What do you think?
Rate this book
Luzitanija
"Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao. " - Nikola Dragomirović
„Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.“
Tim Besne kobile vam nudi i svoj odgovor: Luzitanija je sada, pre svega, sjajan roman prvenac Dejana Atanackovića koji nam je istinska čast da objavimo, pa se može reći da njegovim objavljivanjem želimo i sebi da postavimo kriterijum vrednosti svih budućih proznih dela koja ćemo objaviti.
Odlomak na ovom linku: https://www.scribd.com/document/34129...
„Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.“
Tim Besne kobile vam nudi i svoj odgovor: Luzitanija je sada, pre svega, sjajan roman prvenac Dejana Atanackovića koji nam je istinska čast da objavimo, pa se može reći da njegovim objavljivanjem želimo i sebi da postavimo kriterijum vrednosti svih budućih proznih dela koja ćemo objaviti.
Odlomak na ovom linku: https://www.scribd.com/document/34129...
214 pages, Paperback
Published April 1, 2017
About the author
Dejan Atanacković
2 books22 followersDejan Atanacković (Beograd, 1969) srpski je likovni umetnik, pisac i predavač na više univerzitetskih programa u Firenci. Od 1996. realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2017. godinu, za svoj prvi roman Luzitanija.
Završio je studije slikarstva na firentinskoj Akademiji lepih umetnosti (Accademia di Belle Arti) 1996. godine, a na istom fakultetu je bio i predavač od 2002. do 2005. godine. Od 2000. predaje multimedijalnu umetnost na američkom univerzitetskom programu SACI u Firenci, gde je 2014. uveo i predmet pod nazivom Body Archives posvećen izučavanju istorije predstavljanja ljudskog tela, u saradnji sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka.
Od 2005. do 2010. vodio je program kulturne i didaktičke razmene između Beograda i Firence pod nazivom Outside, u saradnji sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, firentinskom Akademijom lepih umetnosti i Italijanskim Institutom za kulturu, uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.
Godine 2009. pokrenuo je u Beogradu projekat Drugi pogled, „inicijativu za nove narativne tokove", projekat posvećen tumačenju grada kroz vizuru „alternativnih vodiča”, pripadnika marginalizovanih grupa, u saradnji sa Muzejom savremene umetnosti.
Atanackovićeve video i audio instalacije, serije fotografija, intervencije u javnom prostoru, predstavljene su na samostalnim i kolektivnim izložbama u Srbiji, Italiji, Kanadi, SAD, Bosni i Hercegovini, Albaniji, Nemačkoj, Meksiku...
Završio je studije slikarstva na firentinskoj Akademiji lepih umetnosti (Accademia di Belle Arti) 1996. godine, a na istom fakultetu je bio i predavač od 2002. do 2005. godine. Od 2000. predaje multimedijalnu umetnost na američkom univerzitetskom programu SACI u Firenci, gde je 2014. uveo i predmet pod nazivom Body Archives posvećen izučavanju istorije predstavljanja ljudskog tela, u saradnji sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka.
Od 2005. do 2010. vodio je program kulturne i didaktičke razmene između Beograda i Firence pod nazivom Outside, u saradnji sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, firentinskom Akademijom lepih umetnosti i Italijanskim Institutom za kulturu, uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.
Godine 2009. pokrenuo je u Beogradu projekat Drugi pogled, „inicijativu za nove narativne tokove", projekat posvećen tumačenju grada kroz vizuru „alternativnih vodiča”, pripadnika marginalizovanih grupa, u saradnji sa Muzejom savremene umetnosti.
Atanackovićeve video i audio instalacije, serije fotografija, intervencije u javnom prostoru, predstavljene su na samostalnim i kolektivnim izložbama u Srbiji, Italiji, Kanadi, SAD, Bosni i Hercegovini, Albaniji, Nemačkoj, Meksiku...
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 69 reviews
Read
March 14, 2018Izgleda da se i to desilo: konačno su od muke počeli da pišu knjige i oni koji, kad otvore novog dobitnika ove ili one nagrade, bez lažne skromnosti kažu sebi "Bokte, pa i ja bih ovo mogao bolje".
Ok, možda nije bilo baš tako, ne mogu da garantujem. Ali to i nije toliko važno.
Bitno je da sam posle podosta godina konačno pročitala domaći mejnstrim roman koji je napisan kako treba, da ne mora da se trebi svaka druga rečenica. Roman koji i kad se bavi "aktuelnim" temama to radi neprimetno i uzgred i jer se uklapaju u celinu a ne da bi bio aktuelan. Roman koji zaista ima neku atmosferu čarolije. I iako je radnja sklopljena pažljivo, ipak se umesto konstrukcije zaplet-rasplet meni ovo u rukama pretvorilo u niz kutijica koje redom otvaram, a u svakoj po jedna sićušna, nadrealna, čarobno slikovita, zaokružena priča. Pojedini motivi se u njima ponavljaju i ukazuju na krovnu celinu kojoj pripadaju (eto, na primer, baš motiv kutije) ali priznajem da mi u nekom trenutku to lovljenje celine i njenog smisla više nije bilo važno koliko samo uživanje u tekstu i u fantazmagoričnim slikama koje nudi. To čisto čulno čitalačko uživanje jeste nešto što se parama ne može platiti i zbog njega mogu da preskočim bilo koju manu koju ću primetiti u idućem čitanju.
Fantazmagorija je možda ovde i ključna reč: iako se Atanacković po svemu razlikuje od Pekića, ipak je njegov pristup istorijskom materijalu, istovremeno pedantan i do krajnosti slobodan, možda ponajsrodniji Pekićevoj fantazmagoriji Zlatno runo, samo u mnogo svedenijem obimu i sa sasvim drugačijih ideoloških pozicija. I zapravo, ne znam, mene je Atanacković najviše podsetio na one naše autore koji su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih otkrili magični realizam i Borhesa i onda eksperimentisali i trudili se da stvore tako neke eruditne i fantastične svetove iz kojih bi proterali i poslednje trunke davnopočivšeg socrealizma, a onda su došle devedesete i pukle ih u glavu. Volela bih i nadam se da je ovo početak jednog novog književnog talasa, a ne poslednji odjek tog starog.
Ok, možda nije bilo baš tako, ne mogu da garantujem. Ali to i nije toliko važno.
Bitno je da sam posle podosta godina konačno pročitala domaći mejnstrim roman koji je napisan kako treba, da ne mora da se trebi svaka druga rečenica. Roman koji i kad se bavi "aktuelnim" temama to radi neprimetno i uzgred i jer se uklapaju u celinu a ne da bi bio aktuelan. Roman koji zaista ima neku atmosferu čarolije. I iako je radnja sklopljena pažljivo, ipak se umesto konstrukcije zaplet-rasplet meni ovo u rukama pretvorilo u niz kutijica koje redom otvaram, a u svakoj po jedna sićušna, nadrealna, čarobno slikovita, zaokružena priča. Pojedini motivi se u njima ponavljaju i ukazuju na krovnu celinu kojoj pripadaju (eto, na primer, baš motiv kutije) ali priznajem da mi u nekom trenutku to lovljenje celine i njenog smisla više nije bilo važno koliko samo uživanje u tekstu i u fantazmagoričnim slikama koje nudi. To čisto čulno čitalačko uživanje jeste nešto što se parama ne može platiti i zbog njega mogu da preskočim bilo koju manu koju ću primetiti u idućem čitanju.
Fantazmagorija je možda ovde i ključna reč: iako se Atanacković po svemu razlikuje od Pekića, ipak je njegov pristup istorijskom materijalu, istovremeno pedantan i do krajnosti slobodan, možda ponajsrodniji Pekićevoj fantazmagoriji Zlatno runo, samo u mnogo svedenijem obimu i sa sasvim drugačijih ideoloških pozicija. I zapravo, ne znam, mene je Atanacković najviše podsetio na one naše autore koji su krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih otkrili magični realizam i Borhesa i onda eksperimentisali i trudili se da stvore tako neke eruditne i fantastične svetove iz kojih bi proterali i poslednje trunke davnopočivšeg socrealizma, a onda su došle devedesete i pukle ih u glavu. Volela bih i nadam se da je ovo početak jednog novog književnog talasa, a ne poslednji odjek tog starog.
January 18, 2019
Da je Luzitanija iznenađenje – jeste. Nadasve prijatno i pre svega idejno. Atanacković u tom smislu zaslužuje sve pohvale: za erudiciju, za suptilno skrivanje alegorija, za fantazmagoričnost, za razbijanje narativa i ponovo prikupljanje u okvir, za sve divne simbolike, za imaginaciju i slobodu koju, makar naizgled, ostavlja čitaocu.
Krupna zamerka je, pak, stil (ili jezik – šta je već u čijoj službi). Ako zažmurim na jedno oko, pa ono manijakalno seckanje i bremenitost rečenica shvatim kao željeni efekat ili svojevrsno oruđe za naglašavanje nekakve izmrcvarenosti, opet mi ostaje problem teškog probijanja kroz džombavi tekst. Neka, za sad, to ostane problem mog razmaženog čitalačkog senzibiliteta, na istoj gomili sa nadom da je Atanacković valjan pisac koji će se još napisati dobrih knjiga.
Ruku na srce, ne bih da sam mu u koži i ne znam koja mu je pozicija gora: da li ona neizvesnost da će Luzitanija uopšte i doći do čitalaca koji su odavno (s pravom) narogušeni na domaće (nagrađivano) stvaralaštvo, ili da li će sledeći put uspeti da odgovori na očekivanja tih istih koje je, kako ispada, prilično razrogušio. Za veru da hoće, za citiranje Ovidija i dionizijsku mahnitost razvreženu preko cele knjige, ja ću mu oprostiti što me je frustrirao na pinčonovski način i daću mu peticu. Neka to, pride, bude i moj mali doprinos (pijanoj) ideji Besne kobile da će prodati deset hiljada primeraka na srpskom jeziku.
Šta je pomutilo svest prošlogodišnjem NIN-ovom žiriju ne znam, al’ neka je i neka im je na zdravlje. Šteta je samo što su, kako izgleda, to sve već potrošili, pa se ove godine presudilo tako kako jeste. Tačnije, kako mi se čini da jeste, jer nije vaspitano suditi o nečijem spisateljskom talentu na osnovu toga što on unaokolo kmeči da mu pripada neka nagrada, što paljenje knjiga smatra duhovitim protestom ili što fura fazon za koji bi neko mogao pomisliti da je džiberski. Možda zna da piše, pa sve to ne bude važno. Al’ ne bih da sam mu u koži.
Krupna zamerka je, pak, stil (ili jezik – šta je već u čijoj službi). Ako zažmurim na jedno oko, pa ono manijakalno seckanje i bremenitost rečenica shvatim kao željeni efekat ili svojevrsno oruđe za naglašavanje nekakve izmrcvarenosti, opet mi ostaje problem teškog probijanja kroz džombavi tekst. Neka, za sad, to ostane problem mog razmaženog čitalačkog senzibiliteta, na istoj gomili sa nadom da je Atanacković valjan pisac koji će se još napisati dobrih knjiga.
Ruku na srce, ne bih da sam mu u koži i ne znam koja mu je pozicija gora: da li ona neizvesnost da će Luzitanija uopšte i doći do čitalaca koji su odavno (s pravom) narogušeni na domaće (nagrađivano) stvaralaštvo, ili da li će sledeći put uspeti da odgovori na očekivanja tih istih koje je, kako ispada, prilično razrogušio. Za veru da hoće, za citiranje Ovidija i dionizijsku mahnitost razvreženu preko cele knjige, ja ću mu oprostiti što me je frustrirao na pinčonovski način i daću mu peticu. Neka to, pride, bude i moj mali doprinos (pijanoj) ideji Besne kobile da će prodati deset hiljada primeraka na srpskom jeziku.
Šta je pomutilo svest prošlogodišnjem NIN-ovom žiriju ne znam, al’ neka je i neka im je na zdravlje. Šteta je samo što su, kako izgleda, to sve već potrošili, pa se ove godine presudilo tako kako jeste. Tačnije, kako mi se čini da jeste, jer nije vaspitano suditi o nečijem spisateljskom talentu na osnovu toga što on unaokolo kmeči da mu pripada neka nagrada, što paljenje knjiga smatra duhovitim protestom ili što fura fazon za koji bi neko mogao pomisliti da je džiberski. Možda zna da piše, pa sve to ne bude važno. Al’ ne bih da sam mu u koži.
January 14, 2019
Luzitanija Dejana Atanackovića je po mnogo čemu jedan sasvim običan debitantski roman koji, eto, igrom slučaja u sebi sadrži ludake sa životinjskim maskama, čovekolike zečeve, mikrorepublike, bezvremene kritike i taksidermijske dijarame. Ništa od toga nije, hm, suštinski važno – sve je to samo ukras na zidovima, znak pored puta, zvezda na vr’ jelke. Ono što je Luzitanija zapravo, ili makar ono što se meni čini da jeste, a što je i toliko drugih prvih romana, to je roman o pisanju i roman o romanu.
Bio sam jakojakojako skeptičan pre nego što sam uzeo Luzitaniju u ruke, kao i uostalom svaka osoba koja se nije toliko načitala domaće književnosti što joj daje apsolutno i neoborivo pravo da zdušno pljuje po toj istoj književnosti (samo čekam da onaj mučenik što uporno zapinje za NIN-a ga ove godine i osvoji; biće fešta - APDEJT: eto mu NINa, da ga na leba maže). Nisu mnogo pomogli ni usklici iznenadjenja Luzitanijom na gudridsu, peticije da se Atanacković proglasi u „spasitelja“ (i zameni onu tužnu samoproklamovanu figuru kvazipankera) srpske književnosti i celokupna euforija koja me je podsetila na neki period u kojem srećom nikada nisam živeo.
Ali, pa, na kraju jesam završio iznenadjen.
Atanacković ima jedan vrcav pripovedački glas kome dodati opis „eruditan“ i nije toliko fuj. Rečit, inteligentan, duhovit i tek ponekad nesnosno uobražen, Atanacković drži pažnju i od tri različita slova A dolazi do jednog slova B na potpuno zadovoljavajuć način, iako je taj način malo operisan od bilo kakve emocije (ne tražim uvredljivu sentimentalnost; samo da mi nešto ostane). Neko je spomenuo da čovek ima strasnu aferu za zarezom, ali i to nekako postane simpatično duž toka romana, kada se jednom čitalac navikne na periodični epi-napad najdosadnije sorte. Suluda simboličnost istorijske kvaziistorije Luzitanije i više nego ume da obori sa nogu. Ne mogu da kažem da ću je pamtiti za vjek vjekova, ali ovo svakako jeste jedan objektivno dobar, gotovo pa odličan roman
Jedino što me malo brine jeste što stvarno ne znam može li Atanacković pogoditi metu i drugi put. Luzitanija mi se čini kao klasičan produkt godina i godina i godina razmišljanja, piskaranja, životarenja. Svi prvi romani su takvi na neki način. I gotovo bez izuzetka imaju duboki eho – i drugi i treći roman po tome mogu biti samo odjek prvog. A ja iz nekog razloga nisam toliko siguran da bih voleo da pročitam još jednu Luzitaniju. Fino joj je da bude jedina.
4+
Bio sam jakojakojako skeptičan pre nego što sam uzeo Luzitaniju u ruke, kao i uostalom svaka osoba koja se nije toliko načitala domaće književnosti što joj daje apsolutno i neoborivo pravo da zdušno pljuje po toj istoj književnosti (samo čekam da onaj mučenik što uporno zapinje za NIN-a ga ove godine i osvoji; biće fešta - APDEJT: eto mu NINa, da ga na leba maže). Nisu mnogo pomogli ni usklici iznenadjenja Luzitanijom na gudridsu, peticije da se Atanacković proglasi u „spasitelja“ (i zameni onu tužnu samoproklamovanu figuru kvazipankera) srpske književnosti i celokupna euforija koja me je podsetila na neki period u kojem srećom nikada nisam živeo.
Ali, pa, na kraju jesam završio iznenadjen.
Atanacković ima jedan vrcav pripovedački glas kome dodati opis „eruditan“ i nije toliko fuj. Rečit, inteligentan, duhovit i tek ponekad nesnosno uobražen, Atanacković drži pažnju i od tri različita slova A dolazi do jednog slova B na potpuno zadovoljavajuć način, iako je taj način malo operisan od bilo kakve emocije (ne tražim uvredljivu sentimentalnost; samo da mi nešto ostane). Neko je spomenuo da čovek ima strasnu aferu za zarezom, ali i to nekako postane simpatično duž toka romana, kada se jednom čitalac navikne na periodični epi-napad najdosadnije sorte. Suluda simboličnost istorijske kvaziistorije Luzitanije i više nego ume da obori sa nogu. Ne mogu da kažem da ću je pamtiti za vjek vjekova, ali ovo svakako jeste jedan objektivno dobar, gotovo pa odličan roman
Jedino što me malo brine jeste što stvarno ne znam može li Atanacković pogoditi metu i drugi put. Luzitanija mi se čini kao klasičan produkt godina i godina i godina razmišljanja, piskaranja, životarenja. Svi prvi romani su takvi na neki način. I gotovo bez izuzetka imaju duboki eho – i drugi i treći roman po tome mogu biti samo odjek prvog. A ja iz nekog razloga nisam toliko siguran da bih voleo da pročitam još jednu Luzitaniju. Fino joj je da bude jedina.
4+
January 21, 2018
Čitanje ovakve knjige je sve samo ne lako i jednostavno, sve samo ne opuštajuće i večernje zabavno. Ne dozvoljava preskakanje ni redka, ako hoćete da ste u igri, i ako nećete da ste van zahtevnih i teških detalja. Pisanje je kitnjasto sa merom koja je nedostajala Gatalici kad je pisao o tom ratu, pisanje je divlje i razuzdano u meri koju nemaju pravi pisci oivičeni različitim pravilima i razrađenim zanatskim šemama, pisanje je sjajno. A čitanje tekstova o ovoj knjizi nije vredno ni sekunda vremena, jer tekst koji će je opisati kako valja, nećete naći, pogotovo ne ovde, ali ni u klasičnom obrazloženju žirija koji je doneo jednu od najhrabrijih odluka kad ju je pre neki dan ovenčao velikom nagradom .
https://bezimenaknjizevnazadruga.word...
https://bezimenaknjizevnazadruga.word...
June 1, 2018
Roman koji zahteva specifičnu spremnost čitaoca i minimum prethodnog znanja o onome što se pripoveda. Probao sam da ga, bez ovih premisa, dovršim, ali to mi je uspelo tek iz drugog puta, sa prethodnom pripremom, nakon čega je tekst pređen ponovo od korice do korice za svega par sati. Ne sećam se da sam skoro pročitao nešto iz savremene književnosti nekog domaćeg autora da je ovoliko pismeno napisano, i da je stil tanano izbrušen, kao da pisac ima objavljen ne jedan nego 101 roman. Zanimljivo je i da se čitaocu obraća iz drugog lica množine ili iz trećeg lica jednine što, u mom slučaju, drži distancu između sadržaja i čitača. Takođe, iluzorna, alegorična predstava romana je na momente iskazana kroz Lavkraftovsku ili Montagjuovu vrebajuću napetost, da su mi neki delovi romana poprilično bili uznemirujući, iako nikakve eksplicitnosti nema u njima. Mnogougaono je shvatanje ovog romana. Utopijsko-distopijski je moj najjači utisak. Na početku sam mislio da je sastavljen iz mnoštva nezavisnih priča koje se bave određenim, stvarnim, likovima iz bliske prošlosti, no kako sam dalje odmicao sa čitanjem, shvatio sam da su sve one povezane međusobno preko jedne ličnosti (koja se može posmatrati kao neko ezoterično više biće) - doktora Stojimirovića, načelnika Doktorove kule, kraj koje svakodnevno prolazim na putu ka Insitutu gde radim. Sve vreme čitanja pokušavam da dokučim šta je Luzitanija, osim što je to ime broda koji je potopljen i što je metafora za duševnu bolnicu koja je okosnica i baza pripovedanja. Pacijenti tj. stanovnici Luzitanije, mahom intelektualci, iako proglašeni ludima, zapravo su poslednji ogranak društva koje se osipa i raspada pod različitim uticajima. Onda se nameće pitanje - jesu li ti ludi zaista ludi, ili su ovi ostali, van Luzitanije ti koji su ludi, ustvari? Negde pred kraj romana, Atanacković mi daje odgovor na to: "Uostalom, upotreba ludaka kao potrošnh skupova organa, kroz koje se pušta struja i u čije se vene ubrizgavaju otrovi, koji se prepuštaju najstrašnijim utamničenjima i mučenjima, ne bi li bile izračunate krajnje tačke njihove izdržljivosti, oduvek su deo naučnih praksi kojima se, u ime napredka, vekovima polaže pravo na njihove duše i tela.(....) Luzitanija je raskršće otpadnika, izdajnika, revolucionara, pobunjenika, svih onih što su se misleći svojom glavom našli bez svoje strane u sukobu. (....) Tradicionalno se na ovim prostorima ludilom pravdaju brojni postupci koji s ludilom nemaju srodnosti. Naravno, uvek će se naći neko ko će ludilo i glupost površno izjednačavati, ali to je tek jedna tendenciozna neistina. Jer, dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se uvek raskošno slavi."
October 26, 2018
davno nisam pročitao sveobuhvatniji roman domaće proizvodnje, novijeg datuma.
Read
January 31, 2019Zanimljiva priča o sivilu jednog vremena, gde su ludaci u stvari bili jedini normalni ili da pratim nit autora jedni od retkih da nisu glupi. Atanacković suptilno odvaja, razlučuje pojam ludosti od gluposti koja se dešava van Luzitanije, te države-ludnice kojom je naslovljen roman. Verovatno rat je i odgovor na pitanje koje pisac postavlja negde na početku kroz predstavu pacijenata - Šta je protivno razumu, a šta se ludilom ne da opravdati.
Kroz roman se provlači više raznih tema, od uzroka i nastanka Prvog svetskog rata, do objašnjenja psihičkih oboljenja i različitih načina lečenja. Saznaćemo stanje u Kraljevini Srbiji u više različitih perioda uz ironične opaske pisca, koje najčešće stoje.
Nadrealni elementi koji prožimaju priču daju joj posebnu boju i očevidan je uticaj Kerolove Alise u zemlji čuda. Takođe mešanje životinjskog i ljudskog stvara posebnu atmosfera grotesknosti i otkrivanja skrivenih delova čovekove prirode.
Knjiga je kompleksna, dosta dokumentarne i epistolarne forme i ukrštanja sudbina likova oko jedne institucije, koja je iako ludnica, paradoksalno, sadrži najviše zdravog razuma u odnosu na okolnosti i okruženje.
Kroz roman se provlači više raznih tema, od uzroka i nastanka Prvog svetskog rata, do objašnjenja psihičkih oboljenja i različitih načina lečenja. Saznaćemo stanje u Kraljevini Srbiji u više različitih perioda uz ironične opaske pisca, koje najčešće stoje.
Nadrealni elementi koji prožimaju priču daju joj posebnu boju i očevidan je uticaj Kerolove Alise u zemlji čuda. Takođe mešanje životinjskog i ljudskog stvara posebnu atmosfera grotesknosti i otkrivanja skrivenih delova čovekove prirode.
Knjiga je kompleksna, dosta dokumentarne i epistolarne forme i ukrštanja sudbina likova oko jedne institucije, koja je iako ludnica, paradoksalno, sadrži najviše zdravog razuma u odnosu na okolnosti i okruženje.
August 23, 2018
"Tradicionalno se na ovim prostorima ludilom pravdaju brojni postupci koji s ludilom nemaju srodnosti. Naravno, uvek će se naći neko ko će ludilo i glupost površno izjednačavati, ali to je tek jedna tendeciozna neistina. Jer dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi. Uostalom, neuporediva je glupost sićušnog pojedinca pred monumentalnom glupošću i najmanje države. Daleki su glupi horizonti i romantično nedostižni."
July 30, 2017
Uvek sam se nervirao (a možda je i to do mojih interesovanja i ubeđenja) što sam sve do tančina znao o Prvom srpskom ustanku, a nešto najmanje o Prvom svetskom ratu, koji je uvek bio pretstavljan pod velom velikog patriotizma... E tog patriotizma u Luzitaniji nema, kao što nema ni podela. Zavodljiva i odana mistici je ta Luzitanija. Izvandredno napisana, stilom koji najviše podseća na Saramaga, sa tim što, po mom mišljenju, ne odlazi u uzaludne i ponekad usiljeno duhovite digresije. Skoro sam gledao i seriju Stranger things i ne mogu se uzdržati, a da ne kažem- Luzitanija je sadržinski mnogo bogatija od novog hita Netflixa. Drago mi je što je Dejan ovo napisao, iskreno se radujem, jer kod nas nisam uspeo da nađem tako kvalitetno, žanrovsko delo. Najviše me je dojmilo shvatanje države, odlično demagoški objašnjeno i filozofski utabano. Alisa u zemlji čuda pred Prvi svetski rat, upada u neki trip svojstven Dejvidu Linču. Ne mogu da dočekam sledeći roman, i mislim da Luzitanija zaslužuje veliku pažnju.
September 19, 2021
Serbija - kontrastų šalis. Turėjau galimybę aplankyti Belgradą, kur šalia spindinčių pastatų griuvėsiai, kulkos sienose... Buvo be galo smalsu, nes serbų literatūros kaip ir neskaičiau dar. Taigi "Luzitanija" mano lentynoje atsidūrė visai laiku.
Tai utopinis romanas, tačiau paremtas tikra istorija apie Belgrado psichiatrijos ligoninę Pirmojo pasaulinio karo metais. Ji buvo tarsi atskira respublika, kur valdžia priklausė ligoninės gydytojams ir pacientams. To beprotnamio romane norėjosi daugiau.
Sudėtingas kūrinys. Rašytojas šokinėja per kelias valstybes, veikėjai išnyra lyg iš niekur, o skaitant sunku sekti. Dialogų labai mažai, daugiau gryno sąmonės srauto. Gal čia ir slypi tas beprotnamis, kai reikia kuistis po savo sąmonės kampelius ir bandyti suvesti faktus į vieną darinį. Riba tarp realybės ir fantazijos išnyksta, kuo toliau tuo atrodo viskas viena mistika.
Nors ir labai nesužavėjo šis romanas, vis dėl to sujudino tam tikras mintis. Bet tas ieškojimas ribos tarp beprotybės ir proto. Tarp talento ir visiško pamišimo... Privertė susimąstyti, kas yra tie ligoniai - ar visuomenė, ar ligoninės pacientai. Rašytojas žaidžia ir šaiposi, pasakoja ir klaidina. Atrodo, tiesiog bando užvaldyti visas jusles. Deja, romano fragmentiškumas, minčių šokinėjimas trukdė visiškai atsiduoti tai beprotybei, į kurią kvietė romanas.
Rekomenduoju šią knygą visiškiems literatūros gurmanams. Ne, ne tiems kurie nori lengvo skaitinio. Čia reikės ir dėmesį sukaupt ir nebijoti būti suklaidintam. Serbai spalvinga tauta, tai, turbūt, ir literatūra jų tokia.
Tai utopinis romanas, tačiau paremtas tikra istorija apie Belgrado psichiatrijos ligoninę Pirmojo pasaulinio karo metais. Ji buvo tarsi atskira respublika, kur valdžia priklausė ligoninės gydytojams ir pacientams. To beprotnamio romane norėjosi daugiau.
Sudėtingas kūrinys. Rašytojas šokinėja per kelias valstybes, veikėjai išnyra lyg iš niekur, o skaitant sunku sekti. Dialogų labai mažai, daugiau gryno sąmonės srauto. Gal čia ir slypi tas beprotnamis, kai reikia kuistis po savo sąmonės kampelius ir bandyti suvesti faktus į vieną darinį. Riba tarp realybės ir fantazijos išnyksta, kuo toliau tuo atrodo viskas viena mistika.
Nors ir labai nesužavėjo šis romanas, vis dėl to sujudino tam tikras mintis. Bet tas ieškojimas ribos tarp beprotybės ir proto. Tarp talento ir visiško pamišimo... Privertė susimąstyti, kas yra tie ligoniai - ar visuomenė, ar ligoninės pacientai. Rašytojas žaidžia ir šaiposi, pasakoja ir klaidina. Atrodo, tiesiog bando užvaldyti visas jusles. Deja, romano fragmentiškumas, minčių šokinėjimas trukdė visiškai atsiduoti tai beprotybei, į kurią kvietė romanas.
Rekomenduoju šią knygą visiškiems literatūros gurmanams. Ne, ne tiems kurie nori lengvo skaitinio. Čia reikės ir dėmesį sukaupt ir nebijoti būti suklaidintam. Serbai spalvinga tauta, tai, turbūt, ir literatūra jų tokia.
April 23, 2018
Plašio sam se da ću morati ovde da napišem neku „ograđivačku“ rečenicu tipa „za srpske uslove, ovo je sasvim pristojno“, te sam Atanackoviću iz dubine duše zahvalan što to ne moram da činim. Ovo je sasvim pristojno, čak i veoma dobro, i mimo tih vražjih „srpskih uslova“.
Ne samo to, na momente je priča potpuno brilijantna, kao što je npr. minijatura o majoru Gavriloviću pri samom početku, i da je roman tako tekao do kraja, ovo bi bila čista petica. Međutim, Atanacković tu i tamo teži da upadne u „dragi profesore“ pr[i/o]povedački režim koji, iako je donekle u skladu sa spisateljskim duhom vremena koje obrađuje, na mahove ipak razbija kako suspenziju neverice, tako i gladak tok čitanja. Uz to, divlja ljubavna afera autora sa, često sasvim nepotrebnim, zarezima, koja kulminira negde oko poglavlja četvrtog, ili možda petog, dovela je do toga da knjigu, na duže vreme, odložim, a potom i, što bi bilo žalosno, zamalo nikada ne završim – no srećom, ubrzo nakon toga situacija se popravila i jugendštilski razgranata priča dalje je tekla tokom mnogo ugodnijim za oko i neodoljivo intrigantnim za um, ni u jednom trenutku ne ukazujući jasno gde ćemo i kako završiti, pa opet uspevajući da se vešto raspetlja i ostavi me zadovolj(e)nim što sam protivno uobičajenoj praksi ipak dao šansu domaćem autoru.
Ne samo to, na momente je priča potpuno brilijantna, kao što je npr. minijatura o majoru Gavriloviću pri samom početku, i da je roman tako tekao do kraja, ovo bi bila čista petica. Međutim, Atanacković tu i tamo teži da upadne u „dragi profesore“ pr[i/o]povedački režim koji, iako je donekle u skladu sa spisateljskim duhom vremena koje obrađuje, na mahove ipak razbija kako suspenziju neverice, tako i gladak tok čitanja. Uz to, divlja ljubavna afera autora sa, često sasvim nepotrebnim, zarezima, koja kulminira negde oko poglavlja četvrtog, ili možda petog, dovela je do toga da knjigu, na duže vreme, odložim, a potom i, što bi bilo žalosno, zamalo nikada ne završim – no srećom, ubrzo nakon toga situacija se popravila i jugendštilski razgranata priča dalje je tekla tokom mnogo ugodnijim za oko i neodoljivo intrigantnim za um, ni u jednom trenutku ne ukazujući jasno gde ćemo i kako završiti, pa opet uspevajući da se vešto raspetlja i ostavi me zadovolj(e)nim što sam protivno uobičajenoj praksi ipak dao šansu domaćem autoru.
March 19, 2018
E ovo je knjiga koja mi je trebala ove godine. Objedinjuje ono što je zasnovano na stvarnosnom i nevjerovatnu, da ne kažem ludačku, količinu vrlo pažljivo osmišljene izrazito čudnovate fikcije. Istina, zna priča vrlo lako da pobjegne, da izmakne osjećaju potpunog shvatanja, ali sam način pisanja je takav da vas ne pušta i to gubljenje prestane biti tako važno. Vjerujem da je svaki iole pažljiv čitalac mogao u dobroj mjeri uživati u ovim lavirintima, tunelima i spiralama u kojima se prepliću mit, istorija, stvarnosno, čudesno, ludilo, razum, ironija, kestenje, kutije i šta već ne. Ima u ovoj knjizi mnogo toga zbog čega se uživa već u prvom čitanju, ali ima i sasvim dovoljno toga da se jedva čeka i ono naredno.
July 17, 2018
Luzitanija brod ludaka koji su dali svoje živote prepustili se mašini verujući u jedan napredak čovečanstva koji donose nove tehnologije i sad ova alegorija može biti jedna država , jedan brod , jedan rat ili ceo svet kako vam drago. Jako zanimljiva knjiga jedva čekam da je ponovo pročitam.
January 30, 2019
Luzitanija, Luzitanija, pravo je to ludilo i manija.
Radnja se proteže okvirno između 1880 i 1920, u doba velikih naučnih prodora ali i doba fantazija i misterija. Atanackovićev stil pisanja sliči Saramagovom—likova je pregrešt, rečenice traju i po pola stranice a paususi i po devet—ali s druge strane, ovde se radi o preciznom pisanju, bogatom datumima, imenima, konkretnim detaljima koji umeju da guše svojom gustinom. Roman podseća pomalo na Borhesove najranije priče prepune detalja koji eventulano vode u mutne oblake koji plutaju međ javom i snom. Tu je i eho ludnice Edgar Alan Poa, malih domorodačkih glava Avgusta Monterosa, kao i naučno-istraživačke preciznosti Lepolda Lugonesa.
Atanacković briljira kada se oslobodi činjenica i dopusti sebi izlete u maštu više lirsko-filozofskog karaktera. Volela bih da je to sebi više dopustio. Možda u nekom budućem delu?
„Luzitanija je možda najmanja država na svetu, ali on se zasniva na najdubljem i najneravnopravnijem sukobu, sukobu progresa i ludila. Stoga najviše nade polaže upravo u svoju ranjivost, a čoveku je ranjivost odvratna, poput sluzi pruža i gipkost ribe, kao žumance što klizi između oštrih zupčanika. Ona je, naime, poput onih riba što žive u ajkulinim ustima. Te su ribe svakako lude, ja se bar u to razumem jer sam i sam lud, mada je meni nepoznata njihova dijagnoza. Usotalom, za dijagnozu su uvek zadužene ajkule, jer one, u krajnjoj liniji, za postojanjem ludila imaju i najveću potrenu. Da ludila nema, ajkula bi ga izmislila, jer ima li šta reprezentativnije za jedno društvo od toga da se nešto sasvim nemoćno naizgled bezbedno šepuri u čeljustima nemani?“
Radnja se proteže okvirno između 1880 i 1920, u doba velikih naučnih prodora ali i doba fantazija i misterija. Atanackovićev stil pisanja sliči Saramagovom—likova je pregrešt, rečenice traju i po pola stranice a paususi i po devet—ali s druge strane, ovde se radi o preciznom pisanju, bogatom datumima, imenima, konkretnim detaljima koji umeju da guše svojom gustinom. Roman podseća pomalo na Borhesove najranije priče prepune detalja koji eventulano vode u mutne oblake koji plutaju međ javom i snom. Tu je i eho ludnice Edgar Alan Poa, malih domorodačkih glava Avgusta Monterosa, kao i naučno-istraživačke preciznosti Lepolda Lugonesa.
Svedeni na okvire tuđeg straha, preostaje nam samo da se zagledamo jedni drugima u lice i svakome budemo ogledalo, kao sto smo već ogledalo svakome ko je s nama ikada imao posla.
Atanacković briljira kada se oslobodi činjenica i dopusti sebi izlete u maštu više lirsko-filozofskog karaktera. Volela bih da je to sebi više dopustio. Možda u nekom budućem delu?
June 2, 2018
Luzitanija Dejana Atanackovića je višestruko subverzivna knjiga: ikonoklastična u pogledu nacionalne istorije, anarhistički suprotstavljena ideji države kao hijerarhijskog mehanizma, skeptična kad je u pitanju sposobnost čovjeka da se izdigne iznad svoje životinjske prirode, pa i puna postmodernističke sumnje u moć jezika da iskaže... bilo šta.
Dakle, na nivou ideje, roman je sasvim zanimljiv. U realizaciji, možda je prekompleksan: iako sam navikao da, što kaže Filip Rot, kad naiđem na tešku knjigu iz nje pokupim šta mogu, a za ostalim ne žalim, ovdje sam povremeno bivao frustriran isprepletenošću radnji i ideja na način koji me podsjetio na čitanje Ruždijeve Djece ponoći (što je valjda, na nekom nivou, i kompliment). Međutim, glavni razlog zašto ne mogu reći da mi se knjiga sasvim dopala je tek korektan književni stil. Da se razumijemo, Luzitanija odaje načitanog i obrazovanog pisca, ali nema kod njega nikakve jezičke vrcavosti, blistavih eskapada kakvima neke svoje takođe složene knjige zna dobro rasteretiti Svetislav Basara (čijem pisanju Atanacković, rekao bih, inače dosta duguje).
Upitno je koliko prepričavanje ovakve knjige, pune digresija, pisama i dnevničkih zapisa, ima smisla, ali reći ću da je vrijeme dešavanja ograničeno sa dva krupna istorijska događaja: Majskim prevratom i krajem Prvog svjetskog rata, a da radnja (iako likova ima širom Evrope i Amerike) gravitira beogradskoj ludnici, koja tokom rata postaje država (tačnije anti-država) za sebe – Luzitanija. Šta se sve fantastično, zbujujuće, misteriozno i upozoravajuće dešava unutar ovih vremenskih i prostornih koordinata, moraćete sami otkriti, ako ste dovoljno radoznali.
Dakle, na nivou ideje, roman je sasvim zanimljiv. U realizaciji, možda je prekompleksan: iako sam navikao da, što kaže Filip Rot, kad naiđem na tešku knjigu iz nje pokupim šta mogu, a za ostalim ne žalim, ovdje sam povremeno bivao frustriran isprepletenošću radnji i ideja na način koji me podsjetio na čitanje Ruždijeve Djece ponoći (što je valjda, na nekom nivou, i kompliment). Međutim, glavni razlog zašto ne mogu reći da mi se knjiga sasvim dopala je tek korektan književni stil. Da se razumijemo, Luzitanija odaje načitanog i obrazovanog pisca, ali nema kod njega nikakve jezičke vrcavosti, blistavih eskapada kakvima neke svoje takođe složene knjige zna dobro rasteretiti Svetislav Basara (čijem pisanju Atanacković, rekao bih, inače dosta duguje).
Upitno je koliko prepričavanje ovakve knjige, pune digresija, pisama i dnevničkih zapisa, ima smisla, ali reći ću da je vrijeme dešavanja ograničeno sa dva krupna istorijska događaja: Majskim prevratom i krajem Prvog svjetskog rata, a da radnja (iako likova ima širom Evrope i Amerike) gravitira beogradskoj ludnici, koja tokom rata postaje država (tačnije anti-država) za sebe – Luzitanija. Šta se sve fantastično, zbujujuće, misteriozno i upozoravajuće dešava unutar ovih vremenskih i prostornih koordinata, moraćete sami otkriti, ako ste dovoljno radoznali.
May 27, 2018
Naša država, Luzitanija, možda će i sama potonuti u moru besmisla, ali do tada će nastaviti da istrajava i napreduje na temeljima svoje beskorisnosti.
Ova priča je satkana od kontradiktornosti. Ta kontradiktornost je najbolje oslikana u tome što se "ludaci" moraju braniti od ovih "zdravih". Po principu dvojbenosti dobra i zla, tako je ovdje povučena paralela između ludosti i gluposti. Ludost kao jedna stigma, produhovljena kategorija i glupost kao sveprožimajuća tradicija masovnog uništenja i umnožavanja smrti.
Atanacković je nesumnjivo elokventan i izražava jednu gipkoću slobodne misli. Luzitanija je za ludake (samotnjake) jedno utočište, pa i vrsta katarze dok bi za ove zdrave u zdravom svijetu bila jedna čista distopija, jedno posrnuće. Roman izmamljuje radoznalost, poigravanje mislima i stvara jedan oreol vedrog duha. Na momente je i pećina, mračna i hladna ispunjena nekim mističnim (ni na javi ni u snu) prizorom.
November 2, 2021
Nors galiniame serbų rašytojo Dejano Atanackovićiaus knygos viršelyje rašoma, kad romanas „Luzitanija“ paremtas tikra istorija, vis vien negali atsikratyti įtarios minties, jog ir šis teiginys tėra atsainiai mestelėtas pramanas. Realius įvykius ir vietas, tikras istorines asmenybes ir dokumentinių šaltinių nuotrupas D.Atanackovićius maišo lyg spalvotas medines kaladėles, kol galiausiai iš jų surenčia sudėtingo, keisto ir mįslingo pasaulio maketą. Viskas, kas yra tarp šių kaladėlių, – tai nepaprasta autoriaus išmonė, kuri sutvirtina ir papildo makabrišką statinį. Šis daugiabriaunis romanas kursto nuolatinę abejonę: ar yra bent kokia tranšėja, einanti tarp sveiko proto ir beprotybės, „nes galų gale ir pats žmogus arba atsiduria toje pusėje, kuri įvardija, arba pats yra įvardijamas, o kas yra liga, jeigu ne pavadinimas“ (p. 72). Visgi žymiai kebliau yra atsakyti, koks yra beribės žmogiškosios kvailybės vaidmuo.
https://370.diena.lt/2021/10/27/skait...
https://370.diena.lt/2021/10/27/skait...
May 28, 2018
Jednom rečju: savršeno.
U više reči: ovo je kao da se Borhes reinkarnirao u Pinčona koji je pod uticajem Džefa Nuna a ne liči ni na jednog od njih.
U više reči: ovo je kao da se Borhes reinkarnirao u Pinčona koji je pod uticajem Džefa Nuna a ne liči ni na jednog od njih.
March 11, 2018
Odavno ne pričitah bolju i kvalitetniju knjigu domaćeg autora. Sve vrijeme priča je umotana u veo latentne šizofrenije, isprepletana na jednom višem nivou, i zahtjeva maksimalnu koncentraciju, ne dopuštajući mislima da lutaju.
U svakom slučaju, hrabra i opravdana odluka NIN- ovog žirija.
"Šta je protivno razumu a što se ludilom ne da opravdati?"
"Sramota je danas za nekog reći da je lud, više no ikada ranije. Tražiće se eufimizmi, reči podstaknuća. Optimističke formulacije, izrazi jednakosti, a ludak će vam i sam reći, ne samo da ne može, već i ne želi da bude jednak. Njegova će posebnost tražiti scenu, pozirište, odakle će se ludilo nesputano prikazivati u svom fantastičnom bogatstvu, u svojoj tragediji i iskonskom bolu."
"Kada se ukoreni, glupost nikada nije tek neka nova glupost, naprotiv, ona će uvek dokazivati svoje vekovno postojanje, svoju glupu tradiciju. U ukorenjenoj gluposti glupi građanin uvek uviđa nešto iskonsko ( a zapažanja glupog građanina ne treba zanemariti)."
"Ljudi su nepoverljivi kada im se čovek obraća ćuteći."
"Moderno društvo nam je odredilo ulogu beznadežne neproduktivnosti, i zato je strah od ludila danas veći od straha od smrti."
"Svedeni na okvire tuđeg straha, preostaje nam samo da se zagledamo jedni drugima u lice i svakome budemo ogledalo, kao što smo već ogledalo svakom ko je s nama ikada imao posla."
"Ludilo samo po sebi nije nikada autentično, uvek je samo odraz tuđih strahova i opsesija."
"Čoveku samo ludilo daje bezbedno utočište, jer svakome ko nije lud samoubistvo se smesta čini kao jedini razuman put."
"Uvek će se naći neko ko će ludilo i glupost površno izjednačavati, ali to je tek jedna tendenciozna neistina. Jer dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi."
U svakom slučaju, hrabra i opravdana odluka NIN- ovog žirija.
"Šta je protivno razumu a što se ludilom ne da opravdati?"
"Sramota je danas za nekog reći da je lud, više no ikada ranije. Tražiće se eufimizmi, reči podstaknuća. Optimističke formulacije, izrazi jednakosti, a ludak će vam i sam reći, ne samo da ne može, već i ne želi da bude jednak. Njegova će posebnost tražiti scenu, pozirište, odakle će se ludilo nesputano prikazivati u svom fantastičnom bogatstvu, u svojoj tragediji i iskonskom bolu."
"Kada se ukoreni, glupost nikada nije tek neka nova glupost, naprotiv, ona će uvek dokazivati svoje vekovno postojanje, svoju glupu tradiciju. U ukorenjenoj gluposti glupi građanin uvek uviđa nešto iskonsko ( a zapažanja glupog građanina ne treba zanemariti)."
"Ljudi su nepoverljivi kada im se čovek obraća ćuteći."
"Moderno društvo nam je odredilo ulogu beznadežne neproduktivnosti, i zato je strah od ludila danas veći od straha od smrti."
"Svedeni na okvire tuđeg straha, preostaje nam samo da se zagledamo jedni drugima u lice i svakome budemo ogledalo, kao što smo već ogledalo svakom ko je s nama ikada imao posla."
"Ludilo samo po sebi nije nikada autentično, uvek je samo odraz tuđih strahova i opsesija."
"Čoveku samo ludilo daje bezbedno utočište, jer svakome ko nije lud samoubistvo se smesta čini kao jedini razuman put."
"Uvek će se naći neko ko će ludilo i glupost površno izjednačavati, ali to je tek jedna tendenciozna neistina. Jer dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi."
April 19, 2018
Više 2.5.
Žao mi je što je ovo još jedan dobitnik NIN-ove nagrade kod koga nisam videla što i ostali čitaoci (hvala bogu pa našim piscima nikad ne manjka pretencioznosti). Stil pisanja mi nije legao, da ne bude da opanjkavam samo domaće autore, ne leži mi takav stil ni kod Saramaga. Previše fragmenata i skakanja sa jedne priče na drugu. Lepo je to sve sročeno, ali se više svelo na istoriju (istoriju volim, ali sam od ovog romana očekivala nešto drugo).
Žao mi je što je ovo još jedan dobitnik NIN-ove nagrade kod koga nisam videla što i ostali čitaoci (hvala bogu pa našim piscima nikad ne manjka pretencioznosti). Stil pisanja mi nije legao, da ne bude da opanjkavam samo domaće autore, ne leži mi takav stil ni kod Saramaga. Previše fragmenata i skakanja sa jedne priče na drugu. Lepo je to sve sročeno, ali se više svelo na istoriju (istoriju volim, ali sam od ovog romana očekivala nešto drugo).
January 19, 2018
Sasvim solidan roman, a za srpske prilike i više od toga.
Detaljniji osvrt, ovde: http://cultofghoul.blogspot.rs/2018/0...
Detaljniji osvrt, ovde: http://cultofghoul.blogspot.rs/2018/0...
Shelved as 'dnf'
February 28, 2021Ne mogu ti ja ovo. Super on piše, al nije to za mene.
April 19, 2021
Dvojka zbog citata i pojedinih poglavlja koja su mi se dopala.
August 13, 2018
Ludost kao utočište (O "Luzitaniji" Dejana Atanackovića)
https://lorelaj386.wordpress.com/2018...
Luzitanija Dejana Atanackovića nije samo još jedna knjiga koja slavi ludost, to stigmatizovano stanje razuma. Ne, ona nam otkriva mnogo više jer prikazuje celokupni put silaska sa uma - od faktora koji su uticali na sumasišavšeg do njegovog nestanka.
Da biste poludeli, neophodno je da osetite da vas glupost ugrožava životno. A da se to ne bi desilo, potrebno je da glupost veoma ozbiljno shvatite. Kako bi joj dao na težini, Atanacković je dovodi u vezu sa srpskom istorijom s početka dvadesetog veka. Iako je vezuje za pojedine slučajeve (organizatore Majskog prevrata, srpske oficire u Balkanskim ratovima...), on joj daje i univerzalno značenje, jer se glupost ponavlja, a sa njom i naša sposobnost da se zbog nje iznenadimo. Međutim, kada se iznenadite, već je kasno - postali ste žrtva igre velikih sila ili novog sistema.
Pošto se osetite ugroženim, kod vas se javlja potreba da nestanete. Možete pobeći u drugu zemlju, ali nemir koji ste spoznali može vas odvući još dalje. Navedeno se najbolje može razumeti kroz priču o junaku Vasiliju Arnotu.
Ne htevši da prepravi skicu diorame kojom je trebalo da predstavi politički put Srbije, u tom trenutku (Majski prevrat) okrenut ka suncu Istoka, Vasilije postaje politički neistomišljenik, nepoželjna osoba. Zbog toga odlazi u Firencu kako bi kod prijatelja pronašao utočište, i ne znajući da se u potpunosti približio sopstvenom nepostojanju.
Po zanimanju taksidermista, Arnot se bavio trajanjem u smrti bića, kako je to Atanacković definisao. Možda nije odmah razumeo da koža koja ostaje od prepariranog bića svedoči o tome da je postojalo, ili tačnije - o tome da je biće nestalo. Možda nije znao ni to da njegovo telo može da postane utočište u kojem će se učauriti, koje će spakovati u neku kutiju od kestena, ali će sve to postati mnogo jasnije nakon obilaska unutrašnjosti ženskog trupa u firentinskom Muzeju prirodnih nauka, uz pomoć zecolikog vodiča.
Telo žene predstavlja izlazak iz svet. Normalno je da nam prvo padne na pamet povratak, pa samim tim ulazak u stomak vidimo kao odlazak u smrt. Ipak, na putu kroz telo, Vasilije će naići na drvo kestena u koje će moći da uđe i čiju će unutrašnjost prepoznati kao telo zbog spleta žila koje podsećaju na vene. I već tada postaje jasno da će utočište pronaći u svom telu duboko skrivenom u jednu od kutijica od kestenovog drveta. Uz pomoć ludosti, Vasilije bira život.
Tvrdnju da je uprkos životnoj opasnosti izabran život, a ne smrt, i da povlačenje u kutiju podrazumeva mogući povratak, potvrđuje scena iz knjige gde saznajemo da u jednoj od prostorija doktorove kule, u Luzitaniji, doktor Stojimirović čuva kutije koje mu stižu i trudi se da bića u njima povrati. Povratak nikada ne može biti potpun, ali se možemo nadati ponovnom fizičkom postojanju.
Proces nestajanja u Luzitaniji u tesnoj je vezi sa procesom umiranja. Zbog toga u romanu imamo i junaka koji svoje utočište želi da pronađe u smrti. On je njome opsednut, pa je za života sebi gradio grob. U pitanju je gospodin Teofilović. Po zanimanju arhitekta, bio je odan pravcu secesija i video je u njemu borbu između čoveka i prirode. Tu borbu je predstavio na zidovima groba koji su iznutra bili tako oblikovani da su podsećali na ljudsko meso. Još jednom vidimo potrebu da se povratak u stanje pre života ili u smrt odvije kroz telo.
Teofilović se već odavno povukao iz života jer je uočio njegov besmisao. Faktor besmisla će se spojiti sa faktorom žrtve, pošto je Teofilović bio jedan od putnika na brodu Luzitanija. Brod je potopljen zajedno sa putnicima kako bi britanska vlada oružje prosledila do svog cilja, a ceo proces je zamaskiran rečima da je to bio surov potez ratnog neprijatelja. Putnički brod u opasnim vodama za vreme Prvog svetskog rata je pravi brod ludaka.
Kao jedan od preživelih, budi se među mrtvima i doživljava potpuni preobražaj. Teofilović je stigao do svog utočišta padom sa broda u ludost.
Ludost je za one koji ludi nisu zastrašujuća poput kuća skrivenih u ledenim bregovima o kojima govori istraživač N. na početku romana. N. spominje zvuk koji proizvodi čaša koja plutajući udara o prozor. Ovaj zvuk potvrđuje da je kuća napuštena kao što pogleda sumasišavšeg potvrđuje da osoba koju smo znali više nije tu. Ipak, ludost je utočište i svojevrsna utopija, bilo da u nju padnete misleći da ste mrtvi, bilo da poludite pod pritiskom spoljašnjosti. Ludost je i vrsta bunta, i čini se da prkosi gluposti daleko više od zdravog razuma.
https://lorelaj386.wordpress.com/2018...
Luzitanija Dejana Atanackovića nije samo još jedna knjiga koja slavi ludost, to stigmatizovano stanje razuma. Ne, ona nam otkriva mnogo više jer prikazuje celokupni put silaska sa uma - od faktora koji su uticali na sumasišavšeg do njegovog nestanka.
Da biste poludeli, neophodno je da osetite da vas glupost ugrožava životno. A da se to ne bi desilo, potrebno je da glupost veoma ozbiljno shvatite. Kako bi joj dao na težini, Atanacković je dovodi u vezu sa srpskom istorijom s početka dvadesetog veka. Iako je vezuje za pojedine slučajeve (organizatore Majskog prevrata, srpske oficire u Balkanskim ratovima...), on joj daje i univerzalno značenje, jer se glupost ponavlja, a sa njom i naša sposobnost da se zbog nje iznenadimo. Međutim, kada se iznenadite, već je kasno - postali ste žrtva igre velikih sila ili novog sistema.
Pošto se osetite ugroženim, kod vas se javlja potreba da nestanete. Možete pobeći u drugu zemlju, ali nemir koji ste spoznali može vas odvući još dalje. Navedeno se najbolje može razumeti kroz priču o junaku Vasiliju Arnotu.
Ne htevši da prepravi skicu diorame kojom je trebalo da predstavi politički put Srbije, u tom trenutku (Majski prevrat) okrenut ka suncu Istoka, Vasilije postaje politički neistomišljenik, nepoželjna osoba. Zbog toga odlazi u Firencu kako bi kod prijatelja pronašao utočište, i ne znajući da se u potpunosti približio sopstvenom nepostojanju.
Po zanimanju taksidermista, Arnot se bavio trajanjem u smrti bića, kako je to Atanacković definisao. Možda nije odmah razumeo da koža koja ostaje od prepariranog bića svedoči o tome da je postojalo, ili tačnije - o tome da je biće nestalo. Možda nije znao ni to da njegovo telo može da postane utočište u kojem će se učauriti, koje će spakovati u neku kutiju od kestena, ali će sve to postati mnogo jasnije nakon obilaska unutrašnjosti ženskog trupa u firentinskom Muzeju prirodnih nauka, uz pomoć zecolikog vodiča.
Telo žene predstavlja izlazak iz svet. Normalno je da nam prvo padne na pamet povratak, pa samim tim ulazak u stomak vidimo kao odlazak u smrt. Ipak, na putu kroz telo, Vasilije će naići na drvo kestena u koje će moći da uđe i čiju će unutrašnjost prepoznati kao telo zbog spleta žila koje podsećaju na vene. I već tada postaje jasno da će utočište pronaći u svom telu duboko skrivenom u jednu od kutijica od kestenovog drveta. Uz pomoć ludosti, Vasilije bira život.
Tvrdnju da je uprkos životnoj opasnosti izabran život, a ne smrt, i da povlačenje u kutiju podrazumeva mogući povratak, potvrđuje scena iz knjige gde saznajemo da u jednoj od prostorija doktorove kule, u Luzitaniji, doktor Stojimirović čuva kutije koje mu stižu i trudi se da bića u njima povrati. Povratak nikada ne može biti potpun, ali se možemo nadati ponovnom fizičkom postojanju.
Proces nestajanja u Luzitaniji u tesnoj je vezi sa procesom umiranja. Zbog toga u romanu imamo i junaka koji svoje utočište želi da pronađe u smrti. On je njome opsednut, pa je za života sebi gradio grob. U pitanju je gospodin Teofilović. Po zanimanju arhitekta, bio je odan pravcu secesija i video je u njemu borbu između čoveka i prirode. Tu borbu je predstavio na zidovima groba koji su iznutra bili tako oblikovani da su podsećali na ljudsko meso. Još jednom vidimo potrebu da se povratak u stanje pre života ili u smrt odvije kroz telo.
Teofilović se već odavno povukao iz života jer je uočio njegov besmisao. Faktor besmisla će se spojiti sa faktorom žrtve, pošto je Teofilović bio jedan od putnika na brodu Luzitanija. Brod je potopljen zajedno sa putnicima kako bi britanska vlada oružje prosledila do svog cilja, a ceo proces je zamaskiran rečima da je to bio surov potez ratnog neprijatelja. Putnički brod u opasnim vodama za vreme Prvog svetskog rata je pravi brod ludaka.
Kao jedan od preživelih, budi se među mrtvima i doživljava potpuni preobražaj. Teofilović je stigao do svog utočišta padom sa broda u ludost.
Ludost je za one koji ludi nisu zastrašujuća poput kuća skrivenih u ledenim bregovima o kojima govori istraživač N. na početku romana. N. spominje zvuk koji proizvodi čaša koja plutajući udara o prozor. Ovaj zvuk potvrđuje da je kuća napuštena kao što pogleda sumasišavšeg potvrđuje da osoba koju smo znali više nije tu. Ipak, ludost je utočište i svojevrsna utopija, bilo da u nju padnete misleći da ste mrtvi, bilo da poludite pod pritiskom spoljašnjosti. Ludost je i vrsta bunta, i čini se da prkosi gluposti daleko više od zdravog razuma.
April 20, 2018
Zbo obaveza počeo, pa ostavio, pa nastavio i opet ostavi i jedva nekako dovršio. Ukratko samo, kao miks Gatalice i Pavića, više ovog prvog.
February 12, 2018
Maksimalistički roman u malom. Zahvaljujući Atanackovićevoj profesionalnoj pozadini, ovom ansablu umetnutih priča, komentara i retrospekcija pridružuju se i galerijske ekfraze skica, nacrta, modela, maketa i diorama. Pisac je oslikao i sopstvene korice, zbog čega je lažna viktorijanska fotografija gospode sa umetnutim životinjskim glavama retko istinit poster same knjige: istoriografija poentirana zlokobnim magijskim realizmom & priča na pola puta između Belle Epoque i totemizma. Kao prozaista, Atanacković je podjednako bizaran, jezovit i žovijalan. Crtice poput baroknog igrokaza o heroju koji proriče sudbinu gledajući u izmet zlog grofa su neodoljive kratke povesti. Sam roman je u svojoj celovitosti lišen jezgrovitosti tih minijaturnih zapisa, te je zamorniji što se bliži kraju. Maštovitost fragmenata X i Y i Z pretvara se u entropično XYZzz. Atanacković je sada vrhunski konceptualista i režiser vizuelnog, ali sa nedovoljno pripovedačke kondicije koju zahteva roman.
O WW1, pozadini Atanackovićevih utvarnih priča, ne govori se ratnički, već antropološki -- rat je sažetak sukoba Progresa i Ludila, i mizansen za neojurodivu prozu koja prigrljava Ludilo kao stanje slobode i tajnog znanja, a ne bolesti. Druga strana filozofskih komentara, ironične poente o stvaranju nadnacionalne utopije, smisla imaju tek kao post-ironijski komentari samih sebe. Prostor beogradske ludnice koji svoju "eksteritorijalnost" duguje milosti okupatora (koji je ostatak grada sravnio sa zemljom), i koji opstaje zahvaljujući izdašnim donacijama velikih sila, utopijom se može smatrati samo u razmišljanjima lorda Artura Balfora.
O WW1, pozadini Atanackovićevih utvarnih priča, ne govori se ratnički, već antropološki -- rat je sažetak sukoba Progresa i Ludila, i mizansen za neojurodivu prozu koja prigrljava Ludilo kao stanje slobode i tajnog znanja, a ne bolesti. Druga strana filozofskih komentara, ironične poente o stvaranju nadnacionalne utopije, smisla imaju tek kao post-ironijski komentari samih sebe. Prostor beogradske ludnice koji svoju "eksteritorijalnost" duguje milosti okupatora (koji je ostatak grada sravnio sa zemljom), i koji opstaje zahvaljujući izdašnim donacijama velikih sila, utopijom se može smatrati samo u razmišljanjima lorda Artura Balfora.
April 21, 2018
Reći ću isto što i Ćirićka na Fejsbuku - ja ovo ne razumem! Ako se pod razumevanjem ne podrazumevaju metafore "na prvu loptu" tipa vojna neutralnost = ludnica ili ona tvrdnja da ludilo nije isto što i glupost i da je ovo drugo mnogo opasnije (ludilo je u ludnici a glupost vodi državu). Ono što ne razumem ili ne uspevam da prepoznam je unutrašnja logika koja povezuje u koherentnu celinu ove fragmentarne pričice, ovlaš skicirane likove o kojima se ne zna ništa i nelinearno poređana poglavlja. Nema logike. Sve je nekako nabacano, promešano i prosuto pred čitaoca. Pa se ti, dragi čitaoče, snalazi kako znaš i umeš. Da budem do kraja pošten, moram reći da ovaj roman možda traži inteligentnijeg i pažljivijeg čitaoca. Da se još nešto razumemo - nema sumnje da je autor intelektualac, vrlo pismen, vešt sa rečima, maštovit, umereno originalan kao pisac, izvanredan kao vizuelni umetnik (naslovna strana!). Ipak, njegovo delo se čita teško i ostavlja utisak nedorečenosti. Nema emocije. Nikakve. Kod mene je to velika mana. 3/5 je po mom mišljenju realna ocena.
February 21, 2018
Jednostavno je. Kada mi se svidi torta, tražim repete. Kada mi se svidi knjiga, pročitam je ponovo.
Luzitaniju sam pročitala ponovo još iste večeri.
Zašto? http://www.englishdiary.rs/luzitanija...
Luzitaniju sam pročitala ponovo još iste večeri.
Zašto? http://www.englishdiary.rs/luzitanija...
May 4, 2018
Jedna od onih knjiga posle koje se zapitate “Ok, a šta SAD uzeti sledeće?”. Maestralno napisano, puno skrivenih životnih poruka. Iako smeštena na početak XX veka, teme i dalje aktuelne. Svaka pohvala i preporuka.
Displaying 1 - 30 of 69 reviews