"Никога, ама съвсем никога не се обърна към мен. Не ме погледна. Дори бегло. Дори когато се гмуркаше в дълбините, почти бездънни. А сега, от нощес, не отлепя поглед от мен. Отначало очите му бяха невярващи, после гневни, след това снизходителни, а накрая - тъжни. И така, гледа ме все по-хипнотично на този бряг с изплашен поглед, който постепенно се примирява с присъдата. Най-накрая не можах повече да издържа да не го погледна и аз."
Йовица Ачин /р.1946, Зренянин/ е литературен критик, преводач, есеист и разказвач. Склонен към експериментиране и смесване на литературните жанрове, в неговата творческа интерпретация литературата е синтетично състояние на духа, което абсорбира в себе си всички изкуства и форми на говорене.
Йовица Ачин разширява границите на европейските разказвачески традиции, въвежда ни в теми, познати от творчеството на Кафка, където гротеската и абсурдът прикриват стъписването на съвременния човек пред неизвестността на смъртта, от която единствено спасение е фантазията. Авторът настоява за ролята на преписвач, копиращ петната, следите от реалния живот, както и белезите по тялото на самия творец, изложил се смело на житейските предизвикателства и поражения, но и на риска да остане неразбран, осмян, обруган от читателя - свидетел на неговите експерименти. В тази смелост се крие прелестта и прелъстителна сила на книгата, която освен всичко друго е и игра на съблазняване, в която писателят не се бои да заложи себе си. Ачин е най-автентичният мистификатор в съвременната сръбска проза.
Jovica Aćin je rođen potkraj 1946. godine u Zrenjaninu. U Beogradu privremeno živi od 1965. godine. Početkom sedamdesetih godina 20. veka bio je više puta osuđivan zbog svog pisanja i kao urednik Studenta (lista beogradskih studenata). Živi i od prevođenja, pre svega sa francuskog i nemačkog jezika. Dosad je preveo tridesetak knjiga iz književnosti i filozofije, od Fridriha Ničea i Helderlina do Anrija Mišoa, Siorana i Kafke. Među njima su dve najnovije: roman Tomasa Bernharda Stari majstori i esej Roberta Muzila O gluposti.
Od njega su knjige eseja i književnih istraživanja:
Izazov hermeneutike (DOB : 1975) Paukova politika (Prosveta : 1978) Šljunak i mahovina (Rad : 1986) Poetika rastrojstva (Svetovi : 1987) Poetika krivotvorenja (Svetovi : 1991) Gatanja po pepelu (Stubovi kulture : 11993, 22003) Apokalipsa Sad (KOV : 1995)
Od njega su i knjige sa pričama:
Duge senke kratkih senki (Svjetlost : 11991, Draganić : 21997, Biblioteka Zrenjanina : 32003) Uništiti posle moje smrti (KOV : 11993, Stylos : 22000) Leptirov sanovnik (Draganić : 1996) Nezemaljske pojave (Narodna knjiga - Alfa : 1999) Lebdeći objekti (Narodna knjiga - Alfa : 2002) Ko hoće da voli, mora da umre (Stylos : 2002) Mali erotski rečnik srpskog jezika (Stylos : 2003)
Измъчих се с тази книга. Не всичко, което минава през главата ти, докато пушиш цигара, загледан в звездите, или броиш овце за заспиване, става за публикуване. Много от разказите са замислени като разкази с неочакван край, но краят прозира още в началото или е толкова нелеп, че да ти стане неловко.