je slušanje privremeno”), tako su i sve slike uvek tu – samo su selekcije različite. (11)
Dnevničke, posmatračke deonice isprepletene su monološkim ispovestima različitih ljudi za koje se ne zna da li su i ako jesu, na koji način, povezani. Taj deo mi je zasmetao, ne toliko zbog ideje, koja je odlična, već zbog toga što svi zvuče iznenađujuće isto. Neko bi mogao da kaže da je to pripovedačeva igra – da on projektuje sve te karaktere, pa da moraju da zvuče isto, međutim, za razliku od prizora sa ulice, oni nisu bili dovoljno ubedljivi. A što se tiče njihovih životnih puteva – sasvim je jasno zašto su skoro svi u rasejanju ili u nekim specifičnim životnim okolnostima. Doslovno svi navode sitnice iz svojih života – od detalja iz detinjstva, preko hrane, do nekih intimnih momenta, ali to je nedovoljno za uravnoteženi kontrapunkt te dve ravni. Ali, kako to biva uglavnom kod Valjarevića, znakovitije je ono što je prećutano, od onog izrečenog. Gotovo nigde ne spomenuvši rat, a svakako nigde političku situaciju u zemlji, Valjarević je svojom svakodnevnom osmatračnicom dočarao atmosferu kao da nam je tu, pred očima.
A svet je, koliko god nas ubeđivali da nije tako, drastično drukčiji nego pre četvrt veka.
October 16, 2021
Ima li šta lepše od čitanja "Zimskog dnevnika" po ovim hladnim oktobarskim danima?
Ima. Čitanje "Dnevnika" u novembru ili decembru.
Ima. Čitanje "Dnevnika" u novembru ili decembru.
May 16, 2020
"Na svetu je malo šta bolje od dobrog čoveka."
Pa samo ovu rečenicu da je napisao,.. Slatko, umjetnički nježno i puno empatije. Pravo uživanje je bilo čitati ovaj dnevnik, kao kad uz topli čaj u nekoj drvenoj vikendici u šumi pokrivenoj snijegom pronađeš nečiji, možda i sopstveni dnevnik iz mladih dana. Prepustite se Valjarevićevoj magiji.
Pa samo ovu rečenicu da je napisao,.. Slatko, umjetnički nježno i puno empatije. Pravo uživanje je bilo čitati ovaj dnevnik, kao kad uz topli čaj u nekoj drvenoj vikendici u šumi pokrivenoj snijegom pronađeš nečiji, možda i sopstveni dnevnik iz mladih dana. Prepustite se Valjarevićevoj magiji.
July 8, 2020
Tako jednostavno. Život.
"Život vredi zbog gomile sitnih iskustava. Ono što se zbilo, ono što sam iz toga zapamtio i izvukao. Ali samo ako sam nešto od sebe uložio. Da bih nešto sačuvao, moram uložiti i moram ići na najveću cenu."
Kratki dnevnički zapisi iz beogradske zime 1993-94. Zapažanja svakodnevnice. Devojčice ispod kišobrana vraćaju se iz škole. Vrapci. Psi lutalice.
"I ubi se ta devojka od lepote. Polomila se, kako se to kaže. Ona oseća šta predstavlja, oseća baš to, nadula je usne i izbacila dupe kroz tesne pantalone, oseća da predstavlja lepotu."
Ponekad i nešto neobičniji, a opet svakodnevni događaji: "U 17:45 jedna žena pretrčava ulicu, preko Terazija, i na nju naleće automobil. Stojim na stanici, i videh kako se žena odbila od automobila i kako se srušila na ulicu. To se ne viđa tako često, iako se dešava svaki dan."
Ovo je vreme sankcije i ogromne inflacije, oseća se manjak volje... "Najveći deo ovog grada je klonuo. Ljudi su posrnuli. Izgleda da se nikad nije ovoliko zevalo." Ali na kraju ne ostaje osećaj beznađa, život je to, a Valjarević ga opisuje tako smireno i nepretenciozno. Primećuje svašta i to opisuje kroz rečenice koje bi mogle da prođu i kao poezija. Eh, kad bih znao da primećujem kao on.
Tu je i 40 gostujućih ljudi, koji su ispričali svoje priče ili delove svojih života, kao i šest specijalnih gostiju, na primer Albahari i Cane: "Rokenrol je vitalitet života. Ali nije u pitanju rokenrol, nego iskaz. U osnovi, to je pravo za sebe, da kažeš: ljudi, to sam ja, uzmi ili ostavi. Život je veoma skupa stvar. Budi pošten prema sebi."
"Život vredi zbog gomile sitnih iskustava. Ono što se zbilo, ono što sam iz toga zapamtio i izvukao. Ali samo ako sam nešto od sebe uložio. Da bih nešto sačuvao, moram uložiti i moram ići na najveću cenu."
Kratki dnevnički zapisi iz beogradske zime 1993-94. Zapažanja svakodnevnice. Devojčice ispod kišobrana vraćaju se iz škole. Vrapci. Psi lutalice.
"I ubi se ta devojka od lepote. Polomila se, kako se to kaže. Ona oseća šta predstavlja, oseća baš to, nadula je usne i izbacila dupe kroz tesne pantalone, oseća da predstavlja lepotu."
Ponekad i nešto neobičniji, a opet svakodnevni događaji: "U 17:45 jedna žena pretrčava ulicu, preko Terazija, i na nju naleće automobil. Stojim na stanici, i videh kako se žena odbila od automobila i kako se srušila na ulicu. To se ne viđa tako često, iako se dešava svaki dan."
Ovo je vreme sankcije i ogromne inflacije, oseća se manjak volje... "Najveći deo ovog grada je klonuo. Ljudi su posrnuli. Izgleda da se nikad nije ovoliko zevalo." Ali na kraju ne ostaje osećaj beznađa, život je to, a Valjarević ga opisuje tako smireno i nepretenciozno. Primećuje svašta i to opisuje kroz rečenice koje bi mogle da prođu i kao poezija. Eh, kad bih znao da primećujem kao on.
Tu je i 40 gostujućih ljudi, koji su ispričali svoje priče ili delove svojih života, kao i šest specijalnih gostiju, na primer Albahari i Cane: "Rokenrol je vitalitet života. Ali nije u pitanju rokenrol, nego iskaz. U osnovi, to je pravo za sebe, da kažeš: ljudi, to sam ja, uzmi ili ostavi. Život je veoma skupa stvar. Budi pošten prema sebi."
January 20, 2022
,,Beograd nije veliki grad, rastojanja u njemu nisu velika, sve se lako može prepešačiti. To znam već neko izvesno vreme. Ima većih gradova. Beograd je mali grad, ali najmanji je baš tamo gde je najpotrebniji ljudima. U ljudima je i najmanji. Ako o tome uopšte i može da se priča."
Srđan Valjarević je zaista majstor svog literarnog zanata.
Očigledno najkvalitetniji, kada se nalazi u ulozi nemog posmatrača-pešaka, koji obitava beogradskim ulicama, lokalima, stanovima, krovovima, tramvajima a vrlo verovatno i trolama. Uvek spreman da opaža, primećuje i na kraju zabeleži nekakvu neobičnu scenu na pozornici grada.
U tom svojevrsnom hodopisu, sastavljenom u formi dnevnika, Valjarević nam ne nudi nikakav eskipizam za kojim ponekad žudimo. On nam nudi realizam, ili pak nešto približno njemu. U tom realizmu Valjarević će svu svoju pažnju usmeriti ka ljudima, životinjama, čak i samom gradu, za razliku od nekih koji sličnu formu koriste isključivo za samo promociju svoje erudicije, dajući sebi na nekakvoj važnosti, stavljajući pritom okolinu i ljude u drugi plan.
Valjarević s druge strane sebe uglavnom stavlja iza kulisa, odakle može slobodno da primećuje ljude. Sasvim obične, uglavnom strane i bezimene, zaokupljene nekakvom brigom ili nebrigom, koji na prvi pogled čak ni nemaju šta posebno da ponude nemom autoru u ulozi posmatrača.
Ali, autor kao da uživa upravo u toj običnosti, u kojoj nema nikakvog lažnog sjaja niti lažne skromnosti, jer u toj sirovosti i autentičnosti momenta on vidi svoju inspiraciju.
Njegovi sugrađani, odnosno subjekti su krajnje obični a opet i šarenoliki, nekako čini se, da je ta plejada ljudi i skupina karaktera baš ono što je ovaj grad.
Grad Beograd, mali veliki grad, nepravedno uvučen u nekakvu gustu maglu neizvesnosti iz koje nikako da se isplete i prodiše. Ni on, a ni njegovi sugrađani.
"... ne poznajem sve te ljude ali sve je puno svih tih ljudi. Ovaj grad oduvek ima nešto tužno. Njegova prava priča je tuga. Oni koji prave slike o sebi praveći sliku ovog grada, prave leš od njega. Zrna svetlosti vide samo druga zrna. To u priči prvog grada ne postoji."
Srđan Valjarević je zaista majstor svog literarnog zanata.
Očigledno najkvalitetniji, kada se nalazi u ulozi nemog posmatrača-pešaka, koji obitava beogradskim ulicama, lokalima, stanovima, krovovima, tramvajima a vrlo verovatno i trolama. Uvek spreman da opaža, primećuje i na kraju zabeleži nekakvu neobičnu scenu na pozornici grada.
U tom svojevrsnom hodopisu, sastavljenom u formi dnevnika, Valjarević nam ne nudi nikakav eskipizam za kojim ponekad žudimo. On nam nudi realizam, ili pak nešto približno njemu. U tom realizmu Valjarević će svu svoju pažnju usmeriti ka ljudima, životinjama, čak i samom gradu, za razliku od nekih koji sličnu formu koriste isključivo za samo promociju svoje erudicije, dajući sebi na nekakvoj važnosti, stavljajući pritom okolinu i ljude u drugi plan.
Valjarević s druge strane sebe uglavnom stavlja iza kulisa, odakle može slobodno da primećuje ljude. Sasvim obične, uglavnom strane i bezimene, zaokupljene nekakvom brigom ili nebrigom, koji na prvi pogled čak ni nemaju šta posebno da ponude nemom autoru u ulozi posmatrača.
Ali, autor kao da uživa upravo u toj običnosti, u kojoj nema nikakvog lažnog sjaja niti lažne skromnosti, jer u toj sirovosti i autentičnosti momenta on vidi svoju inspiraciju.
Njegovi sugrađani, odnosno subjekti su krajnje obični a opet i šarenoliki, nekako čini se, da je ta plejada ljudi i skupina karaktera baš ono što je ovaj grad.
Grad Beograd, mali veliki grad, nepravedno uvučen u nekakvu gustu maglu neizvesnosti iz koje nikako da se isplete i prodiše. Ni on, a ni njegovi sugrađani.
"... ne poznajem sve te ljude ali sve je puno svih tih ljudi. Ovaj grad oduvek ima nešto tužno. Njegova prava priča je tuga. Oni koji prave slike o sebi praveći sliku ovog grada, prave leš od njega. Zrna svetlosti vide samo druga zrna. To u priči prvog grada ne postoji."
January 30, 2022
Kod Valjarevića volim što je sve u vezi sa njegovim pisanjem nepretenciozno. Obični junaci. Svakodnevica. Ovaj dnevnik je pisao šetajući Beogradom i posmatrajući ljude i dešavanja na ulicama grada. Zanimljivo je da je dnevnik pisao u toku najveće inflacije a atmosfera je topla i nežna. Ali kako kaže Valjarević:"Kažu da je to bila jedna od najvećih inflacija u istoriji, ali ja se u to ne razumem."
U 13.45 u Kosovskoj ulici tri devojčice pod kišobranom. Vraćaju se iz škole i guraju se veselo jedna uz drugu. Kiša im pada na noge, ali ne i na glave i hodaju zbijene pod kišobranom. Vesela slika. Devojčice se smeju. Sve ono što ih ne zanima nije pod tim kišobranom ovog trenutka. Ono je izvan toga i kisne.
U 13.45 u Kosovskoj ulici tri devojčice pod kišobranom. Vraćaju se iz škole i guraju se veselo jedna uz drugu. Kiša im pada na noge, ali ne i na glave i hodaju zbijene pod kišobranom. Vesela slika. Devojčice se smeju. Sve ono što ih ne zanima nije pod tim kišobranom ovog trenutka. Ono je izvan toga i kisne.
October 19, 2024
Davno pročitano.
October 19, 2024
Umetnost prisutnosti. O tome je ova knjiga.
January 3, 2026
„ U 11.25 ipak sam video interventni vod milicije. Ni za jednu miliciju nikad neću reći da je moja. Ovo u svakom slučaju nije politička izjava. To je jedna proširena rečenica, možda malo religiozna.“
3,5 ⭐
3,5 ⭐
October 31, 2014
Večna zima u Srbiji.
S Valjarevićem dobijate saborca u životu.
S Valjarevićem dobijate saborca u životu.
December 19, 2023
Где баш ово да узмем као прву његову књигу коју читам. Скоро ништа нисам успео да исцрпим из овога. Понека интересантна мисао ту и тамо, можда зрнашце мудрости. Као атмосфера, носталгија, као да нешто ту има али брзо ме прође. Ако је писање лични чин и читање је лични чин. Лично: ово су баљезгарије.
Read
January 8, 2021"5. januar - sreda
U 10.30 u Pop-Stojanovoj zaškripe kočnice i jedan momak poskoči na trotoar. Automobil je mogao da ga udari. Možda je mogao i da ga ubije. Zatim odoše i momak i automobil. Smrt je glupa. Može sad a može i za pedeset godina. Može na isti način. Između može svašta da ti se dogodi, a i ne mora. Ništa tu nije jasno. Naročito kad je reč o tome."
U 10.30 u Pop-Stojanovoj zaškripe kočnice i jedan momak poskoči na trotoar. Automobil je mogao da ga udari. Možda je mogao i da ga ubije. Zatim odoše i momak i automobil. Smrt je glupa. Može sad a može i za pedeset godina. Može na isti način. Između može svašta da ti se dogodi, a i ne mora. Ništa tu nije jasno. Naročito kad je reč o tome."
August 19, 2024
Kedne užasno sive zime, ne tako davno, Valjarević mi je spasio život zimskim dnevnicima.
March 4, 2022
Не знам, баш ми није легло ово, има супер момената због којих сам прочитала до краја, мислим, упечатљиве су те сцене из града, ти људи, догађаји и догађајчићи који без обзира на размере и вредност дају оно суштинско животу, али ми је главни утисак да је заправо јако често испадала претенциозна та намера да се буде непретенциозан.
January 12, 2021
Не могу да одлучим шта ми је лепше: начин на који он пише, размишљања након прочитаних страница, записивање белешки, враћање на неке реченице по хиљаду пута, одушевљење које изнова изазивају у мени чудни склопови његових мисли. Ко га воли и чита, зна о чему пишем.
March 22, 2020
Zima 1993-1994. Jako teško vreme za živeti u Srbiji, u Beogradu. Valjarević tek na kraju spomene jednu od najvećih inflacija na svetu - ta se činjenica gotovo uopšte ne može naslutiti za vreme čitanja ove knjige. I to je ono što joj daje na težini i važnosti.
Pretpostavka: čovek koji sebe doživljava piscem zatiče se u bezizlaznoj situaciji, okružen zbivanjima koja se nisu mogla ni naslutiti a nameračenim da unište zdrav duh. I šta se može uraditi. Zadati sebi zadatak - voditi dnevnik, minimum tri zapisa svakoga dana. Kao školski zadatak. I vidi se otpor tom zadatku na početku. Skice su prilično banalne i kratke. Ipak, s vremena na vreme proveje koja rečenica ili misao koja odaje šta vri ispod površine. Načitanost, promišljavanje, svesnost. I svesna kontrolisanost, odabir zapisa, odsustvo ličnosti. Skice životinja - psi, mačke, vrapci, golubovi...
Međutim, kako vreme odmiče zadatak počinje da prestaje da bude napor a slike odaju više nego što deluje na površini. Sjajne vinjete nekih ljudi koje je intervjuisao (nameću se pitanja gde, kako...) i par odgovora na neka pitanja koja mogu biti ključna. Odgovor na zagonetku pisanja pod datumom 20-og marta, istog datuma kada je rođen moj otac. Dodatna dimenzija što čitam baš u martu i što prepoznajem neke slike. A tek što šetam tim spomenutim ulicama (naravno, u sećanju...)
Pretpostavka: čovek koji sebe doživljava piscem zatiče se u bezizlaznoj situaciji, okružen zbivanjima koja se nisu mogla ni naslutiti a nameračenim da unište zdrav duh. I šta se može uraditi. Zadati sebi zadatak - voditi dnevnik, minimum tri zapisa svakoga dana. Kao školski zadatak. I vidi se otpor tom zadatku na početku. Skice su prilično banalne i kratke. Ipak, s vremena na vreme proveje koja rečenica ili misao koja odaje šta vri ispod površine. Načitanost, promišljavanje, svesnost. I svesna kontrolisanost, odabir zapisa, odsustvo ličnosti. Skice životinja - psi, mačke, vrapci, golubovi...
Međutim, kako vreme odmiče zadatak počinje da prestaje da bude napor a slike odaju više nego što deluje na površini. Sjajne vinjete nekih ljudi koje je intervjuisao (nameću se pitanja gde, kako...) i par odgovora na neka pitanja koja mogu biti ključna. Odgovor na zagonetku pisanja pod datumom 20-og marta, istog datuma kada je rođen moj otac. Dodatna dimenzija što čitam baš u martu i što prepoznajem neke slike. A tek što šetam tim spomenutim ulicama (naravno, u sećanju...)
September 11, 2025
Inače sam vrlo skeptičan prema knjigama kojima, da bi sasvim funkcionisale, treba vremenski i prostorni kontekst koji pisac ne pribavlja sa tekstom, ali moram priznati da mi se čini da je ovaj dnevnik dobro ostario.
Jer, teško mi je zamisliti zadovoljnog čitaoca ove knjige koji nema lično iskustvo Beograda sredinom devedesetih (očajan pogled prolaznika u Beogradu u zimu 94. je sasvim drugačiji od bilo čijeg očajnog pogleda bilo kada i bilo gdje na svijetu, i samo akter će to znati), ali treba poštovati to što je Valjarević posmatrao i zapisivao u vrijeme kad smo mi ostali stiskali zube u govorili sebi samo da ovo prođe, samo da ovo prođe.
Jer, teško mi je zamisliti zadovoljnog čitaoca ove knjige koji nema lično iskustvo Beograda sredinom devedesetih (očajan pogled prolaznika u Beogradu u zimu 94. je sasvim drugačiji od bilo čijeg očajnog pogleda bilo kada i bilo gdje na svijetu, i samo akter će to znati), ali treba poštovati to što je Valjarević posmatrao i zapisivao u vrijeme kad smo mi ostali stiskali zube u govorili sebi samo da ovo prođe, samo da ovo prođe.
March 6, 2018
Ova knjiga najbolje ilustruje zašto je Valjarević jedan od savremenih domaćih književnih heroja margine i podzemlja.
March 22, 2020
Poezija je sve što ovaj čovek napiše. Čista poezija.
April 1, 2024
U ovoj knjizi zanimljivi su mi piščevi doživljaji i predstavljanje 46 “likova”. Moram priznati da je forma malko opora i da mi je teško pala.
March 7, 2012
I think, one of the best contemporary Serbian writers. Simple, subtle and touching.
July 27, 2023
Fotografska lirska knjiga. Posmatrač. Čulni opažač. Vraćanje izvoru. Čišćenje istine.
April 29, 2017
Ne desava se cesto da se osetim kao da mi je pisac uzeo reci iz usta, ali ovo je bio jedan takav trenutak.
Displaying 1 - 23 of 23 reviews