Значај града и литературе у прози Слободана Тишме (1. део)

Значајграда и литературе у прози Слободана Тишме: Urvidek(2005), Quattro stagioni (2009) и Бернардијева соба (2011) (I део)
Апстракт: Испитујући бивствовање приповедача/књижевног јунака у урбаном простору у три прозна дела Слободана Тишме, рад има за циљ да дефинише хронотоп и идентитет приказаног  града. С освртом на реминисценције других дела светске књижевности присутних у датим Тишминим причама и романима, рад покушава да компаративном анализом  утврди функцију детектованих литерарних веза значајних за поетику новосадског аутора.Кључне речи: Град, Другост, урбано, топоним, хронотоп, Пишта Петровић, Леополд Блум
Град, литература, шума, музикаТрилогија о Новом Саду, Квадрати троуглови, представља чудесно путовање у себе, улицама и литературом (читањем и писањем), кроз рефлексије, снове и фантазије, скитањем, спајањем, саживљавањем са градом и шумом да би се појмило Ништа, да би се вратило у Праокеан.  Град у Тишминој прозифункционише као повлашћени простор који се не напушта ни по коју цену, док шумица служи као својеврсна оаза у самом граду и јунак је свакодневно посећује у потрази за мисаоном тишином, спокојем и идејама, где обитава и његов Doppelgänger – Зелени човек (прети му прстом, боре се за превласт). Поред сентименталне везаности за град који је потонуо у вечни Abendland, он је описан и као поприште презрених, последњих људи и њихових дремежа и слабости, али и свакаквих малверзација и прљавих радњи.  Град се не велича, за разлику од природе, но ни она није некакав рурални крајолик у којем све пуца од здравља и љубави, пасторала која подстиче човека на рад. Приповедач покушава да достигне природност у таоистичком смислу, примордијално стање, у вези са скромношћу, спонтаношћу и креативношћу, да буде једно са непосеченим дрвећем и осети ослобођење од себичности и пожуде. Фрушку гору назива Шумом (тамо приповедач често посећује девојкуSchmitzу местуПровалије), а предео на Лиману, у близини Филозофског факултета (низ кеј,уз обалу), у који приповедач (уједно и јунак) свакодневно залази,његова је Шумица, locus amoenus. У причи Никитакоја, у поређењу са другим Тишминим причама, у највећој мери представља критику друштва и говори о злу, јунак бежи од насиља и агресије, хрли у природу која има лековито дејство, где жена и он постају налик на животиње са младунчетом. Пролазак кроз шуму на крају романа Бернардијева соба представља нарочит ритуал иницијације. Главни јунак од Безименог из Урвидека и романа Quattro stagioni, у Бернардијевој соби постаје Пишта Петровић, све ближи трансцеденцији и музици сфера, али увек фрагментаран, у обрисима, његово причање увек је недовршено, као да га умара или намерно оставља тишину да се у њој прича слегне. Кретње и радње главног јунака никад нису уобичајене, увек су уметнички чин (увек тих, нечујан, другима неприметан), подсећају на ауторове некадашње интервенције: концептуално, продадаистичко, неоанархистичко деловање, флуксус дешавања у урбаном простору (нпр. коцка обешена над улицом илиаутопортрет на плочнику који може представљати Свакога и Никога). Његов живот је невидљива уметност, маргина, панк,комуна у„улици Теслиних девојака“ (нигдина!), он маневрише по субверзивном простору и ободу матријархалне мреже са латентном тежњом да у њу и упадне. У прози Слободана Тишме додуше има и путовања, али су она у поређењу са обитавањем у граду незнатна и не описују се подробније – актер нпр. одлази у комуну и у Београд („Бегеристан“, „Бегрифенштајн“) код психијатра („врача“), па и на море у Несебар (што је спрам унутрашњег осећаја мора које га преплављује ништавно искуство), но, приметно је да је у првом плану увек доживљај, а не догађај. Под велом сатканим од фикције и аутобиографије, Тишма, између осталог, пише и о животу у градској комуни (коју су осим његау стварном животучинили још и М. Мандић, Ч. Дрча, А. Раковић, М. Радојичић, С. Богдановић и др.) и сарадњи са другим комунама тог типа. Ауторово уметничко деловање карактерише оснивање два урбана новоталасна бенда „Луна“ и „Ла Страда“, акције (често шокантне) у јавном градском простору (Трибина младих), припадност групама КÔДи „Јануар-Фебруар-Март“ (сродно деловању словеначке групеОХО), но о свему томе у његовој прози говори се скривено, у назнакама и у најмању руку скромно. Тишма је од града неодвојив (и нераздвојан), обраћа се урбаном читаоцу градским жаргоном, говором који поседује шарм баш зато што није чист, а шаролики дијалекатски идиоми употребљени су ради иронијског ефекта. Често се спомиње жал за трамвајима, а улице и људи аутентични су и уздигнути на ниво култа. Кад су мотиви у питању, приметне су константе као што су типична градска доколица, неделатност, отпадништво, глуварење, слобода, те фасцинација Африком и матријархатом, али и инфантилност, Едипов комплекс, нелагода и уопште слабости разних врста. Доколица је драгоцена, то је време кад се појављује Други, из доколице се ствара (и опет доколица је најближа Ничему), потребно је прекратити време, бити одсутан из њега, појести годишња доба, испричати причу, а аутор нашу радозналост и жељу за њом испуњава (исмева, као и све остало) на најневероватније начине нудећи безброј опција поигравајући се идентитетима и могућим фабулама које произилазе из чисте пишчеве игре, што често одлази у беспредметност/есејизацију/апсурд. Приметна је манипулација позицијама интрадијегетичког (и метадијегетичког) приповедача, ауторске публике, имплицитног аутора, те фикционалним приповедањем и променљивом унутрашњом фокализацијом, а cвакако најфреквентније јестепоигравање коментарима (аукторијалним упадицама).
Књижевне и топонимске алузије (илузије?)“Недељом, поготово после подне, на крају седмице, скоро редовно ме преплави неко чудно расположење, осећам топлину у грудима, натопим се есенцијом, срећан сам што сам уопште жив и тада имам неодољиву потребу да будем сам, да се скитам некуд, обично по Телепу или Петроварадину.”Мирко Радојичић, Структура раста, 1975. Преузето са: http://www.avantgarde-museum.com/en/m...
Тишма пише писцима, пардон, читаоцима са намером да их збуни и доведе у заблуду њихово расуђивање. У својој прози показује велико читалачко искуство, барата подацима из разних грана уметности (класична музика, сликарство, филм), но опет његовом јунаку није нимало лако ходати тим градом-литературом (или се кроз њега брзо возити), плутати океаном пуним речи (мачева), поставља он себи велика питања док носи тај тешки терет креације, док сâм са собом води вечни дијалог о читању и писању као са „пријаптељем“: Пријапом/(не)пријатељем.  Доводи он сâм себе у сумњу (а тек нас!), износи често ниско, а још чешће ниподаштавајуће мишљење о сопственом читању и писању, oпомиње се, преиспитује се. Интересантнису и поднаслови његових дела: “нискобуџетна проза” или “старомодерна травестирана исповест с ону страну гроба“.Поиграва се он са невиношћу нашег поимања, рачуна на наше (не)препознавање наивности, испитује да ли нам се свиђа кич, сервира нам препричану радњу, препоручује којим редом да читамо,  увлачи нас у језичке игре и бајке за велику децу (Бернардијева соба садржи све функционалне улоге наведене код ПропаЛиман, Нови Сад
SummaryЕxamining the existence of the narrator / literary hero in an urban area in three prose works by Slobodan Tišma, the paper aims to define the chronotope and the identity of the depicted city. With reference to the reminiscences of other works of world literature present in a given Tišma’sstories and novels, the essay tries to establish a comparative analysis of the function of detected significant literary connection to poetics of  Novosadian author.Key words: City, Other, urban, toponym, Pišta Petrović, Leopold Bloom
Библиографија:Гербран, Ален; Шевалије, Жан: Речник симбола, Stylos/Киша, Нови Сад, 2004.Лаоце, Чуангце, Конфуције,  Изабрани списи, избор, превод, предговор и белешке Светозар Бркић, Београд : Просвета, 2006 (Бор : Бакар)Мелетински, Јелеазар Мојсејевич, Поетика мита, Нолит, Београд, 1983.Принс,Џералд,  Наратолошки речник, Београд: ЈП Службени гласник, 2011.Тишма,Слободан, Квадрати троуглови, Београд: Чаробна књига, 2014.Тишма, Слободан, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014.Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2004.Џојс Џејмс, Портрет уметника у младости, прев. Петар Ћурчија, Новости, Београд, 2004.
Електронска издања: http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf http://www.slobodantisma.blogspot.com/search/label/b%29%20poezija%20i%20proza