Posle čitanja jednog ovakvog remek-dela teško je naći prave reči koje bi iskazale divljenje koje osećam prema Arturu Klarku; čovek je pravi genijalac, vizionar, a na momente mi se činilo kao da nije sa ove planete.

Priznajem, oduvek sam bila fascinirana Svemirom. Kada sam bila mala, Mesec je za mene bio nešto najveličanstvenije što postoji. Svakakve ideje su mi se u to vreme motale po glavi, počev od toga da li neko živi na Mesecu, pa do toga šta bi bilo kad bi Mesec jednog dana pao na Zemlju?! Šta, vi kao niste o tome razmišljali kad ste bili dete? Niste?! E, pa onda ne znam kakvo vam je bilo detinjstvo!

U svakom slučaju, koliko god da sam oduvek imala bujnu maštu, postoji nešto što nikada nisam mogla da zamislim: kako je to biti astronaut? lebdeti u svemiru, osećati sav taj beskraj oko sebe, tu beskonačnost, videti Zemlju iz jedne druge perspektive...to mi je i dalje nepojmljivo. I kako neko ko je bio u prilici da sve to iskusi, može posle toga da se vrati kući, kosi travnjak, gleda fudbalsku utakmicu, redovno plaća porez i mirno sačeka penziju? Kako može da nastavi sa "normalnim" životom?

Čovek uvek teži, ili bi barem trebalo da teži, da što više napreduje, pomera granice koje je sam sebi postavio, ispituje nepoznato, nalazi odgovore na ključna pitanja, postavlja nova pitanja generacijama koje dolaze. Ali, šta ako postoje neka pitanja na koja odgovora nema, ili ih još uvek nema. Da li je to onda neuspeh, da li je Čovek zakazao? Već godinama unazad traženje odgovora na pitanje - postoji li život van Zemlje? zaokuplja pažnju naučnika i običnih smrtnika. Ako postoji, u kojoj formi postoji? Ako postoji, da li je Čovek spreman na tu mogućnost? A šta ako ipak ne postoji?

Na sva ova pitanja zahvaljujući Arturu Klarku sada gledam iz jedne potpuno nove perspektive.
Hvala mu na tome.