What do you think?
Rate this book
Poslije zabave
Roman o ocu, roman o zločinu, roman o porodici, roman o prijateljstvu, roman o odrastanju, totalni roman! S temom dvojništva, velikom kakva jeste u našoj književnosti, kakvu čitamo kod Danila Kiša uostalom, pisac uokviruje tematski različite segmente koji ovu knjigu čine presjekom jednog života. Tako osvijetljene momentume uokviruje dvojništvo oca i sina, figura prvog pisca i onog koji nasljeđuje – dar, spisateljsku osjetljivost i zaostavštinu, naređenje da se nepravdama suprotstavlja otvorenim srcem i jednom pisaćom mašinom. Poslije zabave, mada kompoziciono osmišljen u pet dijelova, počinje jednom rečenicom, jednim motom, neizostavnim i suštinskim citatom koji daje kolor i uspostavlja ton cijelom narativu: „I onda počinje oluja govana“. Tako je jednom rekao Roberto Bolanjo i bespovratno osvijetlio pravac drugom piscu. A oluja Steve Grabovca velika je i strašna u pokušaju da se dekonstruiše sjećanje, niz uspomena (ili privida) koje, napokon prizvane, spasavaju i istovremeno ogoljuju svijest do njene nemoćnosti.
I u ovom romanu čitalac će prepoznati sve ono što Stevu Grabovca čini jedinstvenim regionalnim piscem – jednostavni a veliki lirizam, beskrajno srce, misaona širina da se svaka stvar osvijetli prije no što se osudi, nesposobnost da se čovjek zarobi u malodušnost i uskogrudost ratnih i postratnih narativa. Stevo Grabovac je još jednom uspio izgovoriti sve naše tuge, misaone ćorsokake, ljubavi i usamljenosti, s onakvom iskrenošću i nepretencioznošću, s onakvom lakoćom izraza koju je lakše osjetiti negoli objasniti
I u ovom romanu čitalac će prepoznati sve ono što Stevu Grabovca čini jedinstvenim regionalnim piscem – jednostavni a veliki lirizam, beskrajno srce, misaona širina da se svaka stvar osvijetli prije no što se osudi, nesposobnost da se čovjek zarobi u malodušnost i uskogrudost ratnih i postratnih narativa. Stevo Grabovac je još jednom uspio izgovoriti sve naše tuge, misaone ćorsokake, ljubavi i usamljenosti, s onakvom iskrenošću i nepretencioznošću, s onakvom lakoćom izraza koju je lakše osjetiti negoli objasniti
- GenresNovels
396 pages, Paperback
Published January 1, 2023
12 people are currently reading
250 people want to read
About the author
Stevo Grabovac
6 books17 followersStevo Grabovac je rođen u Slavonskom Brodu, a odrastao je i završio srednju školu u bosanskom Brodu. Studirao je na Tehnološkom fakultetu u Banjaluci. Objavio je zbirku pjesama „Stanica nepostojećih vozova“ 2007. godine. Njegov prvi roman „Mulat albino komarac“ stigao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu za 2019. godinu. Dobitnik je NIN-ove nagrade za svoj drugi roman "Poslije zabave" (2023).
Živi i radi u Banjaluci.
Živi i radi u Banjaluci.
Ratings & Reviews
Friends & Following
Create a free account to discover what your friends think of this book!
Community Reviews
Displaying 1 - 30 of 49 reviews
March 8, 2024
Зар опет о злочинима?
Да. Сад и увек – јер никад нису теме проблем, већ начин на који су у делу остварене. Због тога је суд о вредности дела на основу теме у сржи омашен; оно што прави разлику је начин, а не грађа. Наравно, похвално је када писац пронађе нешто изненађујуће, несвакидашње, али такви моменти су ретки и нипошто не гарантују успех.
Императив оригиналности је заводљив и варљив: желећи да надмашимо себе и сопствени рад, упадамо у замку нереалних очекивања.
У реду, али зар опет аутонаратив?
Одговорићу контрапитањем – зашто да не? Као што било која тема није по себи ни добра ни лоша, тако не постоји прави, односно, погрешни приступ приповедању. Свака прича тражи облик који јој највише пристаје, који је најубедљивије носи. Уколико је важно оставити печат веродостојности, показати да прича извире из личног искуства, не видим ни један разлог да се то не учини.
С тим у вези, расправе о аутофикцији су, надам се, коначно свима дозлогрдиле јер су испразне: сваки аутонаратив има у себи фикционалну компоненту. Околност личне перспективе, терет првог лица, нужно упућује на ограничену свест и варљиво сећање, што је идеално тле за клијање маште. Пукотине сећања најбоље удомљавају могућности прича. Не мислим, притом, на конфабулације, већ на темељни споразум бића са светом – свака прича јесте и дописивање, побуна против тишине. А понекад и покушај бега од онога што је толико тешко да се изрази, толико интензивно, да је све што можемо рећи неодговарајуће. Ужаси нас превазилазе, али и обавезују – с једне стране свесни смо да одговарајуће речи измичу, са друге стране, осећамо дубоку, искупљујућу потребу суочавања.
Управо је овај сплет мотива стожер књиге и, супротно могућим очекивањима, које је подржао и почетак овог мог текста, Послије забаве није ламент над изгубљеним генерацијама или (анти)ратна хроника набрекла идеологијом, већ роман о жељи за правдом, сусретом са собом и са другима и, што је најважније, освешћивањем сумње да се буде на висини задатка. Таква сумња је ретка и вредна. Неко може да се сети како је о личном губитку писао Ото Хорват у роману Сабо је стао – то је одличан пример како смрт вољене особе постаје још болнија у односу на искрену скрушеност аутора: иако нисам достојан приче, ја причу морам испричати, без ње ме нема.
И нема племенитијег порива за писање од тог, дубоко личног. Тако настају велика дела – из нужности. Не из угађања било коме, него јер је нешто морало да буде уочено и срочено. Стево Грабовац је и као аутор и као јунак свестан те своје ситуације. И управо је у односу на њу написао роман који, између осталог, проблематизује положај писца у савремености. Колико год писци и данас имали у јавној сфери ауру изузетности, књижевност као институција није оно што је била не пре један век, него пре само неколико деценија. Ипак, врло је интересантно како, упркос томе што се чита све мање, жеља да неко буде назван писцем остаје. Чини се, штавише, да ће ускоро број аутора премашити број читалаца.
Али зашто је то тако?
У овом размагнетисаном и бучном времену, многи осећају потребу да пронађу усидрење. А ако не то, онда макар мапирање немира, као лековиту аутоанализу. Нигде као у ситуацији писања не постоји тако привилегована позиција; издвојеност која нас враћа и свету и себи. Служећи се маргинализованом позицијом, Грабовац успева да предочи сложену слику савремености, упарену са личним драмама. На тај начин Послије забаве може се читати као роман са више улаза, где је прегршт наративних линија обједињено импулсом самоиспитивања, који сваки цинизам побеђује приступачним, неразметљивим, а убедљивим стилом.
Он је подржан и амбициозном композицијом, која успева да се одупре ризику растакања. Јер, Грабовац не наступа као искупитељ, херој или сведок, него осетљиви посматрач. Тешко је, ипак, пронаћи одговарајућу меру између више мета. Зато бих могао да разумем утисак да неко Послије забаве доживи као више романа, не због празнословља, него због постојања више фокуса, међу којима се истиче однос са оцем, доживљај породице и друштва, затим, коментар свеприсутног лицемерја, навијачке површности и траженог незнања, а ту је и прича о одрастању, пропуштеним приликама, мужевности, прећуткивању, бегу од заузимања страна и злу.
Неки моменти, ипак, завређују посебну пажњу, а ту пре свега мислим на фигуру оца. О писању о родитељима у српској књижевности може се написати читава једна монографија, а довољно је сетити се низа НИН-овом наградом овенчаних романа који су се управо бавили овом темом (Мамац Давида Албахарија, Укоп оца Младена Маркова, Иследник Драгана Великића, Арзамас Иване Димић). Грабовац о оцу ствара један изненађујући мозаик, чији су делићи састављени из амбивалентних осећања. Визија онога што отац јесте и што може да буде, мења се у односу на сусрет са новим сазнањима и сукобљеним интерпретацијама, заснованим на непровереним гласинама, али и на пронађеним рукописима. Истина о оцу, као што је то често случај и са најближим сродницима, остаје недохватљива, али неке његове животне околности добијају посебну вредност, као што је и очев покушај да се оствари као писац. Син у извесном смислу преузима очев подухват, али, сасвим могуће, не на начин на који би он то желео.
С тим у вези, вреди запазити и врло занимљив однос између протагонисте и његовог полубрата, где је приказан сусрет светова и незавршива могућност премошћавања разлика, која показује како однос изговореног и прећутаног у роману није важан само за причу о занемаривању гнусног злочина – убиства ромске деце у околини Босанског Брода 1992. године због трговине људским органима – него представља основ комуникације. А о томе како је осећај границе важан, сведочи и однос протагонисте са Дамиром, другом из детињства. Њихова отвореност у изузетно специфичној животној ситуацији, коју овом приликом нећу открити, има и аутопоетичку вредност – тек у разговору са Дамиром добијамо и разрешење више наративних чворова, али и разлог настанка књиге. Кључ је, био и остао, у саговорништву, а Грабовац позива на комуникацију, а не на препуштање инерцији преовлађујућих наратива.
У целини, Послије забаве није роман који ће направити искорак у историји српске књижевности, али нема ни потребе за тим. То је снажна, потребна прича, која афирмише разумевање и која, упркос тешким темама, успева да поседује и лакоћу и извесну дозу топлине.
А кад сам већ код тога, скренућу пажњу на један необичан детаљ. Једно умиљато, четвороножно биће има посебан значај за роман: маче без репа. За некога ко није читао роман, ово може деловати као изненађујућ податак – откуд сад па мачка? Без залажења у финесе овог мотива, одговорићу, помало тајновито, уз помоћ две асоцијације: на Острву Мен мачке без репа су сасвим нормална појава, а уколико је Андрић у приповеци „Слепац” могао да пише о светлосном јагњету, може и Грабовац о безрепом мачету, које је једног дана, како то зна да буде са мачкама, а и свиме на овоме свету, па и овим текстом, нестало.
Да. Сад и увек – јер никад нису теме проблем, већ начин на који су у делу остварене. Због тога је суд о вредности дела на основу теме у сржи омашен; оно што прави разлику је начин, а не грађа. Наравно, похвално је када писац пронађе нешто изненађујуће, несвакидашње, али такви моменти су ретки и нипошто не гарантују успех.
Императив оригиналности је заводљив и варљив: желећи да надмашимо себе и сопствени рад, упадамо у замку нереалних очекивања.
У реду, али зар опет аутонаратив?
Одговорићу контрапитањем – зашто да не? Као што било која тема није по себи ни добра ни лоша, тако не постоји прави, односно, погрешни приступ приповедању. Свака прича тражи облик који јој највише пристаје, који је најубедљивије носи. Уколико је важно оставити печат веродостојности, показати да прича извире из личног искуства, не видим ни један разлог да се то не учини.
С тим у вези, расправе о аутофикцији су, надам се, коначно свима дозлогрдиле јер су испразне: сваки аутонаратив има у себи фикционалну компоненту. Околност личне перспективе, терет првог лица, нужно упућује на ограничену свест и варљиво сећање, што је идеално тле за клијање маште. Пукотине сећања најбоље удомљавају могућности прича. Не мислим, притом, на конфабулације, већ на темељни споразум бића са светом – свака прича јесте и дописивање, побуна против тишине. А понекад и покушај бега од онога што је толико тешко да се изрази, толико интензивно, да је све што можемо рећи неодговарајуће. Ужаси нас превазилазе, али и обавезују – с једне стране свесни смо да одговарајуће речи измичу, са друге стране, осећамо дубоку, искупљујућу потребу суочавања.
Управо је овај сплет мотива стожер књиге и, супротно могућим очекивањима, које је подржао и почетак овог мог текста, Послије забаве није ламент над изгубљеним генерацијама или (анти)ратна хроника набрекла идеологијом, већ роман о жељи за правдом, сусретом са собом и са другима и, што је најважније, освешћивањем сумње да се буде на висини задатка. Таква сумња је ретка и вредна. Неко може да се сети како је о личном губитку писао Ото Хорват у роману Сабо је стао – то је одличан пример како смрт вољене особе постаје још болнија у односу на искрену скрушеност аутора: иако нисам достојан приче, ја причу морам испричати, без ње ме нема.
И нема племенитијег порива за писање од тог, дубоко личног. Тако настају велика дела – из нужности. Не из угађања било коме, него јер је нешто морало да буде уочено и срочено. Стево Грабовац је и као аутор и као јунак свестан те своје ситуације. И управо је у односу на њу написао роман који, између осталог, проблематизује положај писца у савремености. Колико год писци и данас имали у јавној сфери ауру изузетности, књижевност као институција није оно што је била не пре један век, него пре само неколико деценија. Ипак, врло је интересантно како, упркос томе што се чита све мање, жеља да неко буде назван писцем остаје. Чини се, штавише, да ће ускоро број аутора премашити број читалаца.
Али зашто је то тако?
У овом размагнетисаном и бучном времену, многи осећају потребу да пронађу усидрење. А ако не то, онда макар мапирање немира, као лековиту аутоанализу. Нигде као у ситуацији писања не постоји тако привилегована позиција; издвојеност која нас враћа и свету и себи. Служећи се маргинализованом позицијом, Грабовац успева да предочи сложену слику савремености, упарену са личним драмама. На тај начин Послије забаве може се читати као роман са више улаза, где је прегршт наративних линија обједињено импулсом самоиспитивања, који сваки цинизам побеђује приступачним, неразметљивим, а убедљивим стилом.
Он је подржан и амбициозном композицијом, која успева да се одупре ризику растакања. Јер, Грабовац не наступа као искупитељ, херој или сведок, него осетљиви посматрач. Тешко је, ипак, пронаћи одговарајућу меру између више мета. Зато бих могао да разумем утисак да неко Послије забаве доживи као више романа, не због празнословља, него због постојања више фокуса, међу којима се истиче однос са оцем, доживљај породице и друштва, затим, коментар свеприсутног лицемерја, навијачке површности и траженог незнања, а ту је и прича о одрастању, пропуштеним приликама, мужевности, прећуткивању, бегу од заузимања страна и злу.
Неки моменти, ипак, завређују посебну пажњу, а ту пре свега мислим на фигуру оца. О писању о родитељима у српској књижевности може се написати читава једна монографија, а довољно је сетити се низа НИН-овом наградом овенчаних романа који су се управо бавили овом темом (Мамац Давида Албахарија, Укоп оца Младена Маркова, Иследник Драгана Великића, Арзамас Иване Димић). Грабовац о оцу ствара један изненађујући мозаик, чији су делићи састављени из амбивалентних осећања. Визија онога што отац јесте и што може да буде, мења се у односу на сусрет са новим сазнањима и сукобљеним интерпретацијама, заснованим на непровереним гласинама, али и на пронађеним рукописима. Истина о оцу, као што је то често случај и са најближим сродницима, остаје недохватљива, али неке његове животне околности добијају посебну вредност, као што је и очев покушај да се оствари као писац. Син у извесном смислу преузима очев подухват, али, сасвим могуће, не на начин на који би он то желео.
С тим у вези, вреди запазити и врло занимљив однос између протагонисте и његовог полубрата, где је приказан сусрет светова и незавршива могућност премошћавања разлика, која показује како однос изговореног и прећутаног у роману није важан само за причу о занемаривању гнусног злочина – убиства ромске деце у околини Босанског Брода 1992. године због трговине људским органима – него представља основ комуникације. А о томе како је осећај границе важан, сведочи и однос протагонисте са Дамиром, другом из детињства. Њихова отвореност у изузетно специфичној животној ситуацији, коју овом приликом нећу открити, има и аутопоетичку вредност – тек у разговору са Дамиром добијамо и разрешење више наративних чворова, али и разлог настанка књиге. Кључ је, био и остао, у саговорништву, а Грабовац позива на комуникацију, а не на препуштање инерцији преовлађујућих наратива.
У целини, Послије забаве није роман који ће направити искорак у историји српске књижевности, али нема ни потребе за тим. То је снажна, потребна прича, која афирмише разумевање и која, упркос тешким темама, успева да поседује и лакоћу и извесну дозу топлине.
А кад сам већ код тога, скренућу пажњу на један необичан детаљ. Једно умиљато, четвороножно биће има посебан значај за роман: маче без репа. За некога ко није читао роман, ово може деловати као изненађујућ податак – откуд сад па мачка? Без залажења у финесе овог мотива, одговорићу, помало тајновито, уз помоћ две асоцијације: на Острву Мен мачке без репа су сасвим нормална појава, а уколико је Андрић у приповеци „Слепац” могао да пише о светлосном јагњету, може и Грабовац о безрепом мачету, које је једног дана, како то зна да буде са мачкама, а и свиме на овоме свету, па и овим текстом, нестало.
January 30, 2024
Iako sam samo protrčala kroz knjigu (juče sam je nabavila), ostaviću ipak brzinsku recenziju da stoji do neke moguće, buduće revizije utiska, nakon drugog čitanja.
Na prvi pogled, “Poslije zabave” je iznenađujuće uspešan i zanimljiv roman. Progovara o važnim, nezalečenim (i nezalečivim) traumama iz jednog zaista neortodoksnog ugla.
Shvatam čak i razlog da se upravo ovaj roman nagradi i da mu se time podari što šira vidljivost. Prva ja bih ga bez NIN-a, u prvom čitalačkom krugu, preskočila pošto je “konkuretski” (i prilično komplementaran) “Pakrac” Vladana Matijevića, izuzetno snažno delo, još mučnije za čitanje, a verovatno i najbolje od svega što je Matijević do sada napisao.
Druga stvar koju bih da priznam, Grabovčev “Mulat albino komarac" me nije oduševio. Sa željom da ispriča važan i dirljiv generacijski narativ, zadržao se na kraju na nivou jednog dosta sirovog i neujednačenog teksta; utoliko je, gledano sa strane, napredak Grabovca od prvog do drugog romana gotovo pa neverovatan kvalitativni skok.
Moguće da grešim, ali mi se čini da su uredničke intervencije na "Poslije zabave" bile opsežne; pre za pohvalu nego za pokudu. Rad na ovakvom tipu rukopisa morao je biti dug i zahtevan.
Radnja je složena, s dosta rukavaca, različitih vremenskih planova i uglova gledanja. Dobro zapletena i raspletena. Sa stranica ovog romana oseća se eruptivna potreba pisca da pisanjem iskaže važna događanja i emocije što donekle ubrzava i samo čitanje. Roman, dakle, jeste obiman, ali je suštinski pitak; u dobro odobranom čitalačkom ritmu, stranice prolete.
Simbolički, u osnovi je priča sa stravičnim implikacijama: nestanak, u ratnim okolnostima, i potonji kompletan zaborav na autobusa pun romske dece koja su i pre rata bila bez roditeljskog staranja, a poreklom nisu pripadala nijednoj “strani”, pa naknadno nisu “logično” ni tražena. S obzirom na to koliko je priča, objektivno bila moguća, za narativ je, moglo bi se reći, čak i nebitno da li ili nije fiktivna. E sad, rekavši ovo, naravno da me ipak zanima faktografija koja je narativ motivisala (posebni neki vrlo sitni detalji), ali u oceni romana, na prvu ruku, to zaista nije presudno.
Kompoziciono, ovo je dosta dobro ispalo.
Od trivije navešću: zapalo mi je za oko da se Džoni (Azra) Štulić, muzički duh ex_yu podsvesti, pojavljuje i u ovom romanu! A iskače inače poprilično po tekućoj produkciji, na moje iznenađenje. Kod Đorđa Matića u “Niotkuda, s ljubavlju” (što je takođe skorašnji roman za svaku preporuku), pa u sećanjima Snježane Banović, itd ... pritom sam ga izvesno, gdegde, i propustila.
Čestitke izdavaču, pošto ih ima na Goodreadsu. :)
Na prvi pogled, “Poslije zabave” je iznenađujuće uspešan i zanimljiv roman. Progovara o važnim, nezalečenim (i nezalečivim) traumama iz jednog zaista neortodoksnog ugla.
Shvatam čak i razlog da se upravo ovaj roman nagradi i da mu se time podari što šira vidljivost. Prva ja bih ga bez NIN-a, u prvom čitalačkom krugu, preskočila pošto je “konkuretski” (i prilično komplementaran) “Pakrac” Vladana Matijevića, izuzetno snažno delo, još mučnije za čitanje, a verovatno i najbolje od svega što je Matijević do sada napisao.
Druga stvar koju bih da priznam, Grabovčev “Mulat albino komarac" me nije oduševio. Sa željom da ispriča važan i dirljiv generacijski narativ, zadržao se na kraju na nivou jednog dosta sirovog i neujednačenog teksta; utoliko je, gledano sa strane, napredak Grabovca od prvog do drugog romana gotovo pa neverovatan kvalitativni skok.
Moguće da grešim, ali mi se čini da su uredničke intervencije na "Poslije zabave" bile opsežne; pre za pohvalu nego za pokudu. Rad na ovakvom tipu rukopisa morao je biti dug i zahtevan.
Radnja je složena, s dosta rukavaca, različitih vremenskih planova i uglova gledanja. Dobro zapletena i raspletena. Sa stranica ovog romana oseća se eruptivna potreba pisca da pisanjem iskaže važna događanja i emocije što donekle ubrzava i samo čitanje. Roman, dakle, jeste obiman, ali je suštinski pitak; u dobro odobranom čitalačkom ritmu, stranice prolete.
Simbolički, u osnovi je priča sa stravičnim implikacijama: nestanak, u ratnim okolnostima, i potonji kompletan zaborav na autobusa pun romske dece koja su i pre rata bila bez roditeljskog staranja, a poreklom nisu pripadala nijednoj “strani”, pa naknadno nisu “logično” ni tražena. S obzirom na to koliko je priča, objektivno bila moguća, za narativ je, moglo bi se reći, čak i nebitno da li ili nije fiktivna. E sad, rekavši ovo, naravno da me ipak zanima faktografija koja je narativ motivisala (posebni neki vrlo sitni detalji), ali u oceni romana, na prvu ruku, to zaista nije presudno.
Kompoziciono, ovo je dosta dobro ispalo.
Od trivije navešću: zapalo mi je za oko da se Džoni (Azra) Štulić, muzički duh ex_yu podsvesti, pojavljuje i u ovom romanu! A iskače inače poprilično po tekućoj produkciji, na moje iznenađenje. Kod Đorđa Matića u “Niotkuda, s ljubavlju” (što je takođe skorašnji roman za svaku preporuku), pa u sećanjima Snježane Banović, itd ... pritom sam ga izvesno, gdegde, i propustila.
Čestitke izdavaču, pošto ih ima na Goodreadsu. :)
Read
September 6, 2023Zapanjujuće, potresno i što je najbitnije - dobro napisano. Jezički, stilski, kompozicijski i smisaono, rekla bih da se osjeti znatan pomak u odnosu na roman "Mulat albino komarac" i to je zaista jedna posebno divna stvar - pratiti kako se jedan pisac razvija, kako nekoj vrsti gotovo opsesivne teme prilazi iz različitih uglova, ne upadajući u zamku pisanja jedne te iste knjige, koliko god početna postavka mogla navesti na takav trag. Knjiga koja ima koliko strahote i užasa, toliko i ljubavi i topline.
October 13, 2023
Baš sam se obradovala novoj Stevinoj knjizi, ali priznajem da ove četiri labave zvjezdice nisu odraz mojih niti prvih niti kasnijih utisaka. Stevo piše predivno, to je neosporno, neki dijelovi su perfektni, nisu ni drugi toliko manje kvalitetni koliko su nekako nepotrebni. Sve one priče o ocu, odrastanju uz oca, odnosu između oca i sina su besprekorne i mislim da je ovo trebao biti samo roman o tome. Inače je nekako ostao razvodnjen i opterećen drugim temama. Daleko od toga da neke slike, ali i cijele rečenice nisu ostale snažno urezane u memoriju, ali mislim da je ovdje bilo mnogo dobrog materijala od kojeg se moglo napraviti ono baš kvalitetno djelo da je došlo u ruke urednika koji mogu odvojiti nečije pisanje od osobe koja ga potpisuje. A možda je upravo i moj doživljaj opterećen time, tako da ne uzimajte ove utiske zdravo za gotovo.
Priča koja se sve vrijeme toliko nametljivo i pomalo pompezno provlači i najavljuje kod čitaoca stvara određena očekivanja koja na kraju, makar u mom slučaju, bivaju iznevjerena. Puno rizikujem ovim pokušajem da budem što objektivnija, ali smatram da podilaženje autoru u ovoj fazi stvaranja i postanka piscem nikako nije dobro i poželjno. Svakako vrijedno pažnje jer ima Stevo to nešto, taj specifični šarm, lijepe rečenice, predivne pasuse, ono nešto iz davnina, nešto toplo, kao i te sporadične bljeskove mistike poput kakvog latinoameričkog nasljeđa,..
Priča koja se sve vrijeme toliko nametljivo i pomalo pompezno provlači i najavljuje kod čitaoca stvara određena očekivanja koja na kraju, makar u mom slučaju, bivaju iznevjerena. Puno rizikujem ovim pokušajem da budem što objektivnija, ali smatram da podilaženje autoru u ovoj fazi stvaranja i postanka piscem nikako nije dobro i poželjno. Svakako vrijedno pažnje jer ima Stevo to nešto, taj specifični šarm, lijepe rečenice, predivne pasuse, ono nešto iz davnina, nešto toplo, kao i te sporadične bljeskove mistike poput kakvog latinoameričkog nasljeđa,..
August 8, 2024
Ово је значајан квалитативни скок у односу на Грабовчев првенац "Мулат, албино комарац".
Амбициозна прича, са неколико рукаваца, али прилично вешто исприповедана.
Иако се гнусни злочин убиства ромске деце зарад трговине органима, често спомиње као главни мотив, ништа мање значајан јесте мотив оца и ауторов однос према њему. Однос према њему као оцу, али и према њему као (потенцијалном) тиранину и злочинцу. Много нових (и непријатних) сазнања ће аутор/протагониста о свом оцу добити како се буде дубље упуштао у своје истраживање, што уздрмава наратив у који је до тада чврсто веровао.
Композиционо, прича је испричана у више временских равни, од прошлости до садашњости, што сасвим фино функционише.
Једино, морам рећи да ми је део који драматизује саму отмицу и злочин потпуно беспотребан. Некако ми је као лоша драматизација на ТВ-у; могло је сасвим без тога.
Исто тако, крај ми је баш био неочекиван и банално лош, попут холивудских филмова Б продукције; могло је и без таквог експлицитног расплета.
Но, и поред недостатака, драго ми је да је овај роман добио НИН-ову награду, што му доноси већу видљивост и читаност. Грабовац то свакако заслужује.
Амбициозна прича, са неколико рукаваца, али прилично вешто исприповедана.
Иако се гнусни злочин убиства ромске деце зарад трговине органима, често спомиње као главни мотив, ништа мање значајан јесте мотив оца и ауторов однос према њему. Однос према њему као оцу, али и према њему као (потенцијалном) тиранину и злочинцу. Много нових (и непријатних) сазнања ће аутор/протагониста о свом оцу добити како се буде дубље упуштао у своје истраживање, што уздрмава наратив у који је до тада чврсто веровао.
Композиционо, прича је испричана у више временских равни, од прошлости до садашњости, што сасвим фино функционише.
Једино, морам рећи да ми је део који драматизује саму отмицу и злочин потпуно беспотребан. Некако ми је као лоша драматизација на ТВ-у; могло је сасвим без тога.
Исто тако, крај ми је баш био неочекиван и банално лош, попут холивудских филмова Б продукције; могло је и без таквог експлицитног расплета.
Но, и поред недостатака, драго ми је да је овај роман добио НИН-ову награду, што му доноси већу видљивост и читаност. Грабовац то свакако заслужује.
January 31, 2024
*I baš negdje na polovini romana, stigla je vijest da je ''Poslije zabave'' osvojio NIN-ovu nagradu.
Ako bih mogla da ovo djelo uporedim sa nekim predmetom, bila bi to babuška - sloj na sloj na sloj.
A u svim slojevima, u njihovom centru nalazi se otac. Onaj zbog kojeg autor voli da čita, onaj zbog kojeg pokušava da piše, onaj zbog kojeg kopa po prošlosti, onaj kojeg (ne)poznaje, onaj na koga liči.
U složenosti poglavlja koja često lebde između prošlosti i sadašnjosti, jave i košmara, stvarnosti i privida, pisac nas ostavlja u svom rodnom Brodu, mjestu njegovog djetinjstva, ratom obilježenog i mjestu u kojem ga je zatekla tranzicija - i državna i lična.
Stevo pokušava da svoje dane provodi u osami, hodajući tiho, postojeći neprimjetno, ali život ima sopstvene puteve, na kojima ćemo čitati, ne samo o jednom strašnom zločinu, koji je do skoro samog kraja romana na nivou slutnje, već i o ličnoj istoriji jednog čovjeka, njegovim prijateljstvima, beznađu, traumama i izboru pred kojim um posustaje, dajući prednost instiktima.
Čitaćemo o brojnim događajima, sjedeljkama i avanturama, ali i o pisanju na jednoj pisaćoj mašini, čije tipke pamte otiske prstiju predaka, koji su utiskivali svoje misli, želje i potrebu za iskupljenjem.
Grabovac piše čisto, njegov jezik možemo čuti u svakoj kafani, svaki mali grad ima ''likove'' umjetnike, koji nose ''vijetnamke'', pale cigaretu za cigaretom i imaju mišljenje. I baš zbog toga je ovaj roman tako naš, poznat nam je, on je u našem komšiluku i baš zato želimo da čujemo da je neko pronašao sebe u beznađu jednog vremena i jednog prostora okovanog beskrajnim nebom koje će nam uvijek praštati.
*Četiri zvjezdice sam dala u želji da jednog dana neko sa naših prostora napiše knjigu u kojoj će postojati sreća i zato što je roman mogao biti kraći za sto strana.
Ako bih mogla da ovo djelo uporedim sa nekim predmetom, bila bi to babuška - sloj na sloj na sloj.
A u svim slojevima, u njihovom centru nalazi se otac. Onaj zbog kojeg autor voli da čita, onaj zbog kojeg pokušava da piše, onaj zbog kojeg kopa po prošlosti, onaj kojeg (ne)poznaje, onaj na koga liči.
U složenosti poglavlja koja često lebde između prošlosti i sadašnjosti, jave i košmara, stvarnosti i privida, pisac nas ostavlja u svom rodnom Brodu, mjestu njegovog djetinjstva, ratom obilježenog i mjestu u kojem ga je zatekla tranzicija - i državna i lična.
Stevo pokušava da svoje dane provodi u osami, hodajući tiho, postojeći neprimjetno, ali život ima sopstvene puteve, na kojima ćemo čitati, ne samo o jednom strašnom zločinu, koji je do skoro samog kraja romana na nivou slutnje, već i o ličnoj istoriji jednog čovjeka, njegovim prijateljstvima, beznađu, traumama i izboru pred kojim um posustaje, dajući prednost instiktima.
Čitaćemo o brojnim događajima, sjedeljkama i avanturama, ali i o pisanju na jednoj pisaćoj mašini, čije tipke pamte otiske prstiju predaka, koji su utiskivali svoje misli, želje i potrebu za iskupljenjem.
Grabovac piše čisto, njegov jezik možemo čuti u svakoj kafani, svaki mali grad ima ''likove'' umjetnike, koji nose ''vijetnamke'', pale cigaretu za cigaretom i imaju mišljenje. I baš zbog toga je ovaj roman tako naš, poznat nam je, on je u našem komšiluku i baš zato želimo da čujemo da je neko pronašao sebe u beznađu jednog vremena i jednog prostora okovanog beskrajnim nebom koje će nam uvijek praštati.
*Četiri zvjezdice sam dala u želji da jednog dana neko sa naših prostora napiše knjigu u kojoj će postojati sreća i zato što je roman mogao biti kraći za sto strana.
January 22, 2024
Svi znamo da kad pijanac treznome priča svoje doživljaje ovaj drugi samo jedva čeka da se priča završi i da se što pre ukloni. Da sam se svaki put dohvatio čaše kad je Grabovac napisao da je pio, duvao, povraćao ili da se ne seća, ne bih se treznio do 2666. I biće da je u tome sva moja nevolja s ovom knjigom - ne pijem, a ona traje i traje i traje. Čak ni razni pastiši - Bolanja, Srpskog filma - nisu mogli da mi pobude ikakvu radoznalost jer je postupak previše očigledan. Dosadno, beskrajno dosadno.
January 27, 2024
Volim pripovedački glas Grabovca.
February 21, 2024
Zasluženo osvojena NIN-ova nagrada! Knjiga me uvukla u priču od prve strane i nije me pustila do poslednje i ako se menjao okvir, na neki način i žanr. Stevo sjajno piše, sjajno uvodi likove i od njih nam daje stvarno samo onoliko koliko nam treba. Najbolji primer toga je opisivanje majke glavnog junaka - nema ga skoro uopste, ali ga ima onoliko koliko je bitno za priču.
Sjajan roman, veliko bravo 👏👏👏
Sjajan roman, veliko bravo 👏👏👏
March 18, 2024
“Nismo toliko sastavljeni od sjećanja koliko od zaborava. I možda je to dobro, možda bi nas nekad silina osjećanja koje nosimo naprosto ubila. Zaborav je tu spasonosan.”
Prosto ne znam šta da izdvojim. Mislim da je NIN-ova nagrada napokon otišla u prave ruke. Osvežavajuće drugačiji stil pisanja. Lepota rečenica koja te tera da prosto usporiš sa čitanjem i uživaš u njima.
Prosto ne znam šta da izdvojim. Mislim da je NIN-ova nagrada napokon otišla u prave ruke. Osvežavajuće drugačiji stil pisanja. Lepota rečenica koja te tera da prosto usporiš sa čitanjem i uživaš u njima.
August 22, 2025
"Priča koji želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu. I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita"
Read
February 20, 2024Da je Teofilov žiri onomad imao hrabrosti da, umesto praćenja ideološko drugarske matrice, ovenča daleko najbolji roman te godine, ostavio bi u arhivi najvažnije (mada umiruće) domaće nagrade još jedno remek delo. Komarac bi tako uz Decu stajao kao briljantna zaostavština jedne propale generacije i bljesak kakav samo romani ili albumi prvenci mogu da naprave.
A ovako, ostavili su novom žiriju da ispravljajući tu krivu reku upadnu u istu grešku. Nagradili su nedovoljno dobru knjigu prepunu već viđenih minijatura na odavno ispričane teme.
A ovako, ostavili su novom žiriju da ispravljajući tu krivu reku upadnu u istu grešku. Nagradili su nedovoljno dobru knjigu prepunu već viđenih minijatura na odavno ispričane teme.
September 4, 2023
Stevo je ozbiljan pisac koji jednostavnim jezikom iznosi na površinu najveće ponore ljudske duše.
Slično kao „Mulat, albino, komarac“, ovo je roman o ratu i izgubljenoj generaciji, ali svakako donosi nešto novo u formi, radnji i likovima. „Mulat“ mi ostaje srcu draži i nekako je probudio mnogo jače emocije iako je dosta kraći. „Mulat“ je nada i neka lepa nostalgija uprkos tragedijama, a „Poslije zabave“ je gorčina, samoća, potpuni mrak tužne sudbine i nepravde života kakva samo može da postoji na Balkanu. Kolektivni i pojedinačni zločini se prepliću u priči koja je na momente fever dream i produkt pijanog naratora, a na momente omaž ocu, postojanoj figuri koja je početak i kraj svega. Nisam sigurna da mi se celine savršeno stapaju u jednu priču i mislim da je prvi deo bio nepotrebno razvučen, ali zasigurno ću još razmišljati o ovom romanu. 3.5* bi bila konačna ocena.
Slično kao „Mulat, albino, komarac“, ovo je roman o ratu i izgubljenoj generaciji, ali svakako donosi nešto novo u formi, radnji i likovima. „Mulat“ mi ostaje srcu draži i nekako je probudio mnogo jače emocije iako je dosta kraći. „Mulat“ je nada i neka lepa nostalgija uprkos tragedijama, a „Poslije zabave“ je gorčina, samoća, potpuni mrak tužne sudbine i nepravde života kakva samo može da postoji na Balkanu. Kolektivni i pojedinačni zločini se prepliću u priči koja je na momente fever dream i produkt pijanog naratora, a na momente omaž ocu, postojanoj figuri koja je početak i kraj svega. Nisam sigurna da mi se celine savršeno stapaju u jednu priču i mislim da je prvi deo bio nepotrebno razvučen, ali zasigurno ću još razmišljati o ovom romanu. 3.5* bi bila konačna ocena.
January 13, 2024
Посао уредника - шиканирати писца његовим властитим клишеиским реченицама, општим мјестима, патетиком...
Дакле, ваљало би редуковати број страница, мада је Стево одвећ стилски уобличен писац.
Огроман помак у односу на "Комарца".
Средишња тачка романа из које се даље настављају преплитати приче, нивои, наративи - аутобус пун ромске дјеце и њихово страдање. Уводни пасус апострофира један од два аспекта који овај роман чине успјешним: књижевност произилази из истине.
"Прича коју желим да испричам говори о једном ужасном злочину. И њена највећа трагедија је, како би рекао Киш, управо у томе што је истинита. Не ради се, дакле, о плоду моје болесне маште, већ о стварним догађајима."
Други је - емоција.
Дакле, ваљало би редуковати број страница, мада је Стево одвећ стилски уобличен писац.
Огроман помак у односу на "Комарца".
Средишња тачка романа из које се даље настављају преплитати приче, нивои, наративи - аутобус пун ромске дјеце и њихово страдање. Уводни пасус апострофира један од два аспекта који овај роман чине успјешним: књижевност произилази из истине.
"Прича коју желим да испричам говори о једном ужасном злочину. И њена највећа трагедија је, како би рекао Киш, управо у томе што је истинита. Не ради се, дакле, о плоду моје болесне маште, већ о стварним догађајима."
Други је - емоција.
May 21, 2024
Stevo Grabovac - Poslije zabave
Čovek dobije poziv iz neke agencije za zaštitu ratnih zarobljenika. Pošto je njegov stari bio ratni zarobljenik i dao je izjavu o tome, a trenutno je pokojni, može li njegov sin, moliću lepo, da dođe i potpiše da garantuje istinitost izjave? I čovek ode, istina jedva, i tamo ga Manov iz agencije vrbuje da idu na seminare na teme pomirenja i pisanja projekata i čega sve ne. Stevo ne može da ga odbije.
Iako je počelo sa Manovom i seminarom i nekim ljudima koje je Stevo tamo upoznao, jedino što je bitno jeste da je počeo da piše o ocu i da je saznao za nestanak dvadesetak dece, što će ga proganjati sve do kraja. Kamo je nestao Manov kasnije? 🤷♀️
Roman je sastavljen iz delova koje povezuje upravo priča o ocu i nestaloj deci (malo više o ocu). U jednom delu upoznaje svog polubrata i njegovu porodicu, u drugom se okuplja staro društvo iz detinjstva. Damir, nekadašnji drugar, i izazovi koje su nekad radili postaju nova okosnica priče. Jer Damir, kao i uvek, ima neko iznenađenje u rukavu.
Dakle, kako pišu dobitnici Ninove nagrade? 😁 Iskreno, nemam pojma, treba mi još materijala za istraživanje, ali ako je suditi po ovoj knjizi, pišu dobro, imaju stila, i pišu o teškim temama. Konkretno ovde, teme su odnos sa ocem, porodične tajne, ratna zbivanja, besmisao života, "ja nisam pisac, ovde sam samo zbog besplatnog alkohola".
Čovek dobije poziv iz neke agencije za zaštitu ratnih zarobljenika. Pošto je njegov stari bio ratni zarobljenik i dao je izjavu o tome, a trenutno je pokojni, može li njegov sin, moliću lepo, da dođe i potpiše da garantuje istinitost izjave? I čovek ode, istina jedva, i tamo ga Manov iz agencije vrbuje da idu na seminare na teme pomirenja i pisanja projekata i čega sve ne. Stevo ne može da ga odbije.
Iako je počelo sa Manovom i seminarom i nekim ljudima koje je Stevo tamo upoznao, jedino što je bitno jeste da je počeo da piše o ocu i da je saznao za nestanak dvadesetak dece, što će ga proganjati sve do kraja. Kamo je nestao Manov kasnije? 🤷♀️
Roman je sastavljen iz delova koje povezuje upravo priča o ocu i nestaloj deci (malo više o ocu). U jednom delu upoznaje svog polubrata i njegovu porodicu, u drugom se okuplja staro društvo iz detinjstva. Damir, nekadašnji drugar, i izazovi koje su nekad radili postaju nova okosnica priče. Jer Damir, kao i uvek, ima neko iznenađenje u rukavu.
Dakle, kako pišu dobitnici Ninove nagrade? 😁 Iskreno, nemam pojma, treba mi još materijala za istraživanje, ali ako je suditi po ovoj knjizi, pišu dobro, imaju stila, i pišu o teškim temama. Konkretno ovde, teme su odnos sa ocem, porodične tajne, ratna zbivanja, besmisao života, "ja nisam pisac, ovde sam samo zbog besplatnog alkohola".
December 24, 2023
Genijalna knjiga. Jedna od onih koju ne smijemo olako preporučiti, ali o kojoj treba da se priča. Teška, bolna, sirova, pitka. Sve u svemu - remek djelo. Pitam se šta nam sledeće stiže iz pera Steve Grabovca?
December 10, 2025
Трагичан роман...изгубљене генерације, непотребне људске цивилне жртве, па и деца...сво време, док сам читала књигу, размишљала сам како би текао њихов живот да није било рата...
Давор обољева од рака, што је и очекивано за становништво на бомбардованом и ратним дејствима изложеној територији и његовом становништву...
Остали ликови мање-више несрећни, незадовољни, највише син који пише о оцу и његовом необичном животу, што сазнајемо на крају књиге...
"...као што је деведесетих радила на политици завашања, тако је било јасно о чему ће сви писати, а то је оно што је жири уједно и желио да чита. О рату, а о чему друго; о траумама које смо вукли за сбом као поломљену ногу, о дојучерашњим сусједима који су пуцали једни на друге."
"Послије смо се Фуад и ја преселили за шанки прешли на вињак, обични Рубинов вињак, од кога знају да се дешавају тешки мамурлуци, онај који смо популарно звали- Рубинштајн, јер је тако звучало моћније и ексклузивније иако се заправо радило о типичном пићу прављеном за армије алкохоличара."
"И тада ми је било јасно да своји увијек препознају своје; поштени алкоси ријетко се деле по нацијама, па чак и по врстама пића које пију, јер заправо пију све."
"Погани смо и грешни на овом свијету, ништа друго осим понора и пакла и нисмо заслужили."
На једном месту пише, док путује, гледајући пределе које пролази, како размишља о људима који су ту раније живели и пита се ко зна колико је ту различитих војних хорди пролазило...што је на жалост истина за нашу историју...ратови...ратови...ратови...
Заиста је заслужио награду коју је добио...
Давор обољева од рака, што је и очекивано за становништво на бомбардованом и ратним дејствима изложеној територији и његовом становништву...
Остали ликови мање-више несрећни, незадовољни, највише син који пише о оцу и његовом необичном животу, што сазнајемо на крају књиге...
"...као што је деведесетих радила на политици завашања, тако је било јасно о чему ће сви писати, а то је оно што је жири уједно и желио да чита. О рату, а о чему друго; о траумама које смо вукли за сбом као поломљену ногу, о дојучерашњим сусједима који су пуцали једни на друге."
"Послије смо се Фуад и ја преселили за шанки прешли на вињак, обични Рубинов вињак, од кога знају да се дешавају тешки мамурлуци, онај који смо популарно звали- Рубинштајн, јер је тако звучало моћније и ексклузивније иако се заправо радило о типичном пићу прављеном за армије алкохоличара."
"И тада ми је било јасно да своји увијек препознају своје; поштени алкоси ријетко се деле по нацијама, па чак и по врстама пића које пију, јер заправо пију све."
"Погани смо и грешни на овом свијету, ништа друго осим понора и пакла и нисмо заслужили."
На једном месту пише, док путује, гледајући пределе које пролази, како размишља о људима који су ту раније живели и пита се ко зна колико је ту различитих војних хорди пролазило...што је на жалост истина за нашу историју...ратови...ратови...ратови...
Заиста је заслужио награду коју је добио...
November 28, 2025
Stevo Grabovac piše lepo i deluje da piše lako. Znam da u realnosti to nije uopšte lako, ali svakako jeste u smislu kad to čine istinski talentovanih ljudi kakav je i ovaj pisac.
Prvi deo sam "progutala" za par dana i gotovo svaki dan pomislila čitajući kako volim regionalnu književnost.
Priča o ocu je prosto (fenomenalno) lepa i autentična.
Takođe i pričao drugarstvu.
Deo susreta sa školskim prijateljima mi je bio najmanje zanimljiv.
Najšokantniji delovi i rasplet su mi banalno i nedosledno opisani i sreća pa su tu poglavlja izuzetno kratka.
Forma je zanimljiva, kao da su u pitanju tri ili čak četiri različite knjige.
Tema zaslužuje čistu 5 posebno što je istinita i što je mnogima, poput mene bila otkrivenje.
Bosanski brod je posebno lepo opisan. Nema tu nikakvih znamenitosti osim osećaja njegovih stanovnika da pripadaju gradu i on njima.
Dvoumila sam se između 3 i 4 zvezdice jer mi je poslednji deo knjige delovao toliko nedosledno, skoro banalno i predvidljivo.
Bilo bi efektnije da se zločinac izvukao kao što se to desilo i u real lajfu.
Prvi deo sam "progutala" za par dana i gotovo svaki dan pomislila čitajući kako volim regionalnu književnost.
Priča o ocu je prosto (fenomenalno) lepa i autentična.
Takođe i pričao drugarstvu.
Deo susreta sa školskim prijateljima mi je bio najmanje zanimljiv.
Najšokantniji delovi i rasplet su mi banalno i nedosledno opisani i sreća pa su tu poglavlja izuzetno kratka.
Forma je zanimljiva, kao da su u pitanju tri ili čak četiri različite knjige.
Tema zaslužuje čistu 5 posebno što je istinita i što je mnogima, poput mene bila otkrivenje.
Bosanski brod je posebno lepo opisan. Nema tu nikakvih znamenitosti osim osećaja njegovih stanovnika da pripadaju gradu i on njima.
Dvoumila sam se između 3 i 4 zvezdice jer mi je poslednji deo knjige delovao toliko nedosledno, skoro banalno i predvidljivo.
Bilo bi efektnije da se zločinac izvukao kao što se to desilo i u real lajfu.
August 20, 2024
Bojim se da pravu istinu o ratu nećemo znati ni za trideset godina, a ono što i sada znamo je da bilo uzaludno i bespotrebno, da smo narod koji je dosta zatucan i neobrazovan i da ga je lako na rat naterati, a u ratu (kao i u mirnodopskom periodu) sami sebe ćemo prvi izdati.
March 11, 2024
Deluje kao još jedan roman o ratnom zločinu i posledicama istog, ali nekako taj zločin koji se najavljuje nikako da se desi i imam utisak da se taj početak mnogo razvukao i bitne stvari su saopštene u poslednjih 15 stranica. Lepo je napisano, uživala sam u samom tekstu ali mi je radnja nategnuta i defintivno mi nije preterano držalo pažnju
April 2, 2024
Stevo Grabovac neosporno ume da pise. Knjiga se lako i brzo cita, najupecatljiviji i najjaci su delovi o ocu, ima genijalnih recenica, otac je samim tim i najbolji i najpotpuniji lik u knjizi. Tema je dobra, otvara mnoga pitanja od kojih bi svako zasluzilo knjigu za sebe.
Ono cega je meni previse u balkanskoj literaturi, mada razumem otkud i zasto, je lik pisca alkoholicara ljubitelja Bukovskog, bez cilja i fizicke i mentalne higijene. Osim toga, zenski likovi su vrlo slabi, ako ih i ima uopste, ali to su vec klasicne boljke muske literature, ne samo kod nas.
Ono cega je meni previse u balkanskoj literaturi, mada razumem otkud i zasto, je lik pisca alkoholicara ljubitelja Bukovskog, bez cilja i fizicke i mentalne higijene. Osim toga, zenski likovi su vrlo slabi, ako ih i ima uopste, ali to su vec klasicne boljke muske literature, ne samo kod nas.
March 16, 2024
Još jedna knjiga inspirisana ratom, predratnim i posleratnim dešavanjima, promašenim generacijama i zločinima čiji vapaji i dalje odjekuju u glavama vinovnika.
Nedostaje mi jasnija struktura romana, mada ne mogu da zamerim ovakav redosled prikazivanja prošlosti i sadašnjosti.
Stil mi se dopao, iako na momente nedostatak kraćih pasusa i dijaloga umara.
Preporučujem samo ljudima zainteresovanim za ratnu tematiku ex yu prostora.
Nedostaje mi jasnija struktura romana, mada ne mogu da zamerim ovakav redosled prikazivanja prošlosti i sadašnjosti.
Stil mi se dopao, iako na momente nedostatak kraćih pasusa i dijaloga umara.
Preporučujem samo ljudima zainteresovanim za ratnu tematiku ex yu prostora.
July 31, 2025
Ne mora čovek baš sve što mu se mota po glavi da pretvori u knjigu.
February 19, 2024
Četiri nedovršena romana veštački spojena u ciglu. Prvi je roman o ocu, drugi o ratnom zločinu, treći o generacijskom okupljanju i četvrti o osveti. Sve je to udrobljeno na skoro 400 strana sa idejom da roman trpi sve i da će se na kraju nekako sve spojiti u celinu - da, roman možda trpi sve, ali dobar roman nije papazjanija, i ne, nije se spojilo.
Jednostavni prozni stil koji je tako zavodljiv i publici i žirijima proizilazi iz razočaranog i umornog, običnog, junaka, nadarenog za pisanje, koji je svašta prošao ali sada mnogo pije i razvija nehaj i nemar prema svemu što je fejk - to je meni svakako dosadilo, jer to su Valjarević, Bukovski, Ćirić, čitava bulumenta imitatora takvog junaka i takvog pripovedačkog glasa, koji po sebi ume da bude jako repetitivan i naporan, i tačno to se desi i u Poslije zabave. Naravno da taj junak/pripovedač govori o ocu, opet otac i sin, stara patrijarhalna matrica muške književnosti na delu, ako nismo već nakljukani očevima i sinovima, ali izgleda da nismo, roman počinje citatom Kiša, to je, onako, dosta veliko muntanje, zamazuješ odmah oči znalcima književnosti koje su naučili da luče pljuvačku čim se kaže "kišovski" i čim počne opis oca. S tim da je citat Kiša tu da nam kaže kako ova priča ima nesreću da je istinita - i to je ona o ratnom zločinu nad romskom decom, koja je s razlogom najčešće pominjana u medijima u vezi s romanom.
Zaista, priča o istrazi ratnog zločina je najzanimljivija, i to počne dobro, pripovedačev pokojni otac možda je imao arhivu, možda saznanja o zločincima, u to se umešao tip iz NGO-a koji sad dobija pretnje, i junak ni kriv ni dužan uvlači se sve dublje, jer ne može da ode, nešto ga vuče u tu priču.
(Meni je inače poznat taj svet NGO-a, kružili su čak tekstovi samih ljudi iz tih udruženja u kojim ismevaju svet seminara, radionica, ajsbrejkera sa ping-pong lopticama i pisanja projekata, a Grabovac to tretira u nekom otkrivajućem stilu "ček, da ti ja sad kažem koja je to meni ubleha", što je takođe dosadnjikavo.)
Međutim, to što počne se ne razreši, ostane tako da visi, kao primer slabe kompozicije - zaboravio sam neke likove, nema veze, evo, imam početak starog romana, ovo je brutalan opis tog zločina, malo naturalizma ubačeno je da se zamaskira da pisac ne zna šta da radi sa pričom koju je počeo. Ta stvar sa zločinom se iznenada spoji sa generacijskom epizodom i s nekim high-concept zapletom koji roman potpuno neuverljivo - upravo neistinito! - okončava u žanrovskom klišeu.
Generacijska epizoda po kojoj je roman i dobio naziv - okupljanje starog društva iz osnovne škole - ne donosi ništa novo u tu vrstu zapleta, to smo gledali u filmovima zaista mnogo puta, a ova generacija nema šta naročito da nam kaže, svakako ne kad se usvinji od alkohola i droge. Kao ni bilo koja druga generacija, na kraju krajeva, jer samo svesni i orijentisani ljudi donose odluke koje imaju ozbiljne dramske posledice, sve ostalo je ilustracija teze. Ta cela zamisao je morala ili da leti iz romana ili da bude osnov potpuno drugog romana, i možda bismo tako dobili dve solidne knjige, ali eto, sad nakon NIN-ove nagrade više niko ne razuveri ni javnost ni žirije da Poslije zabave nije dobar roman i da je trebalo još da se radi.
Verujem da Stevo Grabovac to ipak zna - zato dajem tri zvezdice, za neke bolje romane.
Jednostavni prozni stil koji je tako zavodljiv i publici i žirijima proizilazi iz razočaranog i umornog, običnog, junaka, nadarenog za pisanje, koji je svašta prošao ali sada mnogo pije i razvija nehaj i nemar prema svemu što je fejk - to je meni svakako dosadilo, jer to su Valjarević, Bukovski, Ćirić, čitava bulumenta imitatora takvog junaka i takvog pripovedačkog glasa, koji po sebi ume da bude jako repetitivan i naporan, i tačno to se desi i u Poslije zabave. Naravno da taj junak/pripovedač govori o ocu, opet otac i sin, stara patrijarhalna matrica muške književnosti na delu, ako nismo već nakljukani očevima i sinovima, ali izgleda da nismo, roman počinje citatom Kiša, to je, onako, dosta veliko muntanje, zamazuješ odmah oči znalcima književnosti koje su naučili da luče pljuvačku čim se kaže "kišovski" i čim počne opis oca. S tim da je citat Kiša tu da nam kaže kako ova priča ima nesreću da je istinita - i to je ona o ratnom zločinu nad romskom decom, koja je s razlogom najčešće pominjana u medijima u vezi s romanom.
Zaista, priča o istrazi ratnog zločina je najzanimljivija, i to počne dobro, pripovedačev pokojni otac možda je imao arhivu, možda saznanja o zločincima, u to se umešao tip iz NGO-a koji sad dobija pretnje, i junak ni kriv ni dužan uvlači se sve dublje, jer ne može da ode, nešto ga vuče u tu priču.
(Meni je inače poznat taj svet NGO-a, kružili su čak tekstovi samih ljudi iz tih udruženja u kojim ismevaju svet seminara, radionica, ajsbrejkera sa ping-pong lopticama i pisanja projekata, a Grabovac to tretira u nekom otkrivajućem stilu "ček, da ti ja sad kažem koja je to meni ubleha", što je takođe dosadnjikavo.)
Međutim, to što počne se ne razreši, ostane tako da visi, kao primer slabe kompozicije - zaboravio sam neke likove, nema veze, evo, imam početak starog romana, ovo je brutalan opis tog zločina, malo naturalizma ubačeno je da se zamaskira da pisac ne zna šta da radi sa pričom koju je počeo. Ta stvar sa zločinom se iznenada spoji sa generacijskom epizodom i s nekim high-concept zapletom koji roman potpuno neuverljivo - upravo neistinito! - okončava u žanrovskom klišeu.
Generacijska epizoda po kojoj je roman i dobio naziv - okupljanje starog društva iz osnovne škole - ne donosi ništa novo u tu vrstu zapleta, to smo gledali u filmovima zaista mnogo puta, a ova generacija nema šta naročito da nam kaže, svakako ne kad se usvinji od alkohola i droge. Kao ni bilo koja druga generacija, na kraju krajeva, jer samo svesni i orijentisani ljudi donose odluke koje imaju ozbiljne dramske posledice, sve ostalo je ilustracija teze. Ta cela zamisao je morala ili da leti iz romana ili da bude osnov potpuno drugog romana, i možda bismo tako dobili dve solidne knjige, ali eto, sad nakon NIN-ove nagrade više niko ne razuveri ni javnost ni žirije da Poslije zabave nije dobar roman i da je trebalo još da se radi.
Verujem da Stevo Grabovac to ipak zna - zato dajem tri zvezdice, za neke bolje romane.
March 18, 2024
moj sin je spavao pored mene, a ja sam izračunala - tačno trideset tri stranice do kraja. čitala sam pomahnitalo, iako sam majci pre samo nekoliko trenutaka rekla: “sve je na balkanu degradirano, pa je degradiran i kvalitet knjiga koje osvajaju prestižne nagrade”…”ne, zašto ti to govorim? evo, sada kada ti ovo govorim, dala bih knjizi pet zvezdica. ne znam, moje raspoloženje u vezi sa poslije zabave je čas jedna, čas pet zvIJezdica. ja sam podeljena. u jednom trenutku ovo mi je kao dobra dojka, a u najbližem sledećem loša dojka. prati me gorki ukus. onda me prožme balkanski dert, balkanska tuga. ja sam raspolovljena. zar ti nisam u stvari već rekla da jedva čekam da mi “poslije zabave” stigne iz srbije da me raspolovi!? eto, ostvarila mi se želja.”
pomahnitalo sam čitala doduše od kako sam paket iz srbije otvorila prošle srede - pročitala sam je za 4! dana, čitala sam je u svim pauzama koje sam kao majka jednogodišnjaka uspela da dobijem…dala sam joj zvezdicu i dve i pet i tri, dala sam joj sve moguće ocene koje je moguće dati. a do kraja sam joj dala i svoje srce.
volela bih da ova knjiga ne označava miris teskobe na blakanu, da mogu da se usprotivim i da kažem da se pisac zajeb’o, ali ko sam ja da opovrgavam nečiji doživljaj, nečiju viziju? možda postajemo ljudi upravo onda kada uspemo da uvažimo svet i uverenja i viđenje života našeg sačoveka. u svojoj odluci da prihvatam - prihvatam i ovu knjigu, sa svim zvezdicama koje mogu da joj dam. a naročito se odlučujem da prihvatim njeno bezzvezdano nebo - ono tmurno nebo koje bih volela da se nije nadvijalo nad balkanom. ono tmurno nebo kojem smo se na bogojavljenja molili da se otvori i usliši molitve. ono tmurno nebo koje se verovatno nadvijalo nad piscem kada je “poslije zabave” izrodio djecu.
#poslijezabave #stevograbovac #ninovanagrada
pomahnitalo sam čitala doduše od kako sam paket iz srbije otvorila prošle srede - pročitala sam je za 4! dana, čitala sam je u svim pauzama koje sam kao majka jednogodišnjaka uspela da dobijem…dala sam joj zvezdicu i dve i pet i tri, dala sam joj sve moguće ocene koje je moguće dati. a do kraja sam joj dala i svoje srce.
volela bih da ova knjiga ne označava miris teskobe na blakanu, da mogu da se usprotivim i da kažem da se pisac zajeb’o, ali ko sam ja da opovrgavam nečiji doživljaj, nečiju viziju? možda postajemo ljudi upravo onda kada uspemo da uvažimo svet i uverenja i viđenje života našeg sačoveka. u svojoj odluci da prihvatam - prihvatam i ovu knjigu, sa svim zvezdicama koje mogu da joj dam. a naročito se odlučujem da prihvatim njeno bezzvezdano nebo - ono tmurno nebo koje bih volela da se nije nadvijalo nad balkanom. ono tmurno nebo kojem smo se na bogojavljenja molili da se otvori i usliši molitve. ono tmurno nebo koje se verovatno nadvijalo nad piscem kada je “poslije zabave” izrodio djecu.
#poslijezabave #stevograbovac #ninovanagrada
April 17, 2024
,,Poslije zabave" napisao je banjalučki pisac Stevo Grabovac. Roman je nagrađen NIN-ovom nagradom u konkurenciji od oko 190 romana.
Pisan je nepretenciozno sa izvanrednim naratorskim talentom. Podeljen je u više celina koje se bave različitim temama i razdobljima piščevog života.
Pisac govori o svom odnosu sa ocem, svom odrastanju i odnosu sa prijateljima - pre rata i posle rata. Najbolniji deo romana pod naslovom ,,Djeca" govori o istinitom događaju - stradanju napuštene romske dece tokom rata.
Sam pisac je u razgovorima nakon dodeljivanje nagrade izjavio da je svojim romanom želeo da pokaže koliko daleko može otići ljudsko zlo i da je strašno što niko ne govori o ovom zločinu koji se dogodio 1992. godine.
Kao što je sam izdavač, Imprimatur, objavio na svom sajtu, ovo je ,,roman o ocu, roman o zločinu, roman o porodici, roman o prijateljstvu, roman o odrastanju, totalni roman!“
Pisan je nepretenciozno sa izvanrednim naratorskim talentom. Podeljen je u više celina koje se bave različitim temama i razdobljima piščevog života.
Pisac govori o svom odnosu sa ocem, svom odrastanju i odnosu sa prijateljima - pre rata i posle rata. Najbolniji deo romana pod naslovom ,,Djeca" govori o istinitom događaju - stradanju napuštene romske dece tokom rata.
Sam pisac je u razgovorima nakon dodeljivanje nagrade izjavio da je svojim romanom želeo da pokaže koliko daleko može otići ljudsko zlo i da je strašno što niko ne govori o ovom zločinu koji se dogodio 1992. godine.
Kao što je sam izdavač, Imprimatur, objavio na svom sajtu, ovo je ,,roman o ocu, roman o zločinu, roman o porodici, roman o prijateljstvu, roman o odrastanju, totalni roman!“
December 20, 2025
Većina recenzija koje sam pročitala pre nego što sam započela čitanje ove knjige naglašava da se radnja vrti oko teškog zločina. I to jeste tačno – zločin je centralni i najpotresniji deo romana. Ipak, rekla bih da je „Poslije zabave” mnogo više od priče o zločinu.
Ovo je pre svega roman o odrastanju u izuzetno teškim vremenima, o složenom odnosu oca i sina, o prijateljstvu i o tmurnoj, surovoj svakodnevici balkanskog života. Grabovac veoma ubedljivo gradi likove i atmosferu, dajući snažan prikaz sredine i društva koje oblikuje sudbine pojedinaca.
Iako zločin ostavlja najjači emotivni udar, upravo autorov stil pisanja, način na koji posmatra ljude i okolnosti, kao i suptilni društveni komentari, ostavili su na mene dublji i trajniji utisak.
“Kod nas su se vlasti i države periodično smenjivale, ali nepravde su uvek ostajale iste.”
Ovo je pre svega roman o odrastanju u izuzetno teškim vremenima, o složenom odnosu oca i sina, o prijateljstvu i o tmurnoj, surovoj svakodnevici balkanskog života. Grabovac veoma ubedljivo gradi likove i atmosferu, dajući snažan prikaz sredine i društva koje oblikuje sudbine pojedinaca.
Iako zločin ostavlja najjači emotivni udar, upravo autorov stil pisanja, način na koji posmatra ljude i okolnosti, kao i suptilni društveni komentari, ostavili su na mene dublji i trajniji utisak.
“Kod nas su se vlasti i države periodično smenjivale, ali nepravde su uvek ostajale iste.”
November 17, 2024
На првој страници пише "Прича коју желим да испричам говори о једном ужасном злочину" а завршава се реченицом "Поједини сегменти ове приче темељени су на стварним догађајима и личностима", оно између... Оно између је и најбитније...
Остаје нам питање да ли се то стварно десило јер превише је подударања.
Мој закључак је да овакве реченице, овакву емоцију не може да пренесе неко ко није доживео.
Стил писања ми се веома свиђа. Као да седим за столом са пријатељем који прича своју причу, кнедла се ствара у грлу, очи се превише пута пуне сузама, уздаси разочарења, туге, саосећања.
Да се никада не понови...
Остаје нам питање да ли се то стварно десило јер превише је подударања.
Мој закључак је да овакве реченице, овакву емоцију не може да пренесе неко ко није доживео.
Стил писања ми се веома свиђа. Као да седим за столом са пријатељем који прича своју причу, кнедла се ствара у грлу, очи се превише пута пуне сузама, уздаси разочарења, туге, саосећања.
Да се никада не понови...
September 27, 2025
"Poslije zabave" je priča o odrastanju, sjećanjima i odnosu sina i oca. Kroz uspomene glavnog lika, koji nosi isto ime kao autor, otkrivaju se i mračne tajne iz devedesetih, uključujući strašan zločin nad romskom djecom. 🚍
Knjiga pokazuje kako prošlost ostaje u nama, čak i kada je društvo želi zaboraviti. Autor spaja lične priče s istorijskim događajima, pokazujući koliko šutnja može biti teška. Naslov „poslije zabave“ simbolizira trenutak kada iluzije nestanu i ostane samo stvarnost. Roman je snažan i potresan, ali i važan jer nas podsjeća da se sjećanja ne smiju zanemariti.
Stevo Grabovac je zasluženo dobio Ninovu nagradu za najbolji roman 2023.godine.
Knjiga pokazuje kako prošlost ostaje u nama, čak i kada je društvo želi zaboraviti. Autor spaja lične priče s istorijskim događajima, pokazujući koliko šutnja može biti teška. Naslov „poslije zabave“ simbolizira trenutak kada iluzije nestanu i ostane samo stvarnost. Roman je snažan i potresan, ali i važan jer nas podsjeća da se sjećanja ne smiju zanemariti.
Stevo Grabovac je zasluženo dobio Ninovu nagradu za najbolji roman 2023.godine.
Displaying 1 - 30 of 49 reviews