What do you think?
Rate this book
Prijatelji
„U romanu za koji je pisac 1980. godine dobio NIN-ovu nagradu, o tabuiziranom prijateljstvu jednog kosovskog Albanca, Istrefa Verija, i poslednjeg potomka stare srpske, beogradske porodice Hadžislavković, Vladana Hadžislavkovića, oksfordskog đaka, osobito dominiraju dogmatičnost i fanatizam jedne (klasne, ideološke vrste) prema isključivosti drugačije ideologije, koja počiva na otporu prema svemu što je primitivno i destruktivno po građansku kulturu.“ - Bojana Stojanović-Pantović
„Predočavajući čitaocima uzbudljivu sliku neizbežnih i nerešivih sukoba među ljudima različitih civilizacijskih interesa i različitih kulturnih nivoa, Selenić postojano u svojim romanima ukazuje na to da je jemstvo ljudske vitalnosti u čovekovoj sposobnosti da uoči različitost i razumeva drugog i drukčijeg, ali da procesi ovog razumevanja nose tragične nesporazume i sukobe.“ - Ljubiša Jeremić
„Roman Prijatelji je neka vrsta iznuđenog povlačenja od otvorene konfrontacije dva protivnička morala na temu neprirodne – pa zato i neodržive – vezanosti dva suprotna statičnog i klonulog građanskog intelektualca sa dekadentnim i nezdravim sklonostima, i dinamičnog, zdravog albanskog momčića, koji od testeraša, pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika, prerasta u čoveka novog doba.“ - Predrag Palavestra
„Predočavajući čitaocima uzbudljivu sliku neizbežnih i nerešivih sukoba među ljudima različitih civilizacijskih interesa i različitih kulturnih nivoa, Selenić postojano u svojim romanima ukazuje na to da je jemstvo ljudske vitalnosti u čovekovoj sposobnosti da uoči različitost i razumeva drugog i drukčijeg, ali da procesi ovog razumevanja nose tragične nesporazume i sukobe.“ - Ljubiša Jeremić
„Roman Prijatelji je neka vrsta iznuđenog povlačenja od otvorene konfrontacije dva protivnička morala na temu neprirodne – pa zato i neodržive – vezanosti dva suprotna statičnog i klonulog građanskog intelektualca sa dekadentnim i nezdravim sklonostima, i dinamičnog, zdravog albanskog momčića, koji od testeraša, pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika, prerasta u čoveka novog doba.“ - Predrag Palavestra
300 pages, Paperback
Published January 1, 2009
10 people are currently reading
227 people want to read
About the author
Slobodan Selenić
32 books55 followersSlobodan Selenic was one of the greatest literary talents in Serbia of recent times. His novels such as Prijatelji ("The Friends") and Ocevi i oci ("Fathers and Forefathers") and plays such as Ruzenje naroda ("Spiting the Nation") and Knez Pavle ("Prince Paul") have dominated the last 15 years in Belgrade.
His chief preoccupation concerned the coming to power of the Communists in 1945 and their destruction of the economic, political and cultural life of his country. Describing the fabric of Serbian society before the Second World War he painted a picture of a fledgling democracy struggling to emerge in Europe and leave behind the legacy of Balkan primitivism. His Belgrade of the 1920s and 1930s is a city in development. Paved streets are taking the place of mud and cobblestones, while men educated in Western universities are striving to replace the notional myths of the largely peasant population by more rational ways of thinking.
Always a realist, both by intellectual constitution and in his narrative designs, he never lost sight in his fictional world of the fact that these changes are difficult; and his characters frequently bear the imprint of two worlds. They are caught between the European future and the weight of the Balkan past, trying to balance them. His works present the need to confront the truth of history and to build an honest patriotism which respects the patriotism of others. He sees this vision destroyed by the arrival of the Communists in whose collectivist ideology there is no room for the kind of individual integrity on which his characters construct their goals.
In the last few years he witnessed the re-emergence of similar powers in his native country. As he blamed the Communists for blocking the development of civil society, so he blamed the present Serbian nationalist forces for a return to a false ideal of a "folksy" culture.
More than this, in his last novel, Ubistvo s predumisljajem ("Premeditated Murder", 1993), he presents the irrationality of the present wars. The narrative is set at the end of 1992 in Belgrade under sanctions, with student demonstrations against the government and its policies. He juxtaposes these scenes with scenes from 1944 with which he sees unmistakable parallels. The work closes on a battlefield in Croatia at the beginning of 1993 and the recovery of the corpse of a Serbian soldier from the Krajina region. His meaningless death says it all.
Selenic studied drama at the University of Belgrade, including a stint as a postgraduate student at Bristol University in the 1950s. He was later appointed as a lecturer and then professor of his subject, posts which he combined with his literary activities. He was politically active in the Depos organisation supporting the candidature of Milan Panic against the incumbent Slobodan Milosevic towards the end of 1992. Disappointed by the collapse of the opposition movement in Serbia, he refused to wallow in despondency, believing that there would be a better future for his country.
Selenic's general outlook and his easy tolerance made him many enemies amongst nationalists at home and in Croatia. It also made him many friends amongst like-minded people. His company was sought by diplomats and other foreigners arriving in Belgrade trying to understand the present Balkan situation.
It is ironic that his early death from cancer came at the time when his literary reputation is about to spread. The publishing house Harvill is planning the publication of his last novel in English translation for next year. The author both as a human being and as a writer, in himself and in his fictions, offered a ray of hope otherwise absent in these evil times.
David Norris
Slobodan Selenic, writer: born 7 June 1933; died Belgrade 27 October 1995.
By David Norris
His chief preoccupation concerned the coming to power of the Communists in 1945 and their destruction of the economic, political and cultural life of his country. Describing the fabric of Serbian society before the Second World War he painted a picture of a fledgling democracy struggling to emerge in Europe and leave behind the legacy of Balkan primitivism. His Belgrade of the 1920s and 1930s is a city in development. Paved streets are taking the place of mud and cobblestones, while men educated in Western universities are striving to replace the notional myths of the largely peasant population by more rational ways of thinking.
Always a realist, both by intellectual constitution and in his narrative designs, he never lost sight in his fictional world of the fact that these changes are difficult; and his characters frequently bear the imprint of two worlds. They are caught between the European future and the weight of the Balkan past, trying to balance them. His works present the need to confront the truth of history and to build an honest patriotism which respects the patriotism of others. He sees this vision destroyed by the arrival of the Communists in whose collectivist ideology there is no room for the kind of individual integrity on which his characters construct their goals.
In the last few years he witnessed the re-emergence of similar powers in his native country. As he blamed the Communists for blocking the development of civil society, so he blamed the present Serbian nationalist forces for a return to a false ideal of a "folksy" culture.
More than this, in his last novel, Ubistvo s predumisljajem ("Premeditated Murder", 1993), he presents the irrationality of the present wars. The narrative is set at the end of 1992 in Belgrade under sanctions, with student demonstrations against the government and its policies. He juxtaposes these scenes with scenes from 1944 with which he sees unmistakable parallels. The work closes on a battlefield in Croatia at the beginning of 1993 and the recovery of the corpse of a Serbian soldier from the Krajina region. His meaningless death says it all.
Selenic studied drama at the University of Belgrade, including a stint as a postgraduate student at Bristol University in the 1950s. He was later appointed as a lecturer and then professor of his subject, posts which he combined with his literary activities. He was politically active in the Depos organisation supporting the candidature of Milan Panic against the incumbent Slobodan Milosevic towards the end of 1992. Disappointed by the collapse of the opposition movement in Serbia, he refused to wallow in despondency, believing that there would be a better future for his country.
Selenic's general outlook and his easy tolerance made him many enemies amongst nationalists at home and in Croatia. It also made him many friends amongst like-minded people. His company was sought by diplomats and other foreigners arriving in Belgrade trying to understand the present Balkan situation.
It is ironic that his early death from cancer came at the time when his literary reputation is about to spread. The publishing house Harvill is planning the publication of his last novel in English translation for next year. The author both as a human being and as a writer, in himself and in his fictions, offered a ray of hope otherwise absent in these evil times.
David Norris
Slobodan Selenic, writer: born 7 June 1933; died Belgrade 27 October 1995.
By David Norris
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 22 of 22 reviews
July 10, 2022
Слободан Селенић је очигледно хтео да напише програмски роман кроз који ће приказати контраст декадентног грађанског сталежа и новог, послератног света у настајању.
Грађанство у изумирању оличено је у Владану Хаџиславковићу, историчару, рођеном Београђанину, потомку порордице која је своје богатство и утицај стицала током века и по градње самосталне српске државе. Његов лик у потпуности је у функцији идеје коју Селенић жели да пренесе - грађанска класа је декадентна и без могућности да створи ново послератно друштво (нпр. при првом опису његове физичке спољашњости потенцира се на бледилу, бескрвности, импотентности, слабости). Декадентност је, поред екстравагантног понашања представљена и кроз његову настраност тј. хомосексуализам (назначен, али никада експлицитно означен).
Свежу крв, неисквареног дивљака, представља петнаестогодишњи Албанац са Косова – Истреф Вери, кога Владан после рата узима за подстанара, мало због помоћи у кући, а више због његове платонске заљубљености у дечака; наиме, Истреф је све оно што Владан није – јак, потентан, здрав, исправних, традиционалних вредности. Истрефов и Владанов однос биће окосница романа, а кроз њега ће и Селенић приказати дефинитивну пропаст грађанства и настанак новог друштва.
Осим ова два, условно речено, главна лика, појављују се и бројни споредни ликови, било као преци Хаџиславковића, било као нови сустанари који у вили на Косанчићевом венцу добијају смештај после рата. Сви су они помало ишчашени, али делују ми уверљивије и животније од Истрефа и Владана. Кроз породичну историју Хаџиславковића, Селенић ће провући и династичке борбе и апсолутизам Милоша Обреновића, корупцију и грабеж која је обележавала младу српску државу (ни данас, као што знамо, нисмо се баш много помакли).
На крају, доста се у коментарима спомињу и табу теме које су назначене у овом роману – пре свега однос Срба и Албанаца и хомосексуалност. Иако можда храбро за једну књигу објављену 1981. године, ипак ми се не чини да је овде много тога револуционарног. Владан као (могући) хомосексуалац и даље је представљен на граници карикатуре и као извор хумора због свог „смешног“ понашања и хистеричног „женирања“. Осим тога, свет Албанаца се углавном представља кроз стереотипну слику о дивљацима који живе на планини, убијају се због крвне освете и треба им цивилизовање. Ипак, помало је и одато признање албанској народној/усменој култури (Владанов покушај приближавања Истрефу кроз превод и свирање албанских балада), па да не будемо превише строги.
Иако роман има доста недостатака и иако бих волео да је мање очигледно присуство самог писца и идеја које је желео да изнесе, јер то доприноси неуверљивости ликова, ипак ми је пријало читање и волим да читам Селенића.
П.С. Изузетно занимљиво су своје утиске о роману поделили Момчило Жунић и Иван Исаиловић на (сјајном) подкасту под именом Bookvalisti, баците очи и уши (my link text).
Грађанство у изумирању оличено је у Владану Хаџиславковићу, историчару, рођеном Београђанину, потомку порордице која је своје богатство и утицај стицала током века и по градње самосталне српске државе. Његов лик у потпуности је у функцији идеје коју Селенић жели да пренесе - грађанска класа је декадентна и без могућности да створи ново послератно друштво (нпр. при првом опису његове физичке спољашњости потенцира се на бледилу, бескрвности, импотентности, слабости). Декадентност је, поред екстравагантног понашања представљена и кроз његову настраност тј. хомосексуализам (назначен, али никада експлицитно означен).
Свежу крв, неисквареног дивљака, представља петнаестогодишњи Албанац са Косова – Истреф Вери, кога Владан после рата узима за подстанара, мало због помоћи у кући, а више због његове платонске заљубљености у дечака; наиме, Истреф је све оно што Владан није – јак, потентан, здрав, исправних, традиционалних вредности. Истрефов и Владанов однос биће окосница романа, а кроз њега ће и Селенић приказати дефинитивну пропаст грађанства и настанак новог друштва.
Осим ова два, условно речено, главна лика, појављују се и бројни споредни ликови, било као преци Хаџиславковића, било као нови сустанари који у вили на Косанчићевом венцу добијају смештај после рата. Сви су они помало ишчашени, али делују ми уверљивије и животније од Истрефа и Владана. Кроз породичну историју Хаџиславковића, Селенић ће провући и династичке борбе и апсолутизам Милоша Обреновића, корупцију и грабеж која је обележавала младу српску државу (ни данас, као што знамо, нисмо се баш много помакли).
На крају, доста се у коментарима спомињу и табу теме које су назначене у овом роману – пре свега однос Срба и Албанаца и хомосексуалност. Иако можда храбро за једну књигу објављену 1981. године, ипак ми се не чини да је овде много тога револуционарног. Владан као (могући) хомосексуалац и даље је представљен на граници карикатуре и као извор хумора због свог „смешног“ понашања и хистеричног „женирања“. Осим тога, свет Албанаца се углавном представља кроз стереотипну слику о дивљацима који живе на планини, убијају се због крвне освете и треба им цивилизовање. Ипак, помало је и одато признање албанској народној/усменој култури (Владанов покушај приближавања Истрефу кроз превод и свирање албанских балада), па да не будемо превише строги.
Иако роман има доста недостатака и иако бих волео да је мање очигледно присуство самог писца и идеја које је желео да изнесе, јер то доприноси неуверљивости ликова, ипак ми је пријало читање и волим да читам Селенића.
П.С. Изузетно занимљиво су своје утиске о роману поделили Момчило Жунић и Иван Исаиловић на (сјајном) подкасту под именом Bookvalisti, баците очи и уши (my link text).
October 6, 2021
Do pola puno, do pola prazno... do pola prazno, od pola puno... neka bude lapo puno, o, sušno sušta vremena!
Vino popij i na čast ti pehar, prijatelju bivši, prijatelju budući, prijatelju sada'nji.
A zašto? Dole pola zato:
https://youtu.be/EGLmp8pGulk
Vino popij i na čast ti pehar, prijatelju bivši, prijatelju budući, prijatelju sada'nji.
A zašto? Dole pola zato:
https://youtu.be/EGLmp8pGulk
December 15, 2022
Не бих ја однос између два главна лика назвала пријатељским, ама ни приближно. Ово је више опис и анализа њиховог заједничког живота, такорећи суживота. Да ли је могуће да две толико различите особе опстану заједно у миру? Одговор на то питање може бити вишеструк, али у овом случају експеримент није упалио. Поред овог нездравог односа, посматрамо и историју Хаџиславковића, а помало и Верија и увиђамо колико култура, животне околности и генетика, наизглед неосетно, али ипак снажно, утичу на нас и наш развој. Било је ту скретања и ћорсокака, али мању оцену не могу дати, јер је овај однос у мени пробудио неку меланхолију. Нисмо ни свесни да на свету постоји толико много веза које су сличне овој и будите захвални ако овако нешто никада не доживите, јер када сте у оваквој симбиози имате осећај као да лудите свакодневно, а из неког разлога не можете да се избавите из ње.
July 26, 2025
Лик Владана Хаџиславковића вероватно је један од најчистијих примера архетипа који није претерано негован у нас - хомофилно-женскасти буржоаски учењак, подесан да кроз њега аутор да себи прилику да пише ерудитски и можда чак на мало сигурнији начин изрази делић сентимента који и сам негује. И у свој својој карикатуралности типског лика, Хаџиславковић задржава неку симпатичну људскост, на чему треба честитати Селенићу. Треба му честитати и на хуманизовању Истрефа Верија, дубини уласка у косоварску културу и живот који кроз њега пружа, мада ни он није без својих типских одлика - нажалост верујем да нам је простор за такве ликове у домаћој књижевности од деведесетих дефинитивно затворен, па чак и неки радикално позитивни приказ не би могао да се отараси бљутавих политиканстава о "помирењу" и "пост-конфликтном". Ширина и китњастост, шта бих ја више могао тражити.
August 10, 2020
Bukvalno zavidim samom sebi na privilegiji da tek sada, u zrelim čitalačkim godinama, mogu da otkrivam Selenića. Upravo, ovog časa, pročitah Prijatelje: potpuno sam ushićen. Neopisivo snažno delo. Do samog vrhunca dovedena raskoš jezika, fantastičan ritam, gotovo neverovatna vernost priče, istinski duboka misao, bogatstvo i naročita snaga uvida, jedan ozbiljan poduhvat ka samoj biti razumevanja kulture i kolektivnog i ličnog identiteta. Teško je i zamisliti da nešto više književnost uopšte i može da ponudi. Jedan od najboljih srpskih pisaca dvadesetog veka, van svake sumnje. Delo koje je ujedno i brižljivo klesana pesma, i mit, i oda civilizaciji, i višeslojan i obazrivo tkan roman. Bez ijedne suvišne slike. Savršenstvo!
October 26, 2016
Selenić mi se „nametnuo” preko literature za sintaksu. Profesorka ga obožava, i na nekoliko stotina stranica načitao sam se primera koji su, zapravo, citati iz njegovih dela. Bio sam toliko oduševljen posle dvadesetak stranica (konstrukcijom rečenice najviše) da sam rekao sebi da ću dati ovoj knjizi pet zvezdica koliko god da mi do kraja, eventualno, opadne opšti utisak. Samo je na sredini romana opalo interesovanje, ne utisak, ali (objektivno) mišljenje nisam menjao. Sigurno ću pročitati još nešto od Selenića.
May 18, 2024
Zašto Selenić nije u čitankama?
Jedan od najvećih problema s kojima se nose mlade (nažalost moje) generacije jeste sakat i krajnje ograničen vokabular.
Jebote, ala bi čitanje Selenića to rešilo.
Čovek prvo otkrije Pekića koji je pisao tim akademskim, gotovo naučnim stilom, a onda krene da čita Selenića koji piše sa takvom prirodnošću intelektualnog čoveka koji je potekao iz naroda. Ne oduzimam ništa Pekiću, naravno (nijedan živ čovek to ne može uraditi).
Ovaj roman je genijalan. Na kraju je malčice bio dosadan, sa šarenolikim opisivanjem likova, ali svakako maestralno urađen. Priča kojom je priču otvorio – neverovatna. Albanska besa! Koliko ja znam, malo se tome naša književnost kroz svoju istoriju posvećivala.
Priču i kreativnost romana na stranu, ozbiljan se naklon mora načiniti Seleniću zbog istraživanja koje je izvršio. Bilo da je njegovo znanje o u romanu opisanim temama naučeno zarad pisanja ove priče, ili je, pak, do njega dolazio postepeno kroz život, fascinirajuća je njegova obimnost.
Vokabular, ponovo, nema mu ravnoga. Zaista to mislim. Od dijalektalizama do žargonizama, preko stranih izraza i zaboravljenih fraza vremenom progutanih civilizacija.
Čak i gotovo stotinu stranica porodične istorije napisano je prelepo, kreativno i živopisno, tako da u ušima odzvanjaju potpetice koje gaze starobeogradsku kaldrmu.
Uistinu jedan čovečan i književan velikan kojem se ne posvećuje dovoljno pažnje.
Čitajte Selenića. Poboljšaće mnoge aspekte vašeg života.
Nemam zamerke.
Prosto – blistavo.
Srsi mile leđima od njegovog pisanja.
Jedan od najvećih problema s kojima se nose mlade (nažalost moje) generacije jeste sakat i krajnje ograničen vokabular.
Jebote, ala bi čitanje Selenića to rešilo.
Čovek prvo otkrije Pekića koji je pisao tim akademskim, gotovo naučnim stilom, a onda krene da čita Selenića koji piše sa takvom prirodnošću intelektualnog čoveka koji je potekao iz naroda. Ne oduzimam ništa Pekiću, naravno (nijedan živ čovek to ne može uraditi).
Ovaj roman je genijalan. Na kraju je malčice bio dosadan, sa šarenolikim opisivanjem likova, ali svakako maestralno urađen. Priča kojom je priču otvorio – neverovatna. Albanska besa! Koliko ja znam, malo se tome naša književnost kroz svoju istoriju posvećivala.
Priču i kreativnost romana na stranu, ozbiljan se naklon mora načiniti Seleniću zbog istraživanja koje je izvršio. Bilo da je njegovo znanje o u romanu opisanim temama naučeno zarad pisanja ove priče, ili je, pak, do njega dolazio postepeno kroz život, fascinirajuća je njegova obimnost.
Vokabular, ponovo, nema mu ravnoga. Zaista to mislim. Od dijalektalizama do žargonizama, preko stranih izraza i zaboravljenih fraza vremenom progutanih civilizacija.
Čak i gotovo stotinu stranica porodične istorije napisano je prelepo, kreativno i živopisno, tako da u ušima odzvanjaju potpetice koje gaze starobeogradsku kaldrmu.
Uistinu jedan čovečan i književan velikan kojem se ne posvećuje dovoljno pažnje.
Čitajte Selenića. Poboljšaće mnoge aspekte vašeg života.
Nemam zamerke.
Prosto – blistavo.
Srsi mile leđima od njegovog pisanja.
December 26, 2025
Treće iskustvo sa Selenićem. Prvo pa maestralno "Očevi i oci", drugo i solidno "Ubistvo sa predumišljajem" i ipak blago razočaravajući "Prijatelji". Zašto?
Predug uvod i bavljenje albanskim epovima i pojmom bese, zatim naširoko objašnjavanje istorije porodice Hadžislavković, kao i beogradske čaršije XIX i ranog XX veka. Bilo je jako teško ispratiti i zainteresovati se za tolike opise, likove, događaje, a pitanje je i njihovog doprinosa potonjoj radnji (iako se kasnije javljaju reference na njih).
Tek na 100 i nekoj strani pisac zapravo pažnju usmerava na dvojicu "prijatelja", gde leži možda i najveći problem knjige. Oni to zapravo i nisu! Čak se u nekoliko navrata nazivaju zaštitnikom i štićenikom i analizira se njihov odnos, koji ipak gotovo ni u jednom trenutku nije ni zaličio na prijateljski.
Treći problem je ubacivanje previše digresija i odvraćanje pažnje od glavne priče. Na stranu vremenski skokovi i nelinearan narativ, koji je upitan.
Ono što ipak daje (veliku) vrednost knjizi je uspešno suprotstavljanje dva prototipa tadašnjeg građanstva - stara i poražena rojalistička buržoazija, koju je i samo vreme pregazilo, i novo-narastajuća "srednja klasa", revolucionarna i proleterska.
Iako se stiče utisak da piščeva naklonost ide ka ovoj drugoj, smatram da Selenić ipak odmereno i bez davanja suda opisuje, analizira, pa i kritikuje obe grupe. Uostalom, u "Očevima..." on je strahovito kritičan prema tek uspostavljenoj komunističkoj dogmi i sistemu.
Ono što ja najviše volim kod Selenića je njegova fantastična obzervacija mana i zabluda njegovog sopstvenog naroda, i strogoća u njegovoj kritici istih.
Uz Pekića svakako među najvećim srpskim piscima XX veka. Posle 3 Selenićeve, mogao bih se više posvetiti i samom Pekiću (za sada samo 1 njegova knjiga 😬)!
Predug uvod i bavljenje albanskim epovima i pojmom bese, zatim naširoko objašnjavanje istorije porodice Hadžislavković, kao i beogradske čaršije XIX i ranog XX veka. Bilo je jako teško ispratiti i zainteresovati se za tolike opise, likove, događaje, a pitanje je i njihovog doprinosa potonjoj radnji (iako se kasnije javljaju reference na njih).
Tek na 100 i nekoj strani pisac zapravo pažnju usmerava na dvojicu "prijatelja", gde leži možda i najveći problem knjige. Oni to zapravo i nisu! Čak se u nekoliko navrata nazivaju zaštitnikom i štićenikom i analizira se njihov odnos, koji ipak gotovo ni u jednom trenutku nije ni zaličio na prijateljski.
Treći problem je ubacivanje previše digresija i odvraćanje pažnje od glavne priče. Na stranu vremenski skokovi i nelinearan narativ, koji je upitan.
Ono što ipak daje (veliku) vrednost knjizi je uspešno suprotstavljanje dva prototipa tadašnjeg građanstva - stara i poražena rojalistička buržoazija, koju je i samo vreme pregazilo, i novo-narastajuća "srednja klasa", revolucionarna i proleterska.
Iako se stiče utisak da piščeva naklonost ide ka ovoj drugoj, smatram da Selenić ipak odmereno i bez davanja suda opisuje, analizira, pa i kritikuje obe grupe. Uostalom, u "Očevima..." on je strahovito kritičan prema tek uspostavljenoj komunističkoj dogmi i sistemu.
Ono što ja najviše volim kod Selenića je njegova fantastična obzervacija mana i zabluda njegovog sopstvenog naroda, i strogoća u njegovoj kritici istih.
Uz Pekića svakako među najvećim srpskim piscima XX veka. Posle 3 Selenićeve, mogao bih se više posvetiti i samom Pekiću (za sada samo 1 njegova knjiga 😬)!
abandoned
January 25, 2019I lost to this book. I see what one could admire in it but Selenić tired me out in the jungle of long, complicated sentences with a digression jumping out every few lines. The story reflected the writing. On the surface it sounded so fascinating and good - two men divided by everything - the origins, identity, upbringing, religion and life philosophy and finally even age and orientation; these two men form a not obvious relationship. Well, I read 40% of the book and they only met - instead I learnt about the two clan/families, two complete histories with a thousand of family members, all the wars, the ancestors I couldn't care about. I even couldn't cherish the historical value of all this backstory, as I couldn't tell which piece is true or not. There is subtle humour and undisputed cultural value but it drowned in the flood of words, themes, anecdotes, stories, people… It comes to my private folder with books I'd love to read if they were written differently or by a different author.
November 15, 2024
Ne znam, LJUT SAM
Koliko mi se dopalo "Ubistvo s predumišljejem" toliko mi se nije dopala ova knjiga. Naratori su ekstremno antipatični, priča ima previše digresija i skokovi između sadašnjosti, prošle sadašnjosti i prošlosti uopšte nisu prirodni. Vladan je najiritantniji i najpretenciozniji lik ikada, mada verujem da verno oslikava tadašnje društvo, Istref je isto iritantan ali na neki način nezahvalnosti. Takođe ko je dozvolio toliko useljavanje ljudi u tu kuću???
Koliko mi se dopalo "Ubistvo s predumišljejem" toliko mi se nije dopala ova knjiga. Naratori su ekstremno antipatični, priča ima previše digresija i skokovi između sadašnjosti, prošle sadašnjosti i prošlosti uopšte nisu prirodni. Vladan je najiritantniji i najpretenciozniji lik ikada, mada verujem da verno oslikava tadašnje društvo, Istref je isto iritantan ali na neki način nezahvalnosti. Takođe ko je dozvolio toliko useljavanje ljudi u tu kuću???
September 1, 2024
"Porodice, mrzim vas više nego Andre Žid!"
Realna ocena bi bila 3.5*, ali se ovaj put, suprotno običaju, odlučujem da zaokružim na nižu ocenu, zbog, zaista, za moj ukus, promašenog završetka. Da je izostavljeno poslednje poglavlje, moglo je da bude i 4*.
Iskreno sam "navijao" da dam barem 4* zbog delova koji kvalitetom i pojavnošću dostižu samog Pekića, ali se, nažalost, pokazalo da nije slučajno što Selenića "bije glas" da je "Pekić u pokušaju" - jer, baš tamo gde Pekić briljira, Selenić "pada" (uz pristune kvalitativne oscilacije tokom celog toka "fabule radnje").
"Prijatelje" sam odabrao kao komparaciju sa "Hodočašćem Arsenija Njegovana", koje je deset(ak) godina ranije dobilo "NIN"-a, baveći se sličnom tematikom. Iako manje potresno, te "zakopčanije" u kritici od "Prijatelja", "Hodočašće" je, smatram, u tehničkom smislu daleko bolje izvedeno.
Kod "Prijatelja" mi najviše smeta baš to, uglavnom neuspelo, "naslanjanje" na "Hodočašće" i Njegovane, makar bilo i omaž; npr.:
1. Likovi iz porodice imaju baš isto ime kao i Pekićevi (Arsenije i Njegovan, npr.)
2. Porodica je u bliskim odnosima baš sa Garašaninom (Njegovani su "bili" u kumovskim odnosima s pomenutim)
3. Glavni lik se poredi sa "konjčetom" (aluzija na Njegovane-kentaure i epizodu sa Julijanom Tolnaj)
4. Zaverenički i istorijski važan uticaj predaka, "šurovanje" s Austrougarima, te sudelovanje u arhitekturi i građevini zdanja (epizoda sa "otključavanjem kapija gradskih" i "izgradnja kuće")
Nesporna je, i impresivna, Selenićeva enciklopedijska erudicija, te sintaktički sjajna rečenica, iz kojih proizilaze kvalitetniji, filozofski obojeni, potpuno pekićevski delovi knjige - npr. opis istorije kuće i "epizoda sa svinjama", kao i likovi u tim sekcijama: magični, nadrealni i potpuno "otelotvoreni", uz dozu ironičnog humora.
S druge strane, nepotrebno dugačka rečenica, valjda u pokušaju da nadmaši Pekića i "mesnato obloži kostur", ali uz boljku često stilski loše uklopljene upotrebe jezika u građenju lika, gde Pekić, opet, briljira. (Tu mislim na "upadice" na stranim jezicima, najčešće bez prevoda ili mogućnosti posrednog shvatanja iz konteksta - čime postiže efekat suprotan željenom, kao i preterano opisivanje iz trećeg lica, a ne "dočaravanje", tj. "prepuštanje" likovima da sami sebe prikažu - kako je to Pekić maestralno radio).
Svakako ću dati Seleniću još neku šansu, mada mi se čini da koristi istu matricu za sva dela (na osnovu utiska nakon odgledanog filma "Ubistvo s predumišljajem").
Realna ocena bi bila 3.5*, ali se ovaj put, suprotno običaju, odlučujem da zaokružim na nižu ocenu, zbog, zaista, za moj ukus, promašenog završetka. Da je izostavljeno poslednje poglavlje, moglo je da bude i 4*.
Iskreno sam "navijao" da dam barem 4* zbog delova koji kvalitetom i pojavnošću dostižu samog Pekića, ali se, nažalost, pokazalo da nije slučajno što Selenića "bije glas" da je "Pekić u pokušaju" - jer, baš tamo gde Pekić briljira, Selenić "pada" (uz pristune kvalitativne oscilacije tokom celog toka "fabule radnje").
"Prijatelje" sam odabrao kao komparaciju sa "Hodočašćem Arsenija Njegovana", koje je deset(ak) godina ranije dobilo "NIN"-a, baveći se sličnom tematikom. Iako manje potresno, te "zakopčanije" u kritici od "Prijatelja", "Hodočašće" je, smatram, u tehničkom smislu daleko bolje izvedeno.
Kod "Prijatelja" mi najviše smeta baš to, uglavnom neuspelo, "naslanjanje" na "Hodočašće" i Njegovane, makar bilo i omaž; npr.:
1. Likovi iz porodice imaju baš isto ime kao i Pekićevi (Arsenije i Njegovan, npr.)
2. Porodica je u bliskim odnosima baš sa Garašaninom (Njegovani su "bili" u kumovskim odnosima s pomenutim)
3. Glavni lik se poredi sa "konjčetom" (aluzija na Njegovane-kentaure i epizodu sa Julijanom Tolnaj)
4. Zaverenički i istorijski važan uticaj predaka, "šurovanje" s Austrougarima, te sudelovanje u arhitekturi i građevini zdanja (epizoda sa "otključavanjem kapija gradskih" i "izgradnja kuće")
Nesporna je, i impresivna, Selenićeva enciklopedijska erudicija, te sintaktički sjajna rečenica, iz kojih proizilaze kvalitetniji, filozofski obojeni, potpuno pekićevski delovi knjige - npr. opis istorije kuće i "epizoda sa svinjama", kao i likovi u tim sekcijama: magični, nadrealni i potpuno "otelotvoreni", uz dozu ironičnog humora.
S druge strane, nepotrebno dugačka rečenica, valjda u pokušaju da nadmaši Pekića i "mesnato obloži kostur", ali uz boljku često stilski loše uklopljene upotrebe jezika u građenju lika, gde Pekić, opet, briljira. (Tu mislim na "upadice" na stranim jezicima, najčešće bez prevoda ili mogućnosti posrednog shvatanja iz konteksta - čime postiže efekat suprotan željenom, kao i preterano opisivanje iz trećeg lica, a ne "dočaravanje", tj. "prepuštanje" likovima da sami sebe prikažu - kako je to Pekić maestralno radio).
Svakako ću dati Seleniću još neku šansu, mada mi se čini da koristi istu matricu za sva dela (na osnovu utiska nakon odgledanog filma "Ubistvo s predumišljajem").
September 16, 2015
Nije lako biti Vladan Hadžislavković. Nekada. Sada. Nikada.
February 12, 2023
istorija u riječ, kultura u koncept, NIN u prave ruke, ja u depryyy
June 19, 2019
Jedna od retkih knjiga koje sam pročitala po preporuci. Drago mi je što se preko ove knjige upoznajem sa Selenićem. Opet, volite Beograd i neka Beograd voli vas.
https://youtu.be/rikk99gXN1Q
Jadan je ko voli samo ono što voleti mora i mrzi samo ono što mrzeti treba!
https://youtu.be/rikk99gXN1Q
Jadan je ko voli samo ono što voleti mora i mrzi samo ono što mrzeti treba!
May 1, 2018
I don't recall the last time it took me this long to finish a book.
The first half was an utter bore, and incredibly pretentious. Most people admire Selenić for his beautiful prose, and this reputation is well-deserved. However, the first half really felt like he was jerking me around. It wasn't uncommon to find a sentence that literally went on for half a page. I remember learning about run-on sentences in school, but I don't think Selenić did. I'm not embarrassed to admit that I got lost following along sometimes. But the worst offense, in my opinion, was that 99% of everything that was written wasn't even relevant towards the end. There was zero build up.
I've enjoyed his Fathers, and Forefathers, so it's not that I just can't get into him. Some people have problems with certain authors, and this is most definitely not the case here. Especially since I do confess to quite enjoying the second half of this book.
And that half really does make you think. The story takes place in Belgrade, half-way throught the 20th century, when communism was the status quo. The government makes a mentally ill, but rich Belgrader share his apartment with an Albanian teen. Back then, if you had more living space than the government thought you needed, they'd give the extra to someone else. Isn't communism fun? It's a little insane to think about, but these were the circumstances back then, and the backdrop for this story. The interactions between these two completely different people is fascinating to read about.
There is no well-defined structure to the book, and the narrator constantly switches from reading letters well into the future, and flashbacks from the past. If you're a fan of Selenić, and culturally depressing Yugoslavian themes, you'll love this book. Just keep in mind that it's extremely slow to start. And if you're a fan of neither, do yourself a favour, and skip this one.
The first half was an utter bore, and incredibly pretentious. Most people admire Selenić for his beautiful prose, and this reputation is well-deserved. However, the first half really felt like he was jerking me around. It wasn't uncommon to find a sentence that literally went on for half a page. I remember learning about run-on sentences in school, but I don't think Selenić did. I'm not embarrassed to admit that I got lost following along sometimes. But the worst offense, in my opinion, was that 99% of everything that was written wasn't even relevant towards the end. There was zero build up.
I've enjoyed his Fathers, and Forefathers, so it's not that I just can't get into him. Some people have problems with certain authors, and this is most definitely not the case here. Especially since I do confess to quite enjoying the second half of this book.
And that half really does make you think. The story takes place in Belgrade, half-way throught the 20th century, when communism was the status quo. The government makes a mentally ill, but rich Belgrader share his apartment with an Albanian teen. Back then, if you had more living space than the government thought you needed, they'd give the extra to someone else. Isn't communism fun? It's a little insane to think about, but these were the circumstances back then, and the backdrop for this story. The interactions between these two completely different people is fascinating to read about.
There is no well-defined structure to the book, and the narrator constantly switches from reading letters well into the future, and flashbacks from the past. If you're a fan of Selenić, and culturally depressing Yugoslavian themes, you'll love this book. Just keep in mind that it's extremely slow to start. And if you're a fan of neither, do yourself a favour, and skip this one.
May 2, 2022
Nagrađujem sebe visokom ocenom jer sam preživela opis geneze porodičnog stabla Hadžislavkovića.
Darovito, duhovito na momente i simbolički upečatljivo delo.
Darovito, duhovito na momente i simbolički upečatljivo delo.
October 29, 2022
Na momente zanimljiv roman, ali sveukupno veliko razočarenje.
Činilo mi se jako zanimljivo to što je u Jugoslaviji napisan roman (a potom i nagrađen najbitnijom književnom nagradom) sa ovakvom temom, te sam rado krenuo u čitanje. Međutim, prvi problem je nastao kod samog naslova; ja u ovom romanu nisam primetio nikakve "prijatelje". Jedan od dvojice prijatelja i glavnih likova, Vladan, je homoseksualac, erudita gradskog staleža u posleratnoj Jugoslaviji, koji se patološki zaljubljuje u Istrefa, mladog Albanca sa Kosova. Svi Vladanovi postupci su motivisani nezdravom opsesijom, iako ne postoji nikakva naznaka od strane Istrefa da su osećanja obostrana; na protiv, sve ukazuje na suprotno. U knjizi je naznačeno da je Vladan motivisan dobročiniteljskim namerama, ali on stalno narušava intimu svog stanara na vrlo očigledan način i ne pokazuje nikakvu primerenu odmerenost u svojim postpucima. Sa druge strane, Istref u najboljem slučaju oseća ravnodušnost, a u najgorem gađenje prema svom "prijatelju" koji ga je primio u svoj dom i toliko mu pomogao. Šta više, on ga je u mnogo navrata i žestoko isprebijao. U jednom trenutku gube kontakt i Istref tokom narednih 25 godina ne pokazuje nikakvu znatiželju ni zainteresovanost za Vladana.
Ovakvo prijateljstvo ne bih nikome poželeo.
U priči nema nimalo humanosti, unutrašnji svet likova i njihova motivacija su čitaocu nedostupni i strani, a sami likovi su više stereotipi nego protagonisti čiji postpupci i misli ukazuju na bilo kakve složene i iskrene, dobre ili loše namere. Vladan je najočigledniji primer, jer je njegova feminiziranost, razuzdanost i odboj prema svemu što ne pripada građanskoj kulturi izuzetno preterana (njegov lik postepeno dobija oblik karikature i gubi svaku draž), kao da se pisac bojao će njegova namera ostati neprimećena ukoliko bude imalo suptilan. Slično je i sa temom "susreta sela i grada u novoj državi", čiji razvoj me izuzetno podseća na mnogobrojne srpske TV serije gde su ljudi iz grada i sela primorani da budu zajedno uprkos međusobnom razlikovanju i neupitnoj netrpeljivosti, usled čega dolazi do raznih komičnih i apsurdnih situacija.
Doprinos ove knjige je, makar u mom slučaju, prilično skroman, te joj stoga dodeljujem dve zvezdice (i moram da priznam da me dosta iznenađuje srednja ocena koja je prilično visoka za prosek knjiga na goodreads-u).
Činilo mi se jako zanimljivo to što je u Jugoslaviji napisan roman (a potom i nagrađen najbitnijom književnom nagradom) sa ovakvom temom, te sam rado krenuo u čitanje. Međutim, prvi problem je nastao kod samog naslova; ja u ovom romanu nisam primetio nikakve "prijatelje". Jedan od dvojice prijatelja i glavnih likova, Vladan, je homoseksualac, erudita gradskog staleža u posleratnoj Jugoslaviji, koji se patološki zaljubljuje u Istrefa, mladog Albanca sa Kosova. Svi Vladanovi postupci su motivisani nezdravom opsesijom, iako ne postoji nikakva naznaka od strane Istrefa da su osećanja obostrana; na protiv, sve ukazuje na suprotno. U knjizi je naznačeno da je Vladan motivisan dobročiniteljskim namerama, ali on stalno narušava intimu svog stanara na vrlo očigledan način i ne pokazuje nikakvu primerenu odmerenost u svojim postpucima. Sa druge strane, Istref u najboljem slučaju oseća ravnodušnost, a u najgorem gađenje prema svom "prijatelju" koji ga je primio u svoj dom i toliko mu pomogao. Šta više, on ga je u mnogo navrata i žestoko isprebijao. U jednom trenutku gube kontakt i Istref tokom narednih 25 godina ne pokazuje nikakvu znatiželju ni zainteresovanost za Vladana.
Ovakvo prijateljstvo ne bih nikome poželeo.
U priči nema nimalo humanosti, unutrašnji svet likova i njihova motivacija su čitaocu nedostupni i strani, a sami likovi su više stereotipi nego protagonisti čiji postpupci i misli ukazuju na bilo kakve složene i iskrene, dobre ili loše namere. Vladan je najočigledniji primer, jer je njegova feminiziranost, razuzdanost i odboj prema svemu što ne pripada građanskoj kulturi izuzetno preterana (njegov lik postepeno dobija oblik karikature i gubi svaku draž), kao da se pisac bojao će njegova namera ostati neprimećena ukoliko bude imalo suptilan. Slično je i sa temom "susreta sela i grada u novoj državi", čiji razvoj me izuzetno podseća na mnogobrojne srpske TV serije gde su ljudi iz grada i sela primorani da budu zajedno uprkos međusobnom razlikovanju i neupitnoj netrpeljivosti, usled čega dolazi do raznih komičnih i apsurdnih situacija.
Doprinos ove knjige je, makar u mom slučaju, prilično skroman, te joj stoga dodeljujem dve zvezdice (i moram da priznam da me dosta iznenađuje srednja ocena koja je prilično visoka za prosek knjiga na goodreads-u).
July 9, 2021
Treće ili četvrto delo Selenićevo koje sam pročitala. Svako je različito, ali ima nit koja ih povezuje. Roman Prijatelji u posleratnom Beogradu tematizuje dva mentaliteta: predratni 'građanski' čije (seosko) poreklo saznajemo tokom priče i novi, posleratni 'građanski', tek u povoju. Priča se odvija kroz lična sećanja dvojice ljudi koji pod određenim okolnostima počinju da žive u istoj kući i postaju 'prijatelji'. Ali kakvo je to prijateljstvo? Roman otvara mnoga društvena, psihološka ali i intimna pitanja pojedinca, a neka od njih su sasvim neočekivana.
Vodi nas ulicama Beograda u različitim epohama, pesedesetih, osamdesetih godina 20.v. ali i stazama predaka u vreme turske vladavine...
Roman Prijatelji verovatno nije Selenićevo najbolje delo, ali je zanimljivo i podsetiče na razmišljanje.
Vodi nas ulicama Beograda u različitim epohama, pesedesetih, osamdesetih godina 20.v. ali i stazama predaka u vreme turske vladavine...
Roman Prijatelji verovatno nije Selenićevo najbolje delo, ali je zanimljivo i podsetiče na razmišljanje.
February 14, 2025
Sjajna knjiga
May 1, 2024
Uh. Ima ubitačno dosadne delove i kad oni nalete, a naleću posve učestalo u ovoj knjizi, pravdam se stilom i ovom njegovom predivnom rečenicom, gde pažnja mora i mora biti na visokom nivou od početka do kraja rečenice, kako bi se sve lepo razumelo. Divna proza, divna! Ima nešto u njoj, neki čar. Posle čitanja sam naučila 40+ novih reči na SRPSKOM. Ali mi se tema ne sviđa i bila mi je dosadna. Ima potencijala velikog, ali meni tu nešto ne štima. Ne želim da čitam o porodičnim stablima na 100 strana. Razumem da je to jako važno za samu priču, ali ne želim. Takođe imaju i pederske scene od 125 do 137 strane, a toga se tek užasavam. Zašto 4 zvezdice? Prosto je. Jezik, stil, izbor reči, sve je na mestu, predivno i intrigantno. Verujem da će mi se "Ubistvo s predumišljajem" ili "Očevi i oci" više svideti...
September 22, 2016
Sukob stare i nove generacije Beogradjana. Razlicitosti izmedju komplikovanog (da li) i tromog starobeogradskog zivota i novog divljeg, 'seljackog' koji dolazi i menja, daje planinsku svezinu i prostost (u svakom smislu).
November 15, 2017
Jedna od mojih omiljenih knjiga od odlicnog pisca. Dva coveka sa potpuno razlicitim iskustvom zive zajeno ali nikako da se zblize jer jedan drugoga gledaju kroz prizmu svog mastanja ili loseg iskustva. Medju njima nema razumevanja jer ne zele stvarno da se upoznaju. Desava se stalno.
Displaying 1 - 22 of 22 reviews