Aperkat

by Maja-Iskra Vilotijević

Aperkat je snažan i emotivan roman o odrastanju jedne devojčice u Beogradu, na donjem Dorćolu. Odnos sa ocem i surovom sredinom pravi od nje neku vrstu savremene Amazonke. Ovo je priča ne samo o njoj, već o svim mladima koji su odrastali tokom devedesetih, kada su udarci bili sastavni deo stasavanja. Pljuštalo je sa svih strana: od vršnjačkog nasilja sa ulica, preko televizijskih ekrana, pa sve do okrutnih roditelja i svirepih prosvetnih radnika. Maja Iskra žustro razgrće zastore otkrivajući nam boje sa lica svojih junaka, dece kao i odraslih, rešena da ovom sivilu od vremena doda kap krvi i pusti mu glas.

159 pages, Paperback

Published January 1, 2023

About the author

Maja Iskra (rođ. Maja-Iskra Vilotijević), rođena je u Zagrebu, odrastala na Dorćolu, u Beogradu, studirala u Beču i Valensiji. Inženjerka je pejzažne arhitekture i magistarka multimedijske umetnosti. Predaje na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beču, pri odseku za Social Design, s fokusom na kritički urbanizam.

Njena priča Hiraeth osvojila je drugo mesto na Festivalu evropske kratke priče, 2018. godine. Aperkat je njen prvi roman.

Reviews

[Vanja Šušnjar Čanković · Rating 4 out of 5]

Uh, cijeli ovaj roman je zaista jedan dobro izveden, snažan udarac u bradu i čini mi se da ne dobija pažnju koju zaslužuje. S obzirom na sam naslov, izgled naslovnice i ime autora (žensko) mislila sam da je u pitanju djelo koje obrađuje temu nasilja nad ženama (ne znam uopšte iz kojeg razloga sam očekivala atmosferu romana Smrtni ishod atletskih povreda, ali tako je moj mozak radio u tom trenutku, što je, doduše, irelevantno za ovaj prikaz).

Protagonistkinja ovog romana je mlada žena u svojim tridesetim koja živi u Beču i opisuje proces nastajanja emotivne bliskosti s jednim Farisom tokom njihovih susreta u klubovima dok se prava priča, zapravo, dešava 90-ih godina prošlog vijeka na ulicama beogradskog Dorćola u kojem je naratorka odrastala. Dakle, ključna radnja romana su epizode, takozvani flešbekovi, surovih formativnih godina junakinje obilježene nasiljem sa svih strana - u školi sa vršnjacima, na ulici sa komšijama, slučajnim prolaznicima ili ozloglašenim kriminalcima, te konačno u kući, od strane oca ogrezlog u alkoholu i depresiji. U takvim okolnostima bezumlja i izostanka empatije - gdje su scene maltretiranja vršnjaka, zlostavljanja životinja, neprimjerenog ponašanja nastavnika i nedostatka topline doma uobičajene - djeca su prinuđena da brzo sazrijevaju razvijajući stabilne mehanizme opstanka. Ogrubjele i tuči sklone djevojčice izrastaju u čvrste djevojke koje se bore da sačuvaju izgrađenu autonomiju i dostojanstvo.

U recenziji knjige, između ostalog, stoji da "odnos sa ocem i surovom sredinom pravi od nje neku vrstu savremene Amazonke". I zaista, sama protagonistkinja, svojim temperamentom, neodoljivo podsjeća na kakvog ženskog gorštaka, pomalo mračnog i tajanstvenog Konana, a sama, nevjerovatno fotogenična autorka Maja Iskra (izraženim crtama lica i dubokim iskustvenim pogledom) mi liči na Hilari Svonk u filmu Djevojka od milion dolara. Zapravo, i izgleda upravo tako, kao djevojka od milion dolara.

Što se tiče pisanja, vrlo je svedeno i živo, filmično, mogu da zamislim ovaj roman u vidu visokobudžetne serije kvalitetne produkcije. Struktura romana/tok radnje je naizgled vrlo labav, što dodatno pogoduje dramskoj ekranizaciji.

Bez obzira na slabiju marketinšku zastupljenost ovog debitantskog djela, što pripisujem samozatajnosti poznatog izdavača naslova provjerenog kvaliteta, roman Aperkat je na konkursu izdavačke kuće Booka 2022. godine osvojio drugo mjesto (u konkurenciji od 575 pristiglih rukopisa), te se našao u najužem izboru za nagrade "Beogradski pobednik" i "Zlatni suncokret" za najbolji roman napisan na srpskom jeziku u 2023. godini.

Maja Iskra će se banjalučkoj publici predstaviti na ovogodišnjem, sedmom po redu, Regionalnom festivalu književnosti "Imperativ", u okviru programa "Note i slova", 31. maja sa početkom u 21:30 časova. Nije mi poznat sadržaj plej liste koju će naša gošća pripremiti za puštanje u pauzama od razgovora, ali muzika koja je obilježila odrastanje glavne junakinje (a koja naratorku podsjeća na odabrane događaje iz prošlosti) je čista poezija svjetski poznatih kantautora poput Koena, Lu Rida, Dejvida Bouvija, Marka Lanegana, Džonija Keša i mnogih drugih.

„Kakav je tvoj odnos prema Jugoslaviji? Da li je osećaš kao svoju?“ -Naprasno menja temu.
„Naravno“, kažem bez razmišljanja. „Provela sam na Balkanu dvadeset punih godina. Tamo su moji koreni. Naravno da osećam Jugoslaviju kao svoju.“

„Kako je to dobro.“ Čežnjivo me prostreli očima, ali pogledao je mnogo dublje i dalje od mojih zenica. Video je sve: od Durmitora, preko Jadrana do Dorćola.

„Meni je Jugoslavija. . . znaš šta?“ „Šta?“ pitam, uvlačeći dim, ne skidajući pogled sa njega. Oči u oči. „Kao jedna bolna crna rupa, ispod srca. Ispunjena čežnjom, nedodirljiva. Nikad ne mogu da stignem to tog mesta u sebi. To ti je za mene Jugoslavija“, kaže.

Sada je već potresen. Ćutimo. „Zvuči kao Hiraeth. Znaš za izraz?“ pitam. „Velški. Znači čežnju za domom, kome nikada nećemo moći da se vratimo, za domom koji više ne postoji. Nostalgija za izgubljenim mestima naše prošlosti. Tako nekako.“ „Ma ne, nije to.“ Ne želi ni da čuje, okreće glavu od mene. Kao da je uvređen što uopšte tražim bilo kakvu referencu iz ovozemaljskog života. Njegova čežnja je neka druga čežnja. Crna rupa Jugoslavija. Verovatno i jeste.

[Uroš Đurković · Rating 3 out of 5]

Mačka je u džaku! Opet! Moja lista motiva vezanih za maltretiranje mačića u književnosti upravo se proširala, a koga zanima šta je u pitanju, moći će da nađe na dvadesetoj stranici. Ali to nije bitno, iako ću, nadam se, jednog dana napisati rad o toj temi, naročito imajući u vidu koliko je motiv raširen, već je ovde nešto drugo važno. „Aperkatˮ Maje Iskre (Vilotijević) je beograski roman, čiji je podtip (ili podznak?) Dorćol, deo grada koji, uz Vračar, najčešće dospeva u viceve o elitnim delovima srpske prestonice. Dorćol bije svakakav glas, pa i poseban, ofucani, a mangupski šarm, ali to nije onaj Dorćol o kome je pisala Svetlana Velmar-Janković u svojim svetlopisnim inspiracijama, već je ovde u pitanju priča o odrastanju u vremenu koje je moglo da raduje samo hulje, dok je običan svet živeo kako je znao i umeo. Rezultat odrastanja devedesetih na različite je načine prisutan u ovoj knjizi – i krajnje neposredno i krajnje posredno – ali sa koje ga god strane sagledali, naći ćemo nešto što je opominjuće. Ipak, dobro je što je uglavnom izbegnuta zamka osuđivanja i kartonskog aktivizma (tribUnski program u prozi mi je dozlogrdio, a možda je i do prezasićenosti politikom), ali nije jasno da li je to urađeno namerno. I da nije, nije bitno, roman može da bude značajno bolje upeglan i kompoziciono, i idejno, pa i jezički, razvijeniji, ali u njemu ima neke nesvakidašnje živosti koja je tu uprkos manama. Ukrštanje savremene perspektive (Beč) i priče o odrastanju (Beograd) i to kroz jezgrovite deonice, pokazuju ogroman neiskorišćeni potencijal narativne montaže. Da se ovde našao bolji fokus i bolja dramaturgija ovo bi mogao zaista da bude udarac. Ipak, naslov ostaje neispunjeno obećanje – on jeste (makar ovde) oznaka za (žensku) samoodbranu, ali je mogao da bude mnogo silovitiji, pa i bolniji. Jer ima udaraca i udaraca, ali aperkat je jedan. Ovako, imamo priče i pričice, uz ponegde pohvalno prodoran, ekonomičan jezik, koji zna da se skrasi u anegdotalnom meandriranju, od kojih će mi jedno od dražihbiti krađa sladoleda iz frižidera na ulici.

A kad sam već spomenuo zasićenost politikom, možda se još jača reč može upotrebiti za nizove referenci, posebno u naporima da neko bude urban u toj meri da ni superlativi nisu dovoljni. Kićenje savremene ispovedne poezije i proze referencama iz pop-kulture često predstavlja samo pozu, dekorativnu samosvrhovitost uz pomoću koje neko može ispasti više kul. To je, na primer, mogla da bude jaka strana romana – lokalni kontekst obogaćen globalnim, alternativnim stremljenjima – ali reference su, nažalost, manje govorljive, produbljene nego što se to čini. 

[Puella Sole · Rating 3 out of 5]

Roman u koji sam ušla sa osjećajem da je sve pomalo ćoškasto, neuklopljeno, neobrađeno, da štrči - od jezika, preko slika, do atmosfere - polako je, iz strane u stranu, otkrivao neke drugačije nijanse i slojeve, razotkrivao se u svojoj nekakvoj surovoj driljivosti, mislim da je to sintagma koja mu najviše pristaje. Na prvom mjestu, uranjanje u jednu ovakvu sliku života na Dorćolu, pogotovo kad nam ta slika dolazi iz perspektive djeteta i kad je u srži konstruisana oko fenomena nasilja, svakako je zanimljivo čitalačko iskustvo (jedna krajnje lična napomena, možda i nepotrebna, ali objašnjava zašto mi je, makar na prvu, ovaj roman uopšte privukao pažnju: pogotovo jer mi je, spletom različih okolnosti pri posjetama tokom godina, Dorćol postao prva aspcijacija kad se kaže Beograd). Ta slika istovremeno i nije i jeste romantizovana. Autorka nema potrebu da nameće i gradi nekakav idealni svijet priče, ali u tom prikazivanju mnogih strana života, uz kratke osvrte i opaske na sudbine prilično brojnih, s obzirom na nevelik obim, epizodnih likova, mahom marginalizovanih, ipak se iskristališe nekakva iščašena romantizacija, od koje se istovremeno nastoji pobjeći, ali joj se na razne načine konstantno i vraća, poput kakvog literarizovanog stokholmskog sindroma. Takođe, koliko god da je ovaj roman okrenut nasilju - kako onom u kući, s one strane zatvorenih vrata (koje iščitavamo iz junakinjinog odnosa sa ocem), tako i onom na ulici (koje iščitavamo iz odnosa sa vršnjacima, poznanicima, prijateljima, prolaznicima), kako onom fizičkom, tako i drugim njegovim pojavnim oblicima - u tom mraku, s vremena na vrijeme, zabljesnu iskreno dirljivi i upečatljivi momenti. Mikrosvijet koji je izgrađen u napuštenoj fabrici betona, prostor u kome se dešava jedan važan stepen odrastanja i prelaza iz djetinjstva u djevojaštvo, a koji se, suprotno svim tim odrednicama lokacije ispunjava zajedništvom, nekakvom lakoćom i oslobađanjem, bez sumnje ide u red upravo tih divnijih i upečatljivijih slika. Takve slike, rame uz rame s onim drugima, ispisuju jednu pravu malu istoriju borbenosti, bunta i odrastanja jedne generacije i jednu nesvakidašnju odu mikrokosmosu koji je neraskidivo povezan sa tom borbenošću i tim odrastanjem.

[Ratko · Rating 2 out of 5]

Нисам ја циљна публика за овакво штиво, жао ми је.

[Seksi Salata · Rating 1 out of 5]

Nije mi se dopalo.
Iako je pisano u prvom licu, nekako junakinju posmatram potpuno iz daljine, uopšte ne uspevam da je upoznam, da je razumem, da se poistovetim sa njom, da je osudim, da joj se približim na bilo koji način. Sve je nekako potpuno nelično i nekako ravno. Ne izaziva nikakva osećanja u meni. Fali mi nešto a ne znam da kažem šta. Nije moj izbor 🤷🏼‍♀️

[Marko Kovač · Rating 5 out of 5]

🥊 (Ne)tipična klinka iz kraja će nam kroz razne anegdote iz njenog detinjstva evocirati vreme na Beograd kog više nema, i na poslednje trzaje Jugoslavije devedesetih godina. Odrastati usred džungle vrelog beogradskog asfalta nikada nije lako, pogotovo kada si devojčica.
Kao što majka nakon nekog vremena na izvestan način umire i ostavlja svoju decu, upravo to čini i Dorćol. Dorćol je prosto takav. Dorćol ne trpi slabiće i metiljavce. Takve iscedi, izmrcvari, sažvaće i ispljune. Dorćol se pamti po spoticanju, škrgutanju zubima i lomljenju kostiju. U njemu su još živa sećanja na preskakanje smrdljivih bara, ali i na mirise razgranatog jorgovana. Na njemu su udarani pečati svačijeg jeda. Kada joj stomak odbije prvu jutarnju kafu i kada graktanje crnih ptica ispuni sav zrak, ona se sopstvenim flešbekovima spušta u grotlo grada gde je sačekuju sene prošlosti, svi oni strašni snovi jednog neostvarenog grada, vetrovi smrti koji su besomučno duvali Beogradom.

🥊 Iako se već odavno nalazi u Beču, svaki gest, pokret ili miris vraća je u dane odrastanja na njenom donjem Dorćolu. I budi dobro poznate uspomene. Sećanje na kuću u kojoj je odrasla, a koja nikad nije bila njena. Na hiljade popušenih pakli ćaletove "drine bez filtera", čiji smrad isparava iz plavog toma Dostojevskog, i zelenog Hemingveja. Seća se i bakinih zavesa koje odavno više nisu tako bele. Zamišlja Bakijeve ukusne i kremaste tople sendviče koji se tope u ustima. Ponovo se bude i sećanja na čitanje stripova poput Zagora, Alana Forda, Marti Misterije, Dilana Doga, Blek Stene...
I dalje pevuši stihove Džoni Keša, Pink Flojda, Dejvida Bouvija, kao i omiljenu pesmu "Heroes" koja je uvek vraća u staru fabriku betona na 25. maju. Govori o ljudima iz kraja sa kojima je odrasla. O nasilnicima. Malom Gizi, dvanaestogodišnjem cigi s ogromnim mladežom na usni, na istom mestu kao i Sindi Kraford, kog niko u kraju nije smeo popreko da pogleda, a koji je imao averziju prema mačkama. Kao i o Saletu Šariću koji je devojčicama izjavljivao ljubav šamarima. O Ani Živin, kurčevitoj i nadobudnoj devojčici koja se veoma rano odala promiskuitetu, i koja je imala sestru koju niko nije smeo popreko da pogleda. O prvom poljupcu sa dečakom koji je pomalo "ličio na pacova." Govori i o siromaštvu i bedi koja se najbolje ogledala kroz malu Zoru sa kojom je jednom prilikom podelila čuveni Stopi sladoled, odgrizavši mu samo mali prst.
Sa svojom najboljom drugaricom Zojom redovno se trkala "Stazom smrti." Dok je sa drugom Balšom imala posebnu povezanost, jedno drugom poveravajući sve ono što ih tišti, i koji su uveli takozvanu "Šifru crveno" u svoj odnos.
O nastavnicima koji su se umesto očinskog prema njima, ponašali predatorski. Posebnu emociju kod nje budi sećanje na Kristinu iz Skenderbegove koja je pokušala samoubistvo skočivši sa četvrtog sprata zgrade.
Još uvek se živo seća mirisa žute Malizie uomo, kao i poljupca sa prezgodnim Džonijem koji se zapravo nikada nije desio.

🥊 Roman sam uzeo bez bilo kakvog prethodnog konsultovanja, niti sam bacio pogled na sinopsis, niti sam čitao prikaze na društvenim mrežama. Potpuno sam u celu priču ušao nespreman, uopšte nisam znao šta me čeka. I čitava kompozicija romana mi se zaista dopala. Napisan naizgled jednostavnim, nekonvencionalnim stilom, ovaj roman je kroz svoje stranice koje odišu sirovošću, drskošću, i koje svedoče buntovnoj mladosti, provukao veoma važne goruće teme poput vršnjačkog nasilja, svireposti prosvetnih radnika, toksičnih odnosa na relaciji roditelj-dete... Događaji nisu poređani hronološki, već prosto tako nabacani bez ikakvog reda. Piše po sećanju, svaki put kada je situacija, miris ili gest izazove i u njoj probudi određenu uspomenu iz prošlosti. Kroz roman se provlače određene muzičke numere, kao i digresije iz oblasti književnosti.

🥊 Maja Iskra je ovim romanom dala anamnezu bolesti našeg društva i svih njegovih žrtava. Dok sam čitao roman sve vreme sam imao utisak kao da mi je u grlu zapala velika kost koja se preprečila i ne dozvoljava mi da dišem. Nisam dobio udarac u bradu (tzv. aperkat) već jak udarac u pleksus (onako na kvarno, "ispod pojasa") , koji mi je izbio vazduh iz pluća. Doslovno sam se tako osećao zato što sam ovde prepoznao sve one probleme koje naše društvo prate i danas. I dalje se sve to gnezdi, raste i gnoji u nama poput neke maligne izrasline.

[Marko Lapcevic · Rating 5 out of 5]

The novel "Aperkat" (Uppercut) by Maja Iskra was published in 2023 by the publishing house Lom. The novel won second place in the competition of the publishing house Booka and was shortlisted for the awards "Golden Sunflower" and "Belgrade Winner" as well as in the wider selection for NIN award.

The novel is about 160 pages long and tells the story about the life of the main female character, where through each chapter the time frame changes from the present and her life in Vienna to the past and her life in Dorćol in Belgrade in the 1990s.

Some Dorćol episodes are very difficult and cruel - problematic family relationships, proving oneself among peers, helping other people and others' indifference to other people's problems and suffering.

The novel is written in a simple and concise style and is a very quick read and will definitely not leave you indifferent.
The author herself said in an interview with the Nova.rs portal that she likes strong novels and wrote one such novel.

I recommend everyone to read it.

[Marko Prpic · Rating 5 out of 5]

Čitanje Aperkata za početnike.

Čak i ako se ne možete poistovjetiti s autoricom, vjerujem da će vam neko slično iskustvo, vaše ili vama bliske osobe, uvelike pomoći da shvatite ovaj divan roman.

Priča najvećim dijelom prati odrastanje glavne protagonistice i njezin odnos s člano(vi)m(a) obitelji, prijateljima i neprijateljima. Iskustva koja je proživjela tijekom ludih devedesetih, u vremenima ratova, društvenih previranja i velike ekonomske neizvjesnosti, ostavila su neizbrisiv trag na njezin karakter, baš kao i glazba koju sluša i pamti.

Svakako ne propustite primiti ovaj udarac.

[Irena Bošković · Rating 5 out of 5]

Aperkat je knjiga o preživljavanju po cenu bliskosti. Napraviti oklop od okrutnog sveta i udarati njime u oklope onih drugih koji se približe sa lošom namerom. Maja nam i ponekad ukaže šta je ispod toga, a, ne na iznenađenje, tu se krije velika tuga, bol, i sve ono propušteno. Sve ono što je moglo a nije. Ipak, ima tu i ljubavi prema svetu, možda jednako koliko i straha. Divna knjiga.

[Mihajlo Vasiljević · Rating 2 out of 5]

Zanimljivo, ali mnogo toga nedostaje i nije mi baš najjasnija ni ideja, ni poruka. Mnogo rupa u priči, nije mi bilo dosadno, nije mi bilo nejasno, ali nekako - nisam se potpuno povezao sa pričom, više mi je delovalo kao nečiji dnevnik nego sreðen roman.

[Strahinja Nikolic · Rating 5 out of 5]

Pravo u srce

[Milica Naumov · Rating 5 out of 5]

Ogoljenost koja zarazno razoružava - možda bi, što se mene tiče, to bio najkraći opis sopstvenog unutrašnjeg stanja dok sam čitala ovu knjigu.

[Petra Rapaić · Rating 3 out of 5]

Ova knjiga je na Bookinom konkursu 2022 godine osvojila drugo mesto, al IK koja ju je objavila je LOM.

Radi se o ženi koja živi u Beču i svaki prizor je podseti na nešto iz detinjstva sa Dorćola. Pošto u pojedinim situacijama nedostaje objašnjenje kako i zašto, knjiga me podseća na prelistavanje foto albuma.

Koje su teme prisutne u knjizi?
Nedostatak ljubavi, prezasićenost životom (ili bolje rečeno mrtva patetika), loši odnosi sa ocem, vršnjačko maltretiranje u fulu. Rata se nije puno dotakla, samo toliko da kaže da nije podnosila decu koja se rugaju izbeglicama.
Jednu od glavnih uloga igra i Dorćol. A Dorćol - to vam je kao jedna sekta. Nenormalna sekta. Nisam dosad nigde pročitala da je neko tako nagrdio neko beogradsko naselje kao što je u ovoj knjizi.

Šta mi fali u romanu da bih dobila kompletnu sliku?
Kaže da ima stariju sestru i dva brata. Sestru je pomenula u bar dve scene, mada je nismo videli, a braću onako usput, kao nebitan inventar. Šta se desilo sa tolikim članovima porodice dok je otac umirao?
Kad je imala 19 godina otac je izbacuje iz stana. Kako se snašla da živi sama u stanu? Šta je radila?
Sad je u Beču, ali kako je došla tamo? Šta radi, čime se bavi, osim što emotivno destabiliše Farisa, deset godina mlađeg momka koji ima curu i počinje da se zaljubljuje u autorku knjige?
Većina situacija u kojima se našla liče na mađioničarski trik: evo ga problem, evo ga moje emocije, i - puf, evo ga rešeno. Kako je rešeno?
Jbg sad, možda za knjigu nije bitno imati sve korake procesa, ali meni je bitno.

Međutim, ako vas zanima knjiga koja se sastoji samo od emocija od kojih vam se sluša neka tužna muzika i zuri u mrak sa balkona ili keja, onda je ovo prava knjiga za vas. Čini mi se i da je ovo donekle autobiografska knjiga, ali ne mora da znači.

[Marija Todorović · Rating 5 out of 5]

Odlična!