What do you think?
Rate this book
Bespuće
Najznačajnije delo Veljka Milićevića je kratak roman "Bespuće", pisan u Londonu i objavljivan u nastavcima tokom 1906. godine u časopisu „Srpski književni glasnik“. Milićević ga je pisao kao dvadesetogodišnjak i u samoj prozi uočljiva je njegova težnja za izgrađivanjem vlastitog jezičkog izraza. Kao zasebna knjiga štampan je u Sarajevu 1912.
Ovaj roman na temu unutrašnjeg nemira i otrgnutosti iz rodne sredine smatra se za prvi, istinski moderan roman u srpskoj književnosti u kojem se pisac okrenuo istraživanju unutrašnjeg, odnosno samom čoveku, njegovim osećanjima i skrivenim svetovima. "Bepuće" je roman susreta, sećanja i samoposmatranja, s malim brojem likova i usporenim događanjima.
Gavre Đaković se vraća iz Zagreba u Liku, ali se oseća kao stranac među svojima. Ravnodušan je, kao da više ne pripada nekada poznatoj seoskoj sredini ...
Ovaj roman na temu unutrašnjeg nemira i otrgnutosti iz rodne sredine smatra se za prvi, istinski moderan roman u srpskoj književnosti u kojem se pisac okrenuo istraživanju unutrašnjeg, odnosno samom čoveku, njegovim osećanjima i skrivenim svetovima. "Bepuće" je roman susreta, sećanja i samoposmatranja, s malim brojem likova i usporenim događanjima.
Gavre Đaković se vraća iz Zagreba u Liku, ali se oseća kao stranac među svojima. Ravnodušan je, kao da više ne pripada nekada poznatoj seoskoj sredini ...
184 pages, Hardcover
First published January 1, 1912
3 people are currently reading
60 people want to read
About the author
Veljko Milićević
10 books4 followersVeljko M. Milićević was a Serbian writer, translator, publicist and journalist. He is considered "the first authentic narrator of a modern formal stylistic and thematic orientation in Serbian literature at the beginning of the twentieth century."
Veljko M. Milićević was born in Donji Čaglić in Slavonia on the 14th of January 1886, being the son of a rich merchant who travelled and settled in Lika when Veljko was still a boy. At the age of ten Veljko was placed in one Lika's better grammar schools in Donji Lapac and high schools in Gospić and then in Zagreb. After graduating, he enrolled in the Faculty of Law of the University of Belgrade. From Belgrade, he continued his law studies in Geneva, but switched over to the Faculty of Philosophy where he studied Romance languages and Literature (1904/1905). Afterward, he went to London where he studied the French language and literature (1905-1906). He resumed his post-graduate studies in French at the University of Paris (1906-1908), where he graduated with honours. During this time, he was contributing writer for Sarajevo's famed literary periodical Srpski riječi. Upon his return from abroad, he was contributing to practically every major Serbian newspaper, magazine, and periodical in the country, including Sarajevo's Narod; Zagreb's Vremena, Novi List, Epoha; and Belgrade's Politika. He was a staff writer for the Belgrade daily newspaper Politika from 1923 until 1929.
Veljko M. Milićević was born in Donji Čaglić in Slavonia on the 14th of January 1886, being the son of a rich merchant who travelled and settled in Lika when Veljko was still a boy. At the age of ten Veljko was placed in one Lika's better grammar schools in Donji Lapac and high schools in Gospić and then in Zagreb. After graduating, he enrolled in the Faculty of Law of the University of Belgrade. From Belgrade, he continued his law studies in Geneva, but switched over to the Faculty of Philosophy where he studied Romance languages and Literature (1904/1905). Afterward, he went to London where he studied the French language and literature (1905-1906). He resumed his post-graduate studies in French at the University of Paris (1906-1908), where he graduated with honours. During this time, he was contributing writer for Sarajevo's famed literary periodical Srpski riječi. Upon his return from abroad, he was contributing to practically every major Serbian newspaper, magazine, and periodical in the country, including Sarajevo's Narod; Zagreb's Vremena, Novi List, Epoha; and Belgrade's Politika. He was a staff writer for the Belgrade daily newspaper Politika from 1923 until 1929.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 18 of 18 reviews
June 23, 2022
Još se nisam susreo sa (anti)junakom u kom je pisac tako potanko obradio i dočarao čitaocu teme otuđenosti i beznađa. Delo koje zaslužuje širi čitalački publicitet.
5/5
5/5
May 16, 2022
Počeo bih tako što bih rekao da me je roman Veljka Milićevića prosto razneo na komade. Nakon čitanja, i nakon drugog čitanja koje je usledilo odmah potom, shvatio sam da je ovo samo još jedan pisac u nizu pisaca koji su ostavili dubok trag u srpskoj književnosti, a za kojeg bih takođe rekao da je danas potisnut, potcenjen ili maltene zaboravljen. Kada se govori o odličnim knjigama, da suzim izbor pa da kažem makar sa naše književne scene, koliko često vi čujete da vam neko preporuči Bespuće? U mom krugu, i što sam imao šanse da čitam i preko interneta razne blogove, grupe, sajtove, rekao bih da je to vrlo mali broj ljudi. Eto razloga zbog kojeg sam odlučio da kažem koju reč o ovom izvanrednom delu.
Veljko Milićević je uspeo nešto što retko kome polazi od ruke, a to je da na jako malom broju strana (manje od 100) napiše toliko jako i slojevito delo koje ne samo da može da se analizira iz više uglova, već može da se napišu analize koje bi imale više stranica od same knjige. Ne postoji jedna strana koja može čoveka ostaviti ravnodušnim, kao što postoji i veliki broj paragrafa koji vas nateraju da zatvorite knjige i otvorite vaše misli, da se predate knjizi i da zakoračite u vaše dubine i mračne kutke koji se, kako prelazite stranice, neprestano otvaraju pred vama. I osim što se za Gavru Đakovića može reći da je prvi moderni junak srpske (evropske?) književnosti, mislim da je to jedno od ređih imena koje će mi ostati upečatljivo iz sveta književnosti, te da svaki put kada budem čuo Gavra Đaković jedino ću moći da kažem „ah“, a iza ta dva slova kriće se bezbroj preživljenih emocija koje su se ređale jedna za drugom, bezbroj misli koje sam imao dok sam čitao i nakon čitanja, kao i bezbroj definicija tako čudnog, slomljenog čoveka, čoveka koji nije mogao da se pronađe ni u gradu ni u selu, koji nije mogao da se pronađe u porodici i u crkvi. Čovek koji nije mogao nigde da se uklopi, ni u ljubav za koju je mislio da mu nedostaje, te je tako postao pravi putnik i neko ko će neprestano da luta tražeći ono što njega zasigurno neće promeniti.
Od samog početka romana oseća se ta čama i razočarenje koju opisu Veljko, a šta se takođe nastavlja kroz ceo roman. I već na samom početku vi ste tu pored njega. Zbijeni život, ili neživot, ljudi u kafani gde se čuje padanje karata na lepljive stolove, galama i dugačke nemačke reči, diše se sparni alkoholom ispunjen vazduh koji vas ošamuti i čini da tu odvratnost i prezir, možda baš ono kako sami sebe doživljavate, odjednom projektujete na druge i sve u momentu zamrzite, počevši od njihovih pogleda i reči, pa do gestikulacija i samog postojanja. Sedite za stolom, osećate taj umor koji je osećao Veljko Milićević. I ne običan umor, već onaj koji neće nestati nakon dužeg spavanja. Umor koji je kao plaštom obmotan razočaranjem i izgubljenošću, osećanje da ne samo da tu ne pripadate, već nigde ne pripadate. I baš to, ta izgubljenost i razočaranje, to će vas naterati da nastavite napred kako biste nešto našli. Ili ništa.
Bol i razočaranje, kako okrećete stranice, samo se nižu jedno za drugim. Gavra Đaković, glavni junak romana, omanji čovek crne kose, stajao je u kafani u ćošku i posmatrao sav taj svet koji njemu nije imao ni malo smisla. Pronašao je sebe u tom besmislu kojem je godinama okružen, svet koji je bezličan i prazan, svet od kojeg je želeo da pobegne, baš kao što je ponekada poželeo da pobegne sam od sebe. Ta odvratnost, lica i pokreti koji su mu postali odvratni, pogledi koji su mu bili glupi, sve je to bio samo začetak želje za begom, begom u selo i zelenilo, mesto koje je udaljeno od ove odvratnosti i podlosti. Tada nastaje glavni tok romana: odlazak iz grada u selo, kao i pokušaj prilagođavanja.
I, zaista, kako kaže Gavra: „Kud ja to, dođavola, idem“?
U tom metežu i lomljavi putnika koji su zaudarali na alkohol vidi se mala scena bežanja. Neki, poput našeg Gavre, odlazili su na selo dok su drugi, belih zuba koji kao da su salutirali i prikazivali mir i slobodu, odlazili preko okeana tražeći svoju sreću, te tako naš put, čitalački, baš kao i Gavrin, putnički, ovde započinje. I dok je noć bledela i voz huktao, Gavra je, za razliku od nas, rukama zatvarao oči kako bi zaspao na silu. Dok on pokušava da utone u san, tako mi polako ali sigurno tonemo u ovu fascinantnu knjigu gde svaka reč i rečenica ima svoje mesto i gde, na jako malo strana, vidimo ponovno briljiranje kratkog romana u srpskoj književnosti.
Iako izvanrednih delova ima širom knjige, pokušaću u ovom kratkom osvrtu da spomenem jako malo, kako ljudima ne bih pokvario iskustvo prilikom čitanja. Prvi je ovaj, deo kada je Gavra stajao ispred drveta i posmatrao propadanje, kako drveta tako i svoje.
„Neobično ga je nešto dirnulo u duši i čitavo tijelo streslo mu se nekom strepnjom kad je opazio da se stari jablan više kuće osušio. On ga pamti i voli još iz djetinjstva, radi njegovih vitkih, zelenkastih šibljika, njegovog bljedunjavog, uskog lišća, njegovog zviskog šuma pod vjetrom, radi gnijezda koja sjede među njegovim rašljama, radi onog bujnog i glasnog života među njegovim granama. A sada ga je gledao kako je suv i pust, ostario, pocrnio i oronuo, kako se nemoćno ispinje svojim surim stablom; vjetar čudnovato šumi u njegovim granama, koje klepeću tupim i suvim zvukom pod vjetrom i otkidaju se i padaju, lomeći se o tvrdu zemlju. I u tome udaranju umrlih grana, on je naslućivao jedan samrtnički ropac. „Dakle, i on!“ rekao je i zamislio se.“
Sukob mišljenja i dva sasvim različita života prikazuje se vrlo brzo u razgovoru Gavre sa njegovim bratom. Rekao bih da je ta scena veoma upečatljiva i jaka, mada sa druge strane i to je glupost, pošto je skoro svaka scena baš takva. Njegovo preispitivanje vidi se na nekoliko mesta, i svako mesto daje neku dodatnu snagu Gavrinom liku, i u tim momentima vidite koju bol on zapravo doživljava, bol koji obično niko nikada nije video jer se proživljava duboko u preispitivanju ili ispod jorgana i između četiri zida u samoći.
„Ti nijesi rđav čovek, a nijesi ni dobar“ – odgovorilo je nešto u njemu.
Jedna od scena koja mi je ostavila vrlo jak utisak bilo je mesto kada su tokom jedne šetnje svi izašli na ulice. Bile su to gomile ljudi i videli su se mnogi: radnici u odelima prekriveni krečom, lopate njihove, neki koji su ležali, devojke koje su se zagledale u izlozima. Sve mi je to delovalo kao prolaznost i večnost, sve mi je delovalo kao podsmeh života, nešto što drugi nisu primećivali ali Gavra jeste, i baš takve stvari izdvajale su ga od drugih, i baš takve stvari činile su ga jako nesrećnim.
„Gurnuli su ga u škole da bude gospodin, odvojila ga od zemlje i naroda, spriječili ga da uhvati korijena u zemlji iz koje je iznikao, gurnula ga u jedan život u koji kada je zagledao, on se zgrozio, užasnuo, trgnuo. I pošao je natrag kad već više mostova nije bilo: u onaj život nije se usudio da uđe, a ovaj drugi postao mu je nepristupan. I on je zastao, ostao tako stojeći, ne idući ni napred ni natrag, s prezrivim osmjehom prema sebi, sa rukama na leđima, osjećajući gorko svu bijedu i glupost svog položaja“.
Ono parče svetlosti za koju je pokušao da se uhvati, makar na kratko, bila je mlada devojka. Ne njegova, mada njegovom krivicom. I ne jedna, već dve. Prva, bila je Jeka, devojka koja mu je donosila ručak i koja je često bila tu da pospremi kuću. Druga, Irena, bila je inženjerova kći, kojima je iznajmljivao dve sobe. Kako mu se Irena davala, i kako je pokazivala svoju bolnu prošlost, tako se Gavra udaljavao. Hladni hodnici u kojem je Irena odrastala bili su hladni poput Gavre koji je, nakon ispričane prošlosti, ostao nem na njenu bol bez ikakve reči utehe. Često, kada bi ona pričala o nesreći, on je video samo sebe. Međutim, i tu ima dosta kompleksnih emocija i na jednom mestu se navodi kako mu je devojka služila samo kako bi potisnuo svoje misli i svoju mračnu stranu. Na drugom delu, doduše, vidi se njegova bol pri lošem odabiru jer je, pored ljubavi, on ipak izabrao sebe. I taj koga je izabrao je onaj koji nastavlja dalje i traži gde pripada. Ako igde i pripada.
Gavra Đaković. Kaputaš.
Veljko Milićević je uspeo nešto što retko kome polazi od ruke, a to je da na jako malom broju strana (manje od 100) napiše toliko jako i slojevito delo koje ne samo da može da se analizira iz više uglova, već može da se napišu analize koje bi imale više stranica od same knjige. Ne postoji jedna strana koja može čoveka ostaviti ravnodušnim, kao što postoji i veliki broj paragrafa koji vas nateraju da zatvorite knjige i otvorite vaše misli, da se predate knjizi i da zakoračite u vaše dubine i mračne kutke koji se, kako prelazite stranice, neprestano otvaraju pred vama. I osim što se za Gavru Đakovića može reći da je prvi moderni junak srpske (evropske?) književnosti, mislim da je to jedno od ređih imena koje će mi ostati upečatljivo iz sveta književnosti, te da svaki put kada budem čuo Gavra Đaković jedino ću moći da kažem „ah“, a iza ta dva slova kriće se bezbroj preživljenih emocija koje su se ređale jedna za drugom, bezbroj misli koje sam imao dok sam čitao i nakon čitanja, kao i bezbroj definicija tako čudnog, slomljenog čoveka, čoveka koji nije mogao da se pronađe ni u gradu ni u selu, koji nije mogao da se pronađe u porodici i u crkvi. Čovek koji nije mogao nigde da se uklopi, ni u ljubav za koju je mislio da mu nedostaje, te je tako postao pravi putnik i neko ko će neprestano da luta tražeći ono što njega zasigurno neće promeniti.
Od samog početka romana oseća se ta čama i razočarenje koju opisu Veljko, a šta se takođe nastavlja kroz ceo roman. I već na samom početku vi ste tu pored njega. Zbijeni život, ili neživot, ljudi u kafani gde se čuje padanje karata na lepljive stolove, galama i dugačke nemačke reči, diše se sparni alkoholom ispunjen vazduh koji vas ošamuti i čini da tu odvratnost i prezir, možda baš ono kako sami sebe doživljavate, odjednom projektujete na druge i sve u momentu zamrzite, počevši od njihovih pogleda i reči, pa do gestikulacija i samog postojanja. Sedite za stolom, osećate taj umor koji je osećao Veljko Milićević. I ne običan umor, već onaj koji neće nestati nakon dužeg spavanja. Umor koji je kao plaštom obmotan razočaranjem i izgubljenošću, osećanje da ne samo da tu ne pripadate, već nigde ne pripadate. I baš to, ta izgubljenost i razočaranje, to će vas naterati da nastavite napred kako biste nešto našli. Ili ništa.
Bol i razočaranje, kako okrećete stranice, samo se nižu jedno za drugim. Gavra Đaković, glavni junak romana, omanji čovek crne kose, stajao je u kafani u ćošku i posmatrao sav taj svet koji njemu nije imao ni malo smisla. Pronašao je sebe u tom besmislu kojem je godinama okružen, svet koji je bezličan i prazan, svet od kojeg je želeo da pobegne, baš kao što je ponekada poželeo da pobegne sam od sebe. Ta odvratnost, lica i pokreti koji su mu postali odvratni, pogledi koji su mu bili glupi, sve je to bio samo začetak želje za begom, begom u selo i zelenilo, mesto koje je udaljeno od ove odvratnosti i podlosti. Tada nastaje glavni tok romana: odlazak iz grada u selo, kao i pokušaj prilagođavanja.
I, zaista, kako kaže Gavra: „Kud ja to, dođavola, idem“?
U tom metežu i lomljavi putnika koji su zaudarali na alkohol vidi se mala scena bežanja. Neki, poput našeg Gavre, odlazili su na selo dok su drugi, belih zuba koji kao da su salutirali i prikazivali mir i slobodu, odlazili preko okeana tražeći svoju sreću, te tako naš put, čitalački, baš kao i Gavrin, putnički, ovde započinje. I dok je noć bledela i voz huktao, Gavra je, za razliku od nas, rukama zatvarao oči kako bi zaspao na silu. Dok on pokušava da utone u san, tako mi polako ali sigurno tonemo u ovu fascinantnu knjigu gde svaka reč i rečenica ima svoje mesto i gde, na jako malo strana, vidimo ponovno briljiranje kratkog romana u srpskoj književnosti.
Iako izvanrednih delova ima širom knjige, pokušaću u ovom kratkom osvrtu da spomenem jako malo, kako ljudima ne bih pokvario iskustvo prilikom čitanja. Prvi je ovaj, deo kada je Gavra stajao ispred drveta i posmatrao propadanje, kako drveta tako i svoje.
„Neobično ga je nešto dirnulo u duši i čitavo tijelo streslo mu se nekom strepnjom kad je opazio da se stari jablan više kuće osušio. On ga pamti i voli još iz djetinjstva, radi njegovih vitkih, zelenkastih šibljika, njegovog bljedunjavog, uskog lišća, njegovog zviskog šuma pod vjetrom, radi gnijezda koja sjede među njegovim rašljama, radi onog bujnog i glasnog života među njegovim granama. A sada ga je gledao kako je suv i pust, ostario, pocrnio i oronuo, kako se nemoćno ispinje svojim surim stablom; vjetar čudnovato šumi u njegovim granama, koje klepeću tupim i suvim zvukom pod vjetrom i otkidaju se i padaju, lomeći se o tvrdu zemlju. I u tome udaranju umrlih grana, on je naslućivao jedan samrtnički ropac. „Dakle, i on!“ rekao je i zamislio se.“
Sukob mišljenja i dva sasvim različita života prikazuje se vrlo brzo u razgovoru Gavre sa njegovim bratom. Rekao bih da je ta scena veoma upečatljiva i jaka, mada sa druge strane i to je glupost, pošto je skoro svaka scena baš takva. Njegovo preispitivanje vidi se na nekoliko mesta, i svako mesto daje neku dodatnu snagu Gavrinom liku, i u tim momentima vidite koju bol on zapravo doživljava, bol koji obično niko nikada nije video jer se proživljava duboko u preispitivanju ili ispod jorgana i između četiri zida u samoći.
„Ti nijesi rđav čovek, a nijesi ni dobar“ – odgovorilo je nešto u njemu.
Jedna od scena koja mi je ostavila vrlo jak utisak bilo je mesto kada su tokom jedne šetnje svi izašli na ulice. Bile su to gomile ljudi i videli su se mnogi: radnici u odelima prekriveni krečom, lopate njihove, neki koji su ležali, devojke koje su se zagledale u izlozima. Sve mi je to delovalo kao prolaznost i večnost, sve mi je delovalo kao podsmeh života, nešto što drugi nisu primećivali ali Gavra jeste, i baš takve stvari izdvajale su ga od drugih, i baš takve stvari činile su ga jako nesrećnim.
„Gurnuli su ga u škole da bude gospodin, odvojila ga od zemlje i naroda, spriječili ga da uhvati korijena u zemlji iz koje je iznikao, gurnula ga u jedan život u koji kada je zagledao, on se zgrozio, užasnuo, trgnuo. I pošao je natrag kad već više mostova nije bilo: u onaj život nije se usudio da uđe, a ovaj drugi postao mu je nepristupan. I on je zastao, ostao tako stojeći, ne idući ni napred ni natrag, s prezrivim osmjehom prema sebi, sa rukama na leđima, osjećajući gorko svu bijedu i glupost svog položaja“.
Ono parče svetlosti za koju je pokušao da se uhvati, makar na kratko, bila je mlada devojka. Ne njegova, mada njegovom krivicom. I ne jedna, već dve. Prva, bila je Jeka, devojka koja mu je donosila ručak i koja je često bila tu da pospremi kuću. Druga, Irena, bila je inženjerova kći, kojima je iznajmljivao dve sobe. Kako mu se Irena davala, i kako je pokazivala svoju bolnu prošlost, tako se Gavra udaljavao. Hladni hodnici u kojem je Irena odrastala bili su hladni poput Gavre koji je, nakon ispričane prošlosti, ostao nem na njenu bol bez ikakve reči utehe. Često, kada bi ona pričala o nesreći, on je video samo sebe. Međutim, i tu ima dosta kompleksnih emocija i na jednom mestu se navodi kako mu je devojka služila samo kako bi potisnuo svoje misli i svoju mračnu stranu. Na drugom delu, doduše, vidi se njegova bol pri lošem odabiru jer je, pored ljubavi, on ipak izabrao sebe. I taj koga je izabrao je onaj koji nastavlja dalje i traži gde pripada. Ako igde i pripada.
Gavra Đaković. Kaputaš.
January 12, 2025
Bespuće.
Kakva knjiga! Ne znam zašto mi je toliko vremena trebalo da se posvetim ovako kratkoj knjizi (a znam za njeno postojanje bar 15 godina), ali eto, stiglo je i to na red.
Prva stvar, ujedno i pitanje za gudrids prijatelje koji imaju Nolitovo izdanje, pošto sam ja čitao poslednje štampano - Sumatrino iz 2021. - da li se i u Nolitovom ime Gavra Đaković u nominativu u 80 posto teksta javlja kao Gavre Đaković? I u čemu je stvar? Iz današnje perspektive, a i iz par mesta u knjizi vidi se da nekad stoji, baš kao i na koricama knjige: Gavra Đaković vratio se u zavičaj. Moglo bi da bude i Gavro, ali Gavre mi je dosta čudno - a ipak sam se srodio sa tim!
Drugo pitanje ima veze sa upotrebom reči "sasma" i "sasvim" koje bi trebalo da se potpuno podudaraju u značenju i da koreliraju pojmu "potpuno" odnosno "u potpunosti". Na kraju knjige vidimo autorovu belešku o vremenu nastanka dela: "London, 1905. i 1906, i Pariz, 1907." - i dok se "sasma" koristi samo jednom u prva tri poglavlja knjige, "sasvim" se pojavljuje u nastavku nekoliko puta. Sad, moj djed iz Slavonije govorio je uvek "sasma", a moje pitanje je, da li za te tri godine autorovog pisanja po tuđini mi možemo da vidimo kako on od svog zavičajnog "sasma" dolazi do beogradskog "sasvim"? I da li mi zapravo tu prisustvujemo samo njegovom ličnom usvajanju novog dijalekta ili uopšte jednoj modernizaciji izraza u književnom jeziku?
A sad da pređemo na sam sadržaj knjige - knjiga nosi naziv Bespuće, ali je tako puna nekog vitalizma i u njoj stvari postoje tako povezane da je to neverovatno. Dovoljno je setiti se lopata o koje se nakon iskopavanja teške crne zemlje odbijaju odbljesci sunca ili radnika koji "uzeše ponovo od sunca ugrijane alate" (str. 63). Dalje, kod Milićevića su stvari nekako uvek potpune ili dopunjene - nikada to nije samo čama ili samo radost i voda nikada nije voda, već kad radnici piju vodu, oni sedoše "da se odmore, da se napiju ugrijane vode." (str.62). Sve je u njegovom izrazu i svedeno ali i dopunjeno do prelivanja.
Još jednu stvar bih izdvojio kao bitnu. Nabokov je u predavanjima o Gogolju i Dostojevskom govorio o tome kako je unošenje novih boja u književnost značilo i samu promenu književnosti i ima tamo i neke spiskove ko je doneo koju boju i odvažio se da se njome koristi u svojim delima, a mi ovde imamo inženjera koji ima "crvene brkove" (str.57).
Dalje, ovo je i roman putovanja i puteva (kao da postoji neki drugi!):
Put Gavre Đakovića iz Zagreba u selo.
Put Gavre Đakovića po svojim mislima i osećanjima
Put Une koja nosi sa sobom brige i muke predaka
i na kraju: Put - put koji inženjer koji dinamitom razvaljuje bregove, pokušava da napravi sa gomilom radnika.
A nakon toga i put koji Gavra i Irena prelaze na relaciji: ne obraćam pažnju-volim te-ne obraćam pažnju - Irena odlazi, gde se na kraju nalazi i ova minijatura, dakle, mini priča za sebe:
"Rekla je Gavri Đakoviću da će otputovati sutra s ocem. On se samo začudio. Rekla mu je da je dobila mjesto. On joj je čestitao. Ona je htjela da ga omrzne u tom trenutku. Nije mogla." (str.101)
Usudio bih se reći da taj put koji uz reku Unu koja teče od kad je sveta i veka simbolizuje i samo ovo delo Veljka Milićevića. Dok stara, narodna umetnost postoji od vajkada i deluje tako prirodno i usklađeno, kad-kad brzo, kad-kad opet sporo, ali uvek prirodno, kao tok reke, roman Veljka Milićevića predstavlja rad jednog inžinjera sa dinamitom u rukama. Eksplozije na sve strane i rizik koji mora postojati da bi se stvorilo nešto tako važno i novo kao što je put, odnosno novi izraz, tj. roman.
Humor ovde neću pominjati mnogo - srećan sam što ga ima i što je na nivou da zubi moraju da vam se vide kad naletite na neke fazone.
Tu je još jedna zanimljiva stvar: Inženjer dobija na poklon BOCUN OD 10 LITARA domaće rakije (str.99). Za mene je bocun predstavljao uvek flašu za vino, ponegde bih čuo u upotrebi i samo za malo elegantniju vinsku flašu od 0.7, ali eto ga ovde debeli bocun - da li je bocun onda oduvek predstavljao bilo kakvu flašu ili mu se kroz 100 i kusur godina značenje suzilo, da ne kažem specijalizovalo za vina?
I, na kraju, hvaljen budi, uporni čitaoče! - reč-dve o dve reči, naime o imenu: Gavra Đaković. Imenovanje mi je u književnosti jako bitno i sklon sam tumačenju da je Gavra Đaković u stvari šifra za crnog učenika (jer čovek se uči dok je živ) koji treba da prođe kroz neke životne lekcije.
Gavra može biti i od Gavrila, ali može biti i od crnog gavrana, a ja sam na strani ovog drugog naturalističkog tumačenja. Dakle, roman o crnom učeniku bespuća - izuzetan.
EDIT:
Na 74. strani imamo:"On se ne sjećaše da je volio ikada u svome životu, volio na onaj način kako je on ljubav zamišljao..." - imamo jedan fin pasaž o univerzalijama. Da li je ljubav univerzalna stvar - tj. da li su činioci koji tvore ono što nazivamo ljubavlju uvek isti ili je, kako nas uči savremena psihologija, a posebno konstruktivizam, ljubav jedan pojam koji se kod svake osobe odnosi na različit skup stvari.
U romanu se, kad se Una izlije i kad teške kiše padnu pominju vododerine - jedna od meni omiljenih reči na srpskom, ali i vodojaže, koje bi, prema svemu što o tome znam trebalo da je sinonim sa vododerinama, ali je takođe prelepa reč.
Kakva knjiga! Ne znam zašto mi je toliko vremena trebalo da se posvetim ovako kratkoj knjizi (a znam za njeno postojanje bar 15 godina), ali eto, stiglo je i to na red.
Prva stvar, ujedno i pitanje za gudrids prijatelje koji imaju Nolitovo izdanje, pošto sam ja čitao poslednje štampano - Sumatrino iz 2021. - da li se i u Nolitovom ime Gavra Đaković u nominativu u 80 posto teksta javlja kao Gavre Đaković? I u čemu je stvar? Iz današnje perspektive, a i iz par mesta u knjizi vidi se da nekad stoji, baš kao i na koricama knjige: Gavra Đaković vratio se u zavičaj. Moglo bi da bude i Gavro, ali Gavre mi je dosta čudno - a ipak sam se srodio sa tim!
Drugo pitanje ima veze sa upotrebom reči "sasma" i "sasvim" koje bi trebalo da se potpuno podudaraju u značenju i da koreliraju pojmu "potpuno" odnosno "u potpunosti". Na kraju knjige vidimo autorovu belešku o vremenu nastanka dela: "London, 1905. i 1906, i Pariz, 1907." - i dok se "sasma" koristi samo jednom u prva tri poglavlja knjige, "sasvim" se pojavljuje u nastavku nekoliko puta. Sad, moj djed iz Slavonije govorio je uvek "sasma", a moje pitanje je, da li za te tri godine autorovog pisanja po tuđini mi možemo da vidimo kako on od svog zavičajnog "sasma" dolazi do beogradskog "sasvim"? I da li mi zapravo tu prisustvujemo samo njegovom ličnom usvajanju novog dijalekta ili uopšte jednoj modernizaciji izraza u književnom jeziku?
A sad da pređemo na sam sadržaj knjige - knjiga nosi naziv Bespuće, ali je tako puna nekog vitalizma i u njoj stvari postoje tako povezane da je to neverovatno. Dovoljno je setiti se lopata o koje se nakon iskopavanja teške crne zemlje odbijaju odbljesci sunca ili radnika koji "uzeše ponovo od sunca ugrijane alate" (str. 63). Dalje, kod Milićevića su stvari nekako uvek potpune ili dopunjene - nikada to nije samo čama ili samo radost i voda nikada nije voda, već kad radnici piju vodu, oni sedoše "da se odmore, da se napiju ugrijane vode." (str.62). Sve je u njegovom izrazu i svedeno ali i dopunjeno do prelivanja.
Još jednu stvar bih izdvojio kao bitnu. Nabokov je u predavanjima o Gogolju i Dostojevskom govorio o tome kako je unošenje novih boja u književnost značilo i samu promenu književnosti i ima tamo i neke spiskove ko je doneo koju boju i odvažio se da se njome koristi u svojim delima, a mi ovde imamo inženjera koji ima "crvene brkove" (str.57).
Dalje, ovo je i roman putovanja i puteva (kao da postoji neki drugi!):
Put Gavre Đakovića iz Zagreba u selo.
Put Gavre Đakovića po svojim mislima i osećanjima
Put Une koja nosi sa sobom brige i muke predaka
i na kraju: Put - put koji inženjer koji dinamitom razvaljuje bregove, pokušava da napravi sa gomilom radnika.
A nakon toga i put koji Gavra i Irena prelaze na relaciji: ne obraćam pažnju-volim te-ne obraćam pažnju - Irena odlazi, gde se na kraju nalazi i ova minijatura, dakle, mini priča za sebe:
"Rekla je Gavri Đakoviću da će otputovati sutra s ocem. On se samo začudio. Rekla mu je da je dobila mjesto. On joj je čestitao. Ona je htjela da ga omrzne u tom trenutku. Nije mogla." (str.101)
Usudio bih se reći da taj put koji uz reku Unu koja teče od kad je sveta i veka simbolizuje i samo ovo delo Veljka Milićevića. Dok stara, narodna umetnost postoji od vajkada i deluje tako prirodno i usklađeno, kad-kad brzo, kad-kad opet sporo, ali uvek prirodno, kao tok reke, roman Veljka Milićevića predstavlja rad jednog inžinjera sa dinamitom u rukama. Eksplozije na sve strane i rizik koji mora postojati da bi se stvorilo nešto tako važno i novo kao što je put, odnosno novi izraz, tj. roman.
Humor ovde neću pominjati mnogo - srećan sam što ga ima i što je na nivou da zubi moraju da vam se vide kad naletite na neke fazone.
Tu je još jedna zanimljiva stvar: Inženjer dobija na poklon BOCUN OD 10 LITARA domaće rakije (str.99). Za mene je bocun predstavljao uvek flašu za vino, ponegde bih čuo u upotrebi i samo za malo elegantniju vinsku flašu od 0.7, ali eto ga ovde debeli bocun - da li je bocun onda oduvek predstavljao bilo kakvu flašu ili mu se kroz 100 i kusur godina značenje suzilo, da ne kažem specijalizovalo za vina?
I, na kraju, hvaljen budi, uporni čitaoče! - reč-dve o dve reči, naime o imenu: Gavra Đaković. Imenovanje mi je u književnosti jako bitno i sklon sam tumačenju da je Gavra Đaković u stvari šifra za crnog učenika (jer čovek se uči dok je živ) koji treba da prođe kroz neke životne lekcije.
Gavra može biti i od Gavrila, ali može biti i od crnog gavrana, a ja sam na strani ovog drugog naturalističkog tumačenja. Dakle, roman o crnom učeniku bespuća - izuzetan.
EDIT:
Na 74. strani imamo:"On se ne sjećaše da je volio ikada u svome životu, volio na onaj način kako je on ljubav zamišljao..." - imamo jedan fin pasaž o univerzalijama. Da li je ljubav univerzalna stvar - tj. da li su činioci koji tvore ono što nazivamo ljubavlju uvek isti ili je, kako nas uči savremena psihologija, a posebno konstruktivizam, ljubav jedan pojam koji se kod svake osobe odnosi na različit skup stvari.
U romanu se, kad se Una izlije i kad teške kiše padnu pominju vododerine - jedna od meni omiljenih reči na srpskom, ali i vodojaže, koje bi, prema svemu što o tome znam trebalo da je sinonim sa vododerinama, ali je takođe prelepa reč.
This entire review has been hidden because of spoilers.
November 8, 2025
Potaknut čitanjem zbirke ,,Sprske realističke pripovetke", a naročito s tim u vezi i Milićevićevom grandioznom novelom ,,Vihor" odlučujem uzeti ,,Bespuće’’ u ruke. Ovaj kraći roman prati bezvoljnog i mrzovoljnog studenta Gavru Đakovića koji jednog dana naprosto odlučuje da se iz Zagreba vrati u svoj zavičaj jer ga trenutni život guši. Međutim, po povratku kući Gavre shvata da je prošlost umrla zajedno sa njegovim bližnjima, doživljava razočarenje i suočava se sa nemogućnošću ukorenjivanja na rodnoj grudi. Stranicama teksta provejava samrtnička atmosfera, praznina jednog sveobuhvatnog splina, a to vidimo i po piščevom svesnom izboru reči kojima dočarava Gavrino uspavano bivstvovanje u monotonom proteku vremena – bljutavi život; zadah starine i groblja; krvave uspomene; turobna ledena i mrtvačka kuća; gnusoba, poniženje i odvratnost; sirotinja i beda seljačkog života; prljavi kišni i blatnjavi dani; nemir, zbunjenost i slutnja; uskota, maljušnost i ništavilo … Čak je i priroda odraz Gavrinog teskobnog duševnog stanja – te tako i zavičajna reka Una, kao ,,ponosna gospođa’’ i ,,nezasita, bestidna bludnica’’ svojim nemilosrdnim tokom raznosi, potapa i ruši sve što joj se nađe na putu, a osušeni i oronuli jablan kraj Gavrine kuće nemoćno se propinje u ,,samrtničkom ropcu’’ kroz šumove vetra…
Ovo delo predstavlja svojevrsne zapise o čoveku iz podzemlja, koji, kako sam za sebe kaže ,,nije ni dobar a ni loš’’. Samo je nesnađen, nesiguran, neukorenjen, ne zna šta mu se dešava, niti zna, kako sam kaže još na početku -,,Kud ja to dođavola idem?’’.
Začetak Gavrinog sveopšteg duhovnog posrnuća i propadanja opisan je kroz smrt njegovog oca Manojla. Sprovod njegovog oca se ne odvija kao svečani čin već vidimo sveštenika koji obavlja ceremoniju pogreba mehanički i nezainteresovano, žureći da što pre završi taj dosadni posao. Povorka ljudi koja se kreće iza kovčega je živahna, razigrana, vesela, ne obazire se mnogo na muku porodice koja je ostala bez figure oca, te tako i sam život kao da ismeva i obezvređuje očevu smrt. Ovakav kontrastni prikaz između ostalog možemo videti i na narednim stranicama, na početku četvrtog poglavlja – i ovde se život podrugljivo osmehuje i kao da uživa u neskladu između lepote, punokrvnosti i blagostanja naspram teškog, mukotrpnog i patničnog preživljavanja.
Mnogo je još upečatljivih mesta u romanu da bih ih sve pokrio ovim prikazom, ali izdvojio bih još par – razgovor Gavre i brata mu Milana; Gavrin odlazak na liturgiju i slamanje iluzija tom prilikom; čuvena samospoznaja Gavre i ružnog bića punog zlobe u sebi…
Život u ,,Bespuću’’ je u znaku mrtvila, Gavre pored oca gubi i majku i brata, te naizgled ostaje sam u svojoj kući, u hodnicima prošlosti i milih sećanja na bezbrižne dane detinjstva. Ali da li je Gavre zaista ostao skroz sam? Nada i spasenje u romanu naziru se u ženskim likovima – služavka Jeka i ćerka inženjera Irena. One predstavljaju mladost i svetlost u inače tmurnom i jednoličnom (ne)životu Gavrinom. Ali Gavre, iako očigledno nesrećan, na kraju ipak ne odlučuje da načini taj sudbonosni korak prema ljubavi, obe ih odbacuje od sebe, odriče se svojih mladalačkih iluzija, bespovratno sahranjuje mladost i sve dublje se zamotava u svoju čamu, puštajući da život jednolično i tupo protiče u polusnu.
Roman se bavi i jednim izuzetno aktuelnim pitanjem tadašnjeg (a i današnjeg) doba - Da li bi Gavre Đaković bio srećan da je mogao da proživi život u svom zavičaju kao običan seljak, očekujući kišu tokom sušnih dana i radujući joj se, ne razmišljajući o čemu drugom? Ali njega su gurnuli u svet da postane gospodin, da se školuje i intelektualno razvija zahvaljujući čemu on nije uspeo nigde da se pronađe i ukoreni. Odvojen od svog doma, naroda i uspomena, kao i mnogi u to doba koji su poslati u svet, ne uspeva da se navikne na strani i drugačiji život, a pri povratku u domovinu shvata da su putevi koji ga vezuju za nju večno presečeni. Time on postaje univerzalni simbol večnog putnika nesnađene generacije XX veka koji traga za sopstvom i sopstvenim mestom u svetu.
Iako je Gavre izraziti antijunak, javljaju se momenti gde oseća grižu savesti i pokazuje svoje ljudske osobine – primera radi, on oseća grižu savesti zbog toga što se iskoristio jadnom služavkom Jekom i njenim osećanjima, ili kada ga je dirnula Irenina životna priča. Međutim, na samom kraju romana, on se prezrivo osmehnu kada i taj tračak ljudskosti konačno zamre u njemu. Tada emigrira u Ameriku, korice knjige se sklapaju, a nama ostaje da zamišljamo na koji način je Gavre proživeo ostatak svog zloslutnog i ispraznog (polu)života...
Velika je žalost što Veljko Milićević nakon svega par pripovetki i romana nije nastavio sa pisanjem književnosti. Verujem da bismo imali još dela ovakvog kalibra u kulturnom nasleđu. Bilo kako bilo, podaren nam je jedan par excellence biser moderne, srpske književnosti. Ne dajmo mu da bude zaboravljen u bespuću naše svakodnevnice. Pročitajte - najtoplija preporuka.
Ovo delo predstavlja svojevrsne zapise o čoveku iz podzemlja, koji, kako sam za sebe kaže ,,nije ni dobar a ni loš’’. Samo je nesnađen, nesiguran, neukorenjen, ne zna šta mu se dešava, niti zna, kako sam kaže još na početku -,,Kud ja to dođavola idem?’’.
Začetak Gavrinog sveopšteg duhovnog posrnuća i propadanja opisan je kroz smrt njegovog oca Manojla. Sprovod njegovog oca se ne odvija kao svečani čin već vidimo sveštenika koji obavlja ceremoniju pogreba mehanički i nezainteresovano, žureći da što pre završi taj dosadni posao. Povorka ljudi koja se kreće iza kovčega je živahna, razigrana, vesela, ne obazire se mnogo na muku porodice koja je ostala bez figure oca, te tako i sam život kao da ismeva i obezvređuje očevu smrt. Ovakav kontrastni prikaz između ostalog možemo videti i na narednim stranicama, na početku četvrtog poglavlja – i ovde se život podrugljivo osmehuje i kao da uživa u neskladu između lepote, punokrvnosti i blagostanja naspram teškog, mukotrpnog i patničnog preživljavanja.
Mnogo je još upečatljivih mesta u romanu da bih ih sve pokrio ovim prikazom, ali izdvojio bih još par – razgovor Gavre i brata mu Milana; Gavrin odlazak na liturgiju i slamanje iluzija tom prilikom; čuvena samospoznaja Gavre i ružnog bića punog zlobe u sebi…
Život u ,,Bespuću’’ je u znaku mrtvila, Gavre pored oca gubi i majku i brata, te naizgled ostaje sam u svojoj kući, u hodnicima prošlosti i milih sećanja na bezbrižne dane detinjstva. Ali da li je Gavre zaista ostao skroz sam? Nada i spasenje u romanu naziru se u ženskim likovima – služavka Jeka i ćerka inženjera Irena. One predstavljaju mladost i svetlost u inače tmurnom i jednoličnom (ne)životu Gavrinom. Ali Gavre, iako očigledno nesrećan, na kraju ipak ne odlučuje da načini taj sudbonosni korak prema ljubavi, obe ih odbacuje od sebe, odriče se svojih mladalačkih iluzija, bespovratno sahranjuje mladost i sve dublje se zamotava u svoju čamu, puštajući da život jednolično i tupo protiče u polusnu.
Roman se bavi i jednim izuzetno aktuelnim pitanjem tadašnjeg (a i današnjeg) doba - Da li bi Gavre Đaković bio srećan da je mogao da proživi život u svom zavičaju kao običan seljak, očekujući kišu tokom sušnih dana i radujući joj se, ne razmišljajući o čemu drugom? Ali njega su gurnuli u svet da postane gospodin, da se školuje i intelektualno razvija zahvaljujući čemu on nije uspeo nigde da se pronađe i ukoreni. Odvojen od svog doma, naroda i uspomena, kao i mnogi u to doba koji su poslati u svet, ne uspeva da se navikne na strani i drugačiji život, a pri povratku u domovinu shvata da su putevi koji ga vezuju za nju večno presečeni. Time on postaje univerzalni simbol večnog putnika nesnađene generacije XX veka koji traga za sopstvom i sopstvenim mestom u svetu.
Iako je Gavre izraziti antijunak, javljaju se momenti gde oseća grižu savesti i pokazuje svoje ljudske osobine – primera radi, on oseća grižu savesti zbog toga što se iskoristio jadnom služavkom Jekom i njenim osećanjima, ili kada ga je dirnula Irenina životna priča. Međutim, na samom kraju romana, on se prezrivo osmehnu kada i taj tračak ljudskosti konačno zamre u njemu. Tada emigrira u Ameriku, korice knjige se sklapaju, a nama ostaje da zamišljamo na koji način je Gavre proživeo ostatak svog zloslutnog i ispraznog (polu)života...
Velika je žalost što Veljko Milićević nakon svega par pripovetki i romana nije nastavio sa pisanjem književnosti. Verujem da bismo imali još dela ovakvog kalibra u kulturnom nasleđu. Bilo kako bilo, podaren nam je jedan par excellence biser moderne, srpske književnosti. Ne dajmo mu da bude zaboravljen u bespuću naše svakodnevnice. Pročitajte - najtoplija preporuka.
Read
September 10, 2022Solidno za svoje vreme i sredinu u kojoj nastaje, mada se oseća ruka mladog pisca.
Životno neiskusnog, al' darovitog i iznimno načitanog za svoju generaciju.
Žao mi da strogo stavim tri, ima tu lepo izvedenih odeljaka (i inovacija), a četvorku knjiga bi knjiga zaslužila ponajviše sa književno-istorijskog stanovišta, kao hrabri prvenac i zbog ukrštanja različitih literarnih uticaja.
Životno neiskusnog, al' darovitog i iznimno načitanog za svoju generaciju.
Žao mi da strogo stavim tri, ima tu lepo izvedenih odeljaka (i inovacija), a četvorku knjiga bi knjiga zaslužila ponajviše sa književno-istorijskog stanovišta, kao hrabri prvenac i zbog ukrštanja različitih literarnih uticaja.
July 12, 2025
Dovoljno je da autor napiše samo jedan roman da bi bio veliki pisac. Proza Veljka Milićevića, odnosno, njegov roman „Bespuće”, jedno je od veličanstvenijih prosijavanja domaće proze, koja svojim zamahom, slikama, bistrinom, može da stoji pored zanesenih, pospanih prizora Žerara de Nervala.
Gavra Đaković srodnik je poznatih imena, zatočenih u liminalnom prostoru, beznadežnosti nastaloj u dodiru između sveta i čoveka. U nerazaznatljivom magnovenju, Đakoviću nije jasno „zašto je neraspoložen”, jer, naizgled, za to nije bilo razloga, tek se on „prestrašio od ravnodušnosti koju je osjećao u sebi”.
Marsel Prust je pisao da se ne plaši smrti, jer je pre toga umro hiljadu puta; mi ne zaboravljamo samo prošle događaje, već i prošla „ja”. I toga je junak „Bespuća” svestan, posebno kad, rastužen i zanesen organskim, ravnodušnim tokom prirode, pokuša da afektivnim sećanjem „uzme iz tog djetinjeg vremena malo snage”, ali ostaje razočaran na vratnicama kapelice. Nema kod Milićevića spasenja sećanjem, begom u prirodu: oni su podsetnik pada. Godine ne čine da bude tuđ samo meštanima, već menjaju, prustovski, izgled mesta koje smo voleli.
Jedino ljubav,intuitivno, zadire u opustošene predele, ali zagledanje u prirodu, rečne brzake i planinske klance, ostaje, ne više kontrastni ideal, već, samim tim što je neosvojiv, deo ispražnjenosti, u kojoj se krije - premda subverzivna - zona udobnosti.
Gavra Đaković, poput Avrama o kom piše Miloš Todorović, ne može - i ne želi - da pronađe reč koja sve objašnjava, jer bi to narušilo estetski, ali i etički karakter duha: zahtevalo bi dublji rad.
Istakao bih i izvanredne, barokne detalje Milićevićeve proze, kao što je deo gde „prosta lampa prosipaše lijenu svjetlost na njezine kose koje su bile napola pale i na fino rumenkasto meso lijeve podlaktice sa koje se bio spustio raskopčan rukav”, što nas podseća na snene zagledanosti Nervalove rukavičarke iz „Silvije”, seoskog prozora u suton, kroz koji dopire blaga svetlost srebrnih reka, čineći vez na zidu beljim.
Gavra Đaković srodnik je poznatih imena, zatočenih u liminalnom prostoru, beznadežnosti nastaloj u dodiru između sveta i čoveka. U nerazaznatljivom magnovenju, Đakoviću nije jasno „zašto je neraspoložen”, jer, naizgled, za to nije bilo razloga, tek se on „prestrašio od ravnodušnosti koju je osjećao u sebi”.
Marsel Prust je pisao da se ne plaši smrti, jer je pre toga umro hiljadu puta; mi ne zaboravljamo samo prošle događaje, već i prošla „ja”. I toga je junak „Bespuća” svestan, posebno kad, rastužen i zanesen organskim, ravnodušnim tokom prirode, pokuša da afektivnim sećanjem „uzme iz tog djetinjeg vremena malo snage”, ali ostaje razočaran na vratnicama kapelice. Nema kod Milićevića spasenja sećanjem, begom u prirodu: oni su podsetnik pada. Godine ne čine da bude tuđ samo meštanima, već menjaju, prustovski, izgled mesta koje smo voleli.
Jedino ljubav,intuitivno, zadire u opustošene predele, ali zagledanje u prirodu, rečne brzake i planinske klance, ostaje, ne više kontrastni ideal, već, samim tim što je neosvojiv, deo ispražnjenosti, u kojoj se krije - premda subverzivna - zona udobnosti.
Gavra Đaković, poput Avrama o kom piše Miloš Todorović, ne može - i ne želi - da pronađe reč koja sve objašnjava, jer bi to narušilo estetski, ali i etički karakter duha: zahtevalo bi dublji rad.
Istakao bih i izvanredne, barokne detalje Milićevićeve proze, kao što je deo gde „prosta lampa prosipaše lijenu svjetlost na njezine kose koje su bile napola pale i na fino rumenkasto meso lijeve podlaktice sa koje se bio spustio raskopčan rukav”, što nas podseća na snene zagledanosti Nervalove rukavičarke iz „Silvije”, seoskog prozora u suton, kroz koji dopire blaga svetlost srebrnih reka, čineći vez na zidu beljim.
November 20, 2021
waaao! predivno! zašto se ovo ne čita u šlolskoj lektiri? pa ovaj gavre đaković je neki naš evgenije onjegin... a onda, ti opisi une-dođe mi da odmah krenem na put, da uronim pogled u tu reku...
June 14, 2022
Милићевићев млади интелектуалац Гавре Ђаковић модеран је књижевни лик у коме се сударају урбано и рурално, модерно и традиционално, садашњост и прошлост. Гавре се у својом тренутном окружењу, омрзнутој плиткој загребачкој средини, осећа изгубљено, равнодушно, стегнуто, и одлучује да се врати у свој родни крај, крај реке Уне, где се нада да ће га осећања из детињства или неочекивани догађај покренути из овог безнађа. Кроз брутално реалистичне и дубоко психолошке описе Гавриног стања по повратку у завичај, увиђа се да је након носталгичног налета и превирања многих жалосних успомена, тај период за њега завршен, да је постао странац и у сопственом завичају, да је изгубљен у међупростору неодређености. Пошто му се указује догађај који је ишчекивао и који би његовом животу могао удахнути свежину, Милићевићев Гавре осећа готово Кундерину литост, осећање проузроковано изенадним схватањем сопсвеног очаја. Немоћан да савлада осећања, одлучује да сасвим пресече и бира емиграцију.
У извјесним часовима он бијаше сасвим туђ самоме себи. Мјесто једног туробног, замишљеног, разочараног човјека, како је он себе замишљао, он налажаше у себи једно чудновато ружно биће, пуно злобе према свијету и животу, себично и јадно своме рођеном злу. Он се запрепашћавао, чудио, питао: „Откуда ово мени? Кад се је ово биће уселило у мене? Откуда је дошло? Шта хоће тај човјек који мрзи себе и друге, који се подсмијева свему и себи, који живи од зла из којега је изникао?“ И он га загледаваше, посматраше и налажаше на њему своје црте. „Не, не, нијесам то ја!“ рекао је он с ужасавањем, док је овај у њему направио једну презриву гримасу. Па кад је покушао да га ухвати, да га ишчупа, он је осјетио његову снагу; он је осјетио како је то биће уско срасло с њим, како га оно и сачињава, да то није нитко други до он, Гавро Ђаковић, да он носи годинама то биће у себи, да га годинама крије, ућуткује, претрпава гомилама изговора, обмана, лажи, да га се боји и да поштује, и да му се са тајним уживањем ропски покорава. Он га је осјећао у себи као терет који га вуче земљи, који му не да да се крене, исправи, пође; који га је обухватио својим великим, неприродним рукама и стеже му тијело, притискује мозак и води га вазда у једном истом уском кругу; меће му своје велике дланове пред очи и заклања му видике, говорећи му да не гледа и види, да нема ничега за чим треба да се тежи, ни циљева који треба да се траже, ни путева који њиме воде. Он убија жеље, сужује мисли, затвара очи, заглушује својом гласином све што се око њега чује, збива, гласно живи и ори. Он кликће кад опажа у њему пустош гдје се шири, наде гдје се ломе. И кад све застане и замре, кад настане у њему једна чудна мртва тишина, он осјећа у себи његово задовољно дисање. Гавре Ђаковић осјећаше да га се боји, да стријепи пред њим и да уступа кад покуша да му се отме или, кад се ухвати с њиме у коштац, како га онај слама, мрви, сатире и обара, показујући своју снагу и надмоћност.
У извјесним часовима он бијаше сасвим туђ самоме себи. Мјесто једног туробног, замишљеног, разочараног човјека, како је он себе замишљао, он налажаше у себи једно чудновато ружно биће, пуно злобе према свијету и животу, себично и јадно своме рођеном злу. Он се запрепашћавао, чудио, питао: „Откуда ово мени? Кад се је ово биће уселило у мене? Откуда је дошло? Шта хоће тај човјек који мрзи себе и друге, који се подсмијева свему и себи, који живи од зла из којега је изникао?“ И он га загледаваше, посматраше и налажаше на њему своје црте. „Не, не, нијесам то ја!“ рекао је он с ужасавањем, док је овај у њему направио једну презриву гримасу. Па кад је покушао да га ухвати, да га ишчупа, он је осјетио његову снагу; он је осјетио како је то биће уско срасло с њим, како га оно и сачињава, да то није нитко други до он, Гавро Ђаковић, да он носи годинама то биће у себи, да га годинама крије, ућуткује, претрпава гомилама изговора, обмана, лажи, да га се боји и да поштује, и да му се са тајним уживањем ропски покорава. Он га је осјећао у себи као терет који га вуче земљи, који му не да да се крене, исправи, пође; који га је обухватио својим великим, неприродним рукама и стеже му тијело, притискује мозак и води га вазда у једном истом уском кругу; меће му своје велике дланове пред очи и заклања му видике, говорећи му да не гледа и види, да нема ничега за чим треба да се тежи, ни циљева који треба да се траже, ни путева који њиме воде. Он убија жеље, сужује мисли, затвара очи, заглушује својом гласином све што се око њега чује, збива, гласно живи и ори. Он кликће кад опажа у њему пустош гдје се шири, наде гдје се ломе. И кад све застане и замре, кад настане у њему једна чудна мртва тишина, он осјећа у себи његово задовољно дисање. Гавре Ђаковић осјећаше да га се боји, да стријепи пред њим и да уступа кад покуша да му се отме или, кад се ухвати с њиме у коштац, како га онај слама, мрви, сатире и обара, показујући своју снагу и надмоћност.
August 16, 2017
Па...
Не постоји десет звездица.
Не постоји десет звездица.
June 9, 2025
tebra totalni modernizam ludilo HALO POLICIJA👮
November 11, 2022
Сматра се за први модерни роман у српској књижевности и има због чега. Пук егзистенцијализам јунака спојен са дубоком психолошком карактеризацијом, па и са ванвременском дескрипцијим природе чини овај кратак роман ( мање од 100 страница) слојевитим делом које ако се не тумачи из сваког могућег аспекта, од њега, ми као тумачи и читаоци, не извлачимо максимум. Подражавање природе, опис реке Уне као сталне тачке Гавриног живота, приповедач који нам пружа онолико колико нам пружа и лик, ни мање ни више, синтагме које су толико поетичне да од њих самих може створити песма. Мислим да треба да буде у лектири за 4. годину средње школе.
October 9, 2021
За оне неснађене... 💕
⭐⭐⭐⭐⭐
⭐⭐⭐⭐⭐
Read
December 12, 2025Роман это слишком короткий для того, чтобы ожидать развернутый какой-нибудь сюжет. Всё-таки, остается впечатление, что речь идёт о ряде отдельных записок, пусть и в одном духе написанных. Описания Миличевича достаточно часто прекрасны, но кажется это только иногда – замечу описане реки Уны, жизни и работы крестян. В остальных случаях, по крайней мере моего чтения касаясь, теряется внимание из-за множества эпитетов и излишных прилагательных, либо легких сравнений. Вид этих вроде роскошных украшений мне напоминает барок.
Ну и вот, все сказано не позволило мне сочувствовать главному герою, его меланхолии и тоске. В сути, эффект такой: будто перерасказ романа Достоевского. Есть идея и переносимая суть, ещё как, но слишком недоработанно.
Но, запомним, речь о двадцати-с-чем-то-летнем молодом человеке во время окончания романа.
Ну и вот, все сказано не позволило мне сочувствовать главному герою, его меланхолии и тоске. В сути, эффект такой: будто перерасказ романа Достоевского. Есть идея и переносимая суть, ещё как, но слишком недоработанно.
Но, запомним, речь о двадцати-с-чем-то-летнем молодом человеке во время окончания романа.
March 16, 2021
Jako dobra knjiga o suvisnom junaku i njegovom zivotu , prika neke hronicne usamljenosti , zivota bez cilja i svetlosti, bez korena, na kraju beg u Ameriku , zemlju otudjenosti. Zapravo ovde i nema nekih posebnih desavanja, ali se covek veze za Gavru Djakovica , posebno u ovo vreme pandemije i neizvesnosti kad cesto i jeste sve sivo, kao sto je i u njegovom zivotu. Nadam se da je po odlasku u Ameriku postao srecniji covek.
January 3, 2023
Bez velikih očekivanja krenuh sa čitanjem—i ostah bez velikih očekivanja. Psihološka razrada me podseća na ruske majstore pripovedanja. Ipak, teskoba glavnog junaka nije izvedena do istog stepena a onda je i prebrzo, prelako okončana.
October 2, 2023
Kafka pre Kafke. Preporuke!!!
March 17, 2025
Odslušala sinoć na kanalu Čitajmo zajedno (audio lektire) na YouTube-u dok sam vezla, divno mi je pravila društvo.
Nihilizam i traganje za korenima u mladosti je još uvek bezvremena tema. Posebno se čini prikladna u ovom današnjem dobu gde ni ljudi sa to malo privilegije i sigurnosti, kao glavni lik ovog romana koji je jedini naslednik porodičnog imanja i kojeg je porodica iškolovala iako on od tog obrazovanja odustaje, nisu srećni niti "ukorenjeni" jer trenutno društveno stanje to malo kome dozvoljava.
Nihilizam i traganje za korenima u mladosti je još uvek bezvremena tema. Posebno se čini prikladna u ovom današnjem dobu gde ni ljudi sa to malo privilegije i sigurnosti, kao glavni lik ovog romana koji je jedini naslednik porodičnog imanja i kojeg je porodica iškolovala iako on od tog obrazovanja odustaje, nisu srećni niti "ukorenjeni" jer trenutno društveno stanje to malo kome dozvoljava.
Displaying 1 - 18 of 18 reviews