What do you think?
Rate this book
Fornuftens Perversion
Er det sandt, at oplysning forer lige fra den franske revolution til nutidens demokrati? Ikke, hvis man sporger modoplysningen, som denne bog Oplysningsfilosofien perverterer det, der gor livet stabilt og sandt, den forvandler mennesket til noget monstrost, friheden til trAeldom og terror - og fornuften til ufornuft.Modoplysningen er bade en radikal form for oplysningskritik og navnet pa en historisk periode, der strAekker sig over artierne for, under og efter den franske revolution. Denne bog giver for forste gang pa dansk et prAecist billede af modoplysningen - og rummer nyoversatte primAertekster af de tre centrale modoplysningstAenkere Edmund Burke, Joseph de Maistre og Juan Donoso Cortes.Oplysningsprojektet er i dag under angreb fra mange sider - lige fra radikal islamisme, konservativ nationalisme og new age-bevAegelser til filosofiske modestromninger. Men oplysningen er altid blevet sagt imod, og skal vi forsta modoplysningen ogsa i dens nutidige former, ma vi kende dens idehistorie. Det er den, der fortAelles i Fornuftens perversion.
244 pages, Paperback
First published January 1, 2008
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 2 of 2 reviews
September 25, 2017
Da bi se borio protiv određenih ideja moraš biti upoznat s njima. Zbog ovakvog pristupa često uhvatim sebe kako provodim sate baveći se glupostima. I upravo ovaj pristup je ono što kritičari prosvetiteljstva nemaju u dovoljnoj meri. Oni se uglavnom bore protiv neke njihove, ekstremne i banalizovane verzije prosvetiteljstva. Ili jednostavno odbijaju da se bave njime u celini i biraju za analizu samo one delove koji su im sporni bez obraćanja pažnje na pozitivne stvari koje uglavnom prevladavaju. Ovo se naročito odnosi na današnje mislioce koji bi trebalo da umeju da postupaju pametnije.
Izgleda da nema mnogo literature koja se bavi kontraprosvetiteljstvom. Očigledano da su ga istraživači ignorisali. Ovo je velika šteta jer čak i danas ove retrogradne ideje prave probleme. Ova ne previše obimna knjiga je prvenstveno usmerena na izvorno kontraprosvetiteljstvo. Prvi deo knjige se bavi trojicom filozofa i političara s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka: Edmund Berk, Žozef de Mestr i Huan Donoso Kortes, svako je dobio po jedno poglavlje u prvom delu knjige i preneseni su celi njihovi tekstovi u drugom delu knjige. Još jedno poglavlje se bavi Rusoom koji izgleda može da se čita i na jedan i na drugi način. Čovek je izgleda bio kontraš. Završno poglavlje samog traktata ima malo kritičniji ton i bavi se dvojicom ili trojicom modernijih autora. Pre čitanja knjige sam očekivao da će ovaj deo biti duži. Nadao sam se da ću ovde pronaći neke moderne filozofe kontraprovetiteljstva čije ideje imaju imalo smisla ali i dalje mi izgleda da takvih jednostavno nema. Sa glupostima se počelo i tako se i nastavilo do dana današnjeg. Pritom, pionirima iracionalne misli se može oprostiti jer potiču iz društva u kome nije bilo lako razviti kritički duh. Danas za to jednostavno nema opravdanja pošto da bi se došlo do kontraprosvetiteljstva mora prvo da se odbaci prosvetiteljstvo. A to nije uvek tako lako.
Suština prosvetiteljstva je u tome da je omogućilo ispitivanje svega. Njegovi protivnici se uvek bore protiv te ideje jer im odgovara da određene stvari budu neupitne. A zašto? Zato! Toliko. Ako se i ponudi neki razlog uvek su tu jezičke akrobacije, npr. prosto pozivanje na tradiciju, zato što je, kao, tako prirodno, tako je Bog odlučio i sl. Oni samo proizvoljno definišu stvarnost i bez dokaza zahtevaju od drugih da žive tu njihovu stvarnost. Naravno niko od njih ne veruje da zastupa iracionalnost i neslobodu, problem je samo što oni to drugačije definišu. Njima istina nije nešto što je dokazano već samo ono na šta su navikli ili su im tako rekli autoriteti. A sloboda je nešto što njima omogućava da žive takvu istinu. Drugi su manje bitni. Oni postavljaju apsolutne granice koje se ne smeju prekoračiti. Pitanja ne smeju da se postavljaju jer posle prvog dolazi drugo, treće... Stalna sumnja! Čim ta skepsa postane stalna čovek gubi oslonac jer nema kraja novim pitanjima. Svaka kritika se stoga vidi kao napad na sav autoritet i svu tradiciju, ne samo na delove. Prošlost je savršena ali nikad objašnjena. Budućnost je, ako nije kao prošlost, sva užasna, potpuna dekadencija. Kad se postavi prvo pitanje, dekadencija postaje nepovratna, nestaju apsolutne vrednosti (što znači sve vrednosti), gubi se (sav) autoritet bez koga je čovek, naravno, izgubljen. Bez spolja nametnutih kočnica, za njih "tolerancija postaje ravnodušnost, jednakost postaje uniformnost, sloboda postaje razularenost i anarhija". Nema slobode, nema humanizma, nema ničega.
Osim ličnih interesa, razlog za ovakva razmišljanja je, naravno, religija. Po njima, religija je neizbrisiv deo ljudskog društva. Nje će uvek biti pa je zato bolje da to bude "prava" religija, to jest, njihova religija. Ne daj Bože da to bude neka od nekoliko hiljada drugih. Naročito to ne sme da bude ateizam jer to, naravno, vodi u anarhiju. Tu mesto Boga, kao, zazima čovek a to vodi samo u propast. Po hrišćanstvu, čovek se rađa zao i bez religije takav i ostaje, treba ga ukrotiti. Diktatura treba da uspori propast i bude samo privremena, dok se ne uspostavi dominacija religije. Sekularizam zadržava sve užasne strane religije ali nijednu pozitivnu. Zaboravlja se da je u vreme prevlasti religije bilo samo mnogo, mnogo gore. Prosvetiteljtsvo nikad nije imalo problem s religijom kao takvom već s nekim oblicima i izvesnim religijskim institucijama.
Često se daju primeri ateističkih totalitarističkih država do kojih je navodno dovelo prosvetiteljstvo. Predviđa se takva budućnost u celom svetu, samo zbog prosvetiteljstva. Ali oni ne uviđaju da totalitarizam nikad ne može da bude u skladu s prosvetiteljskim idejama jer nema osnovan element: da ne postoje apsolutne istine i da se sve mora preispitivati. Ovaj argument o totalitarizmu je i moralno prjav jer ne dozvoljava da se razluči demokratija od totalitarizma. "Zaboravlja se da se naša sposobnost da budemo užasnuti nepravdama izoštrila upravo zbog prosvetiteljstva."
Kontraprosvetiteljstvo je moderna pojava koja se pojavila odmah s prosvetiteljstvom. I razvijala se do danas. Kontraprosvetiteljstvo nije isto što i konzervativizam već je samo njegov ekstreman, reakcionarni deo koji vodi u, na primer, religiozni fundamentalizam. Danas je kontraprosvetiteljsvo, naravno, umerenije i uglavnom ima za cilj kritiku krajnjih granica prosvetiteljstva a ne totalno odbacivanje prosvetiteljstva koje je, po njima, otišlo predaleko. Uglavnom je deteologizovano. Ipak, osnove su ostale iste. Tako se današnji protivnici uglavnom mogu svrstati u prosvetiteljstvo. To često može da bude oblik koji autor naziva "nadobudno prosvetiteljsvo". Njegove pristalice vrednosti koje im odgovaraju proglašavaju izuzetim od rasprave i proglašavaju prosvetiteljstvo gotovim projektom. Primer za to je rasprava zapad - islam. Ekstremni desničari se pozivaju na prosvetiteljstvo kada im to odgovara pa kod ovog primera obrću uloge. Opet postavljaju apsolutne granice a to nije i ne može biti prosvetiteljstvo.
Na kraju autor citira Kanta koji je rekao: "Mi ne živimo u prosvećenom dobu već u dobu prosvetiteljstva. Fali još mnogo." Dobar kraj.
P.S.
Ne razumem zašto se ljudi bune što im se zabranjuje da zlostavljaju druge, jer ako žele da daju sebi pravo da odlučuju o sudbinama drugih onda je sasvim logično da daju drugima isto pravo da odlučuju o njihovoj sudbini. To i dobijaju. Pritom njihovo uverenje je manje-više nasumično dok je uverenje sekularista, u suštini, samo pragmatično: ako želiš da ugrožavaš druge onda moraš dati pravo drugima pravo da ugrožavaju tebe, što je neodrživo. U stvari ovde se samo radi o traženju posebnih privilegija za sebe. Ti ljudi samo treba da se upitaju da li žele da daju posebne nasumične privilegije drugima koje ugrožavaju njih same. S obzirom da se već bune protiv toga, jasno je da ne žele da to dozvole. Prema tome, ne mogu ni sami da dobiju takva prava.
Izgleda da nema mnogo literature koja se bavi kontraprosvetiteljstvom. Očigledano da su ga istraživači ignorisali. Ovo je velika šteta jer čak i danas ove retrogradne ideje prave probleme. Ova ne previše obimna knjiga je prvenstveno usmerena na izvorno kontraprosvetiteljstvo. Prvi deo knjige se bavi trojicom filozofa i političara s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka: Edmund Berk, Žozef de Mestr i Huan Donoso Kortes, svako je dobio po jedno poglavlje u prvom delu knjige i preneseni su celi njihovi tekstovi u drugom delu knjige. Još jedno poglavlje se bavi Rusoom koji izgleda može da se čita i na jedan i na drugi način. Čovek je izgleda bio kontraš. Završno poglavlje samog traktata ima malo kritičniji ton i bavi se dvojicom ili trojicom modernijih autora. Pre čitanja knjige sam očekivao da će ovaj deo biti duži. Nadao sam se da ću ovde pronaći neke moderne filozofe kontraprovetiteljstva čije ideje imaju imalo smisla ali i dalje mi izgleda da takvih jednostavno nema. Sa glupostima se počelo i tako se i nastavilo do dana današnjeg. Pritom, pionirima iracionalne misli se može oprostiti jer potiču iz društva u kome nije bilo lako razviti kritički duh. Danas za to jednostavno nema opravdanja pošto da bi se došlo do kontraprosvetiteljstva mora prvo da se odbaci prosvetiteljstvo. A to nije uvek tako lako.
Suština prosvetiteljstva je u tome da je omogućilo ispitivanje svega. Njegovi protivnici se uvek bore protiv te ideje jer im odgovara da određene stvari budu neupitne. A zašto? Zato! Toliko. Ako se i ponudi neki razlog uvek su tu jezičke akrobacije, npr. prosto pozivanje na tradiciju, zato što je, kao, tako prirodno, tako je Bog odlučio i sl. Oni samo proizvoljno definišu stvarnost i bez dokaza zahtevaju od drugih da žive tu njihovu stvarnost. Naravno niko od njih ne veruje da zastupa iracionalnost i neslobodu, problem je samo što oni to drugačije definišu. Njima istina nije nešto što je dokazano već samo ono na šta su navikli ili su im tako rekli autoriteti. A sloboda je nešto što njima omogućava da žive takvu istinu. Drugi su manje bitni. Oni postavljaju apsolutne granice koje se ne smeju prekoračiti. Pitanja ne smeju da se postavljaju jer posle prvog dolazi drugo, treće... Stalna sumnja! Čim ta skepsa postane stalna čovek gubi oslonac jer nema kraja novim pitanjima. Svaka kritika se stoga vidi kao napad na sav autoritet i svu tradiciju, ne samo na delove. Prošlost je savršena ali nikad objašnjena. Budućnost je, ako nije kao prošlost, sva užasna, potpuna dekadencija. Kad se postavi prvo pitanje, dekadencija postaje nepovratna, nestaju apsolutne vrednosti (što znači sve vrednosti), gubi se (sav) autoritet bez koga je čovek, naravno, izgubljen. Bez spolja nametnutih kočnica, za njih "tolerancija postaje ravnodušnost, jednakost postaje uniformnost, sloboda postaje razularenost i anarhija". Nema slobode, nema humanizma, nema ničega.
Osim ličnih interesa, razlog za ovakva razmišljanja je, naravno, religija. Po njima, religija je neizbrisiv deo ljudskog društva. Nje će uvek biti pa je zato bolje da to bude "prava" religija, to jest, njihova religija. Ne daj Bože da to bude neka od nekoliko hiljada drugih. Naročito to ne sme da bude ateizam jer to, naravno, vodi u anarhiju. Tu mesto Boga, kao, zazima čovek a to vodi samo u propast. Po hrišćanstvu, čovek se rađa zao i bez religije takav i ostaje, treba ga ukrotiti. Diktatura treba da uspori propast i bude samo privremena, dok se ne uspostavi dominacija religije. Sekularizam zadržava sve užasne strane religije ali nijednu pozitivnu. Zaboravlja se da je u vreme prevlasti religije bilo samo mnogo, mnogo gore. Prosvetiteljtsvo nikad nije imalo problem s religijom kao takvom već s nekim oblicima i izvesnim religijskim institucijama.
Često se daju primeri ateističkih totalitarističkih država do kojih je navodno dovelo prosvetiteljstvo. Predviđa se takva budućnost u celom svetu, samo zbog prosvetiteljstva. Ali oni ne uviđaju da totalitarizam nikad ne može da bude u skladu s prosvetiteljskim idejama jer nema osnovan element: da ne postoje apsolutne istine i da se sve mora preispitivati. Ovaj argument o totalitarizmu je i moralno prjav jer ne dozvoljava da se razluči demokratija od totalitarizma. "Zaboravlja se da se naša sposobnost da budemo užasnuti nepravdama izoštrila upravo zbog prosvetiteljstva."
Kontraprosvetiteljstvo je moderna pojava koja se pojavila odmah s prosvetiteljstvom. I razvijala se do danas. Kontraprosvetiteljstvo nije isto što i konzervativizam već je samo njegov ekstreman, reakcionarni deo koji vodi u, na primer, religiozni fundamentalizam. Danas je kontraprosvetiteljsvo, naravno, umerenije i uglavnom ima za cilj kritiku krajnjih granica prosvetiteljstva a ne totalno odbacivanje prosvetiteljstva koje je, po njima, otišlo predaleko. Uglavnom je deteologizovano. Ipak, osnove su ostale iste. Tako se današnji protivnici uglavnom mogu svrstati u prosvetiteljstvo. To često može da bude oblik koji autor naziva "nadobudno prosvetiteljsvo". Njegove pristalice vrednosti koje im odgovaraju proglašavaju izuzetim od rasprave i proglašavaju prosvetiteljstvo gotovim projektom. Primer za to je rasprava zapad - islam. Ekstremni desničari se pozivaju na prosvetiteljstvo kada im to odgovara pa kod ovog primera obrću uloge. Opet postavljaju apsolutne granice a to nije i ne može biti prosvetiteljstvo.
Na kraju autor citira Kanta koji je rekao: "Mi ne živimo u prosvećenom dobu već u dobu prosvetiteljstva. Fali još mnogo." Dobar kraj.
P.S.
Ne razumem zašto se ljudi bune što im se zabranjuje da zlostavljaju druge, jer ako žele da daju sebi pravo da odlučuju o sudbinama drugih onda je sasvim logično da daju drugima isto pravo da odlučuju o njihovoj sudbini. To i dobijaju. Pritom njihovo uverenje je manje-više nasumično dok je uverenje sekularista, u suštini, samo pragmatično: ako želiš da ugrožavaš druge onda moraš dati pravo drugima pravo da ugrožavaju tebe, što je neodrživo. U stvari ovde se samo radi o traženju posebnih privilegija za sebe. Ti ljudi samo treba da se upitaju da li žele da daju posebne nasumične privilegije drugima koje ugrožavaju njih same. S obzirom da se već bune protiv toga, jasno je da ne žele da to dozvole. Prema tome, ne mogu ni sami da dobiju takva prava.
September 5, 2012
En fin introduktion på dansk til modoplysningens tænkere inklusiv relevante uddrag fra primær-kilder. Eneste anke er vel at det 'blot' er en introduktion; et mere dybtgående studie vil nok kræve at man følger de mange referencer og læser videre.
Displaying 1 - 2 of 2 reviews