Закон благоверног цара Стефана - бистрички препис.
Душанов законик или како се звао Законик благоверног цара Стефана,донет је на државним саборима у Скопљу 1349.године.
Садржај је систематизован у 135(у неким верзијама 130)чланова и представља први део Законика као посебну целину.
Први део је рађен на основу обичајног права,црквеног законодавства и грчких царских закона.
Уређен је тако да регулише права појединих сталежа.
Цар Стефан Душан и после 1349.године активно наставља законодавни рад доношењем бројних повеља и појединих законских наредаба.
На законодавном сабору у Серезу 1354.године донет је и други део Душановог законика,чије су одредбе почев од 136. члана обухваћене у неких 50 или 60 чланова.
Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни је био српски средњовековни краљ (1331 — 1345) и први српски цар (1346—1355). Био је син краља Стефана Уроша III Дечанског и отац цара Стефана Уроша V, у народу прозваног Нејаким, последњег владара из династије Немањића.
Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, све до Коринтског залива, искористивши унутрашње немире у Византији. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, српску цркву је са ранга архиепископије уздигао на ранг патријаршије, да би га први српски патријарх Јоаникије 1346. крунисао.
Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је Манастир Светих архангела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.
Опеван је у народним песмама, али га народ није нарочито волео.
Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.